Duško Radosavljević: Najveća desničarska opasnost u Srbiji je režim

Intervju sa Duškom Radosavljevićem, politikologom i predsednikom Saveza antifašista Vojvodine, za podcast „Dan posle“.

Razgovarao: Aleksandar Gubaš

LINK NA AUDIO INTERVJU

U prvoj polovini jula su nas zadesili ovi najnoviji protesti pred Skupštinom. Ko čini tu mladu desnicu i levicu koja je izašla na ulice, i čiji su oni? Da li neko stoji iza njih? 

Duško Radosavljević: Što se desnice tiče, meni se čini da su to uglavnom navijačke grupe, i podmlaci nekih opskurnih partija… Čini mi se da su to delovi onih grupacija koje režim drži pod kontrolom, i koje u organizaciono-tehničkom i materijalnom smislu jako zavise od njegove milosti. Desnica mi se činila kao jedan sublimat, koji je doveden sa isključivim ciljem da napravi provokaciju, i da opravda kasniju vrlo, vrlo brutalnu intervenciju policije. 

A što se tiče levice, ja nju baš nisam nešto naročito primetio — odnosno, primetio sam neke njene delove — ali to je zato što nje jednostavno ni nema na političkoj sceni Srbije. Paradoksalno, levica ima mnogo šta da ponudi Srbiji, ali prvo sama sa sobom treba da razjasni kvalitet te ponude… Levica je slabo organizovana. Ona nije da je neprimetna, ali se isto više ističe po nekim ekscesnim situacijama, po performansima — po više, da kažem, dobrim namerama, nego kao neka politička snaga. Znači, nje ima u nekim delovanjima određenih partija, ima je u nekim zalaganjima, ali kao organizovana partija — kao nešto što je recimo Podemos, kao što je bila Siriza — levica u Srbiji jednostavno ne postoji. Imamo ideju, ali nemamo organizaciju levice. 

Pred Skupštinom su mogli da se primete pojedinci iz organizacije Marks21, iz Krova nad glavom, Ne davimo Beograd, ali oni nisu pokušali da nametnu program i teme, osim ponekim transparentom. S druge strane, desnica je bila kudikamo glasnija — koristili su i neki megafon, a i bili su i te kako vidljivi u obračunima s policijom… Kako je došlo do toga da je desnica preuzela protest? 

DR: Radi se o organizacijama koje su od strane režima pripuštene baš sa zadatkom da ukradu protest, i ja bih rekao da su one jako dobro to i uradile. One su taj protest ukrale od ljudi u ovoj zemlji koji su siti svega… Ogromna količina besa, ljutnje i patnje, koja se izlila na ulicu — u ovom slučaju Beograda, ali i drugih gradova u republici — je namerno i svesno diskreditovana delovanjem grupacija koje su provocirale snage reda. Takođe, očigledno je i da je to sve sa strane posmatrao i gurao jedan zloslutni Džoker, koji je iskoristio situaciju da pokaže kako mi u Srbiji — nasuprot, navodno, ispravnoj, mirnodopskoj i evropskoj politici predsednika Vučića — imamo te i takve koji bi da ga ruše, i to baš u trenutku dok se on lavovski bori za Kosovo. 

A sa druge strane, opet, imamo zlosrećne levičare… Levica, izgleda, nikako ne može zajedno da stane u jednu priču, i da izađe napolje da napravi neki miting, neke demonstracije, ili da napravi prema vlasti neke zahteve — jer, iz nekog razloga, koji mi se čini da najviše ima veze sa sujetom, ispada da su međusobne razlike između levičarskih organizacija veće nego razlike između levice i ekstremne desnice. To ne može niko da me ubedi da je dobro… U situaciji u kojoj mi razmišljamo ko je pravoverniji marksista, ili ko je socijaldemokrata, a ko socijalista ili komunista — u toj situaciji od levice nema ništa. 

Ko su boljševici, a ko su menjševici… 

DR: Tako je. To je ona priča iz srednjeg veka, koliko anđela može da stane na vrh igle… To je priča koja nas prati, ja mislim, već 30 godina, i to su za levicu u Srbiji izgubljene godine. A ona u ovoj zemlji postoji od druge polovine 19. veka, i ima neku svoju autohtonu tradiciju, i ima stvari za koje se bori. Levica ima veliko područje delovanja u Srbiji, ali mislim da mora malo da se uozbilji, i da se udruži.

Da li se sve ovo što ste sad rekli odnosi i na Novi Sad?

DR: Situacija je takva da je politički život u Novom Sadu, isto kao i u ostatku Srbije, zadnjih godina otet od njenih građana. Kad pričamo o nekoj umrtvljenosti političkog života, ništa ne razlikuje Niš od Beograda, ili Beograd od Novog Sada… Novi Sad možda još ima tu neku aromu uživanja u staroj slavi, ali nema se zašto reći da je nešto naročito “građanskiji” od ostatka zemlje.

A kako izgleda desnica u Novom Sadu i Vojvodini? Da li ima neke specifičnosti na desnoj strani u odnosu na ostatak Srbije? 

DR: Desnica se uvek trudi da nas, kao, brani od nekoga — pa tu, naravno, ima i nekih opskurnih desničarskih partijica iz redova nacionalnih zajednica, koje brane svoju zajednicu od većinskog naroda… Tako da je to jedini mali izuzetak u odnosu na ostatak Srbije, zato što ovde imate još više nekih retrogradnih političkih ideja. Jer, Bože me oprosti, da nam nije desničara, sve bi ovo Mađari ili Hrvati odneli, ne znam samo gde… Uvek bi neko nekog odneo, znate, da nema njih, da oni nisu budni. 

To su neke nacionalističke priče, ali vam ja i dalje tvrdim da ta krajnja desnica, u stvari, ne postoji u biračkom telu. Sem ako ne nađu neki izvor, pa direktno kupe ulazak odbornika u lokalnu skupštinu — a videli smo da glas dosta jeftino košta, svega 2.000 dinara — za šta im stalno volšebno stižu pare sa neke strane… Dakle, krajnja desnica nema birače, ona se više koristi kao pretnja. Ona se koristi kao pretorijanska garda režima. To je, u stvari, da se tako izrazim, jedna rent-a-mladalačka ekipa, koja se koristi za cirkus po gradu i pokrajini, i tu očigledno svako ima svoj račun. 

Na ovim izborima smo videli da se ni desnica nije baš preterano proslavila u biračkom telu. Međutim, pokazalo se da neki predstavnici te scene — kao što je, na primer, Srđan Nogo — mogu da privuku značajan broj ljudi na svoje proteste i političke skupove. 

DR: Ja uopšte ne verujem u njegovu snagu…

Bogami, bio je onaj protest u Beogradu, na koji je došlo 3.000 ljudi — sad, ne znam koliko je tu bilo nekih njegovih bojovnika…

DR: To sam hteo da kažem! Vi u Beogradu u svakom trenutku imate najmanje 10.000 ljudi koji bi se razneli da su mina, samo da mogu, od jada i bede u životu. Da su učestvovali samo mirni građani, vi biste videli koliko bi ti protesti bili kvalitetniji i bolji. Ti koji su bili, kao, najhrabriji i najstrašniji, i dalje kažem, oni su na to bili dobro podstrekivani, i neko ih je dobro platio. Ne mogu da tvrdim da je pomenuti gospodin direktan provokator, ali jeste radio na štetu ovih demonstracija, gde se morao pokazati taj narodni bunt. Moralo se staviti do znanja da je ljudima dosta ovih stani-kreni laži, lažiranja podataka i svega toga… Znači, on je jedan od onih koji su uspeli da ponište tu pozitivnu energiju okupljenih. A ako je, pak, mislio da je toliko pametan da će ga neko na vratima Skupštine izvikati za novoga vožda, za pokretača trećeg, četvrtog, ili petog srpskog ustanka — e, onda, bogami, mislim da to nije slučaj za mene i za vas, već za neke druge analize, koje nisu političke vrste. 

Pretpostavljam da ćemo se lako složiti da je velik broj učesnika u prvim redovima napada na Skupštinu zapravo ubačen, i da su u pitanju provokatori. Međutim, ima tu i dosta ljudi koji su iz iskrenog ubeđenja došli na te proteste, sa željom da podrže neke desne ideje. Kako zapravo izgleda srpska nova desnica, ta neka naša alt-rajt scena 20-ih godina ovog veka? Pogotovo, recimo, kad je uporedimo sa nacionalnom desnicom 90-ih godina. 

DR: Ništa se ne razlikuje. Razne takozvane patriote i dalje pričaju iste priče — kažu: “Ne damo Kosovo!”, onda “Smenićemo rukovodstvo u Crnoj Gori.”, “Pripojićemo Republiku Srpsku…” Po čemu se to razlikuje od 90-ih godina? 

Ima i nekih novih tema, kao što su migranti, vakcine, 5G i ostalo… 

DR: Ne, to su samo povodi, izvinite… To su samo povodi, nemaju oni nikakav novi program. “Gde su srpski grobovi, tu su srpske zemlje”, to je ta politika. Ova nova desnica u Srbiji, isto kao i 90-ih godina, samo produbljuje i širi, odnosno tumači, postojeći program predsednika republike. Isto ste i 90-ih godina imali da je desnica, u stvari, najvećim delom opravdavala ratne napore Miloševićevog režima. 

Kad pogledate, jasno je da je srpska desnica u ovom trenutku oličena u Srpskoj naprednoj stranci i njenoj koaliciji. A sa druge strane, srpska desnica su i Đilasova partija, i partije Boška Obradovića i Vuka Jeremića — to je jasno kada pogledamo koji su njihovi programi. Srpska desnica nisu te neke navijačke grupe, tu se možda nismo razumeli. Znate, taj Nogo, on može napolje da izvede i 100.000 ljudi, ali moramo da vidimo da li je to partija, da li je to ideologija, ili je to samo pokušaj da se ostvari neki politički cilj na brzu brzinu. Ovo što sam rekao, ovih četiri-pet organizacija, one čine srpsku desnicu. Neće biti da su srpska desnica maltene samo Miša Vacić i ekipa, a da je Srpska napredna stranka miomirisno cveće, i neki demokratski centar, pa su ovi iza desnica. Ne, Srpska napredna stranka je stranka desnice, i to konzervativne desnice. A ovo drugo su neke ekstremne desničarske grupacije, za koje znamo da su najvećim delom proizvod režima — i da su, što se kaže, blagoizvolele da se hrane na režimskim kasama. 

Cela srpska politička scena, i ovo malo stranaka što će biti u parlamentu, se situirala na spektru od centra do desnice. Vi nemate nijednu levičarsku partiju u parlamentu… Meni bi stvarno bilo smešno da dokazujemo da su partije Ivice “Dugotrajnog” Dačića, i još dugotrajnijeg Ljajića levičarske. Mislim, ajde… Vi imate neke levičarske elemente u Demokratskoj stranci, ali je ona ponovo u stanju poluraspada. I u Pokretu slobodnih građana, koji je sada izvršio strahovito samoubistvo, imate neke levičarske elemente, ali ipak nadvladavaju populistički. Imate nešto i kod ovih iz Ne davimo Beograd, to ne zaboravljam, i onda imate grupe kao što je Marks21, i ostatke SDU-a i tako dalje… To su neke grupacije koje su previše male da biste vi njih klasifikovali kao zametak nečega, ali to su, recimo, što bi rekao pesnik, ostaci neke zaklane levice u Srbiji.

Ako bi vas neko pitao ko ili šta je trenutno najveća opasnost po društvo sa desnice, kako god je definisali, šta bi bio vaš odgovor? Da li tu vidite neki proces koji zabrinjava, ili neku ličnost na koju bi trebalo obratiti pažnju, koja bi mogla da se pokaže opasnom? 

DR: Da. Smatram da je, u ovom trenutku, najveća desničarska opasnost u Srbiji režim Aleksandra Vučića. Bez njega, i bez tog ostajanja na vlasti po svaku cenu — čak i po cenu ljudskog zdravlja, videli ste, po cenu prebijanja — te organizacije ne bi značile ništa. Odnosno, značile bi mnogo manje… Ne mogu da kažem da se ne bi javili neki ljudi, njih po dvoje, troje ili petoro, koji bi hteli da tuku pripadnike nacionalnih zajednica ovde po Vojvodini — odnosno Rome, ili pripadnike LGBT populacije. U svakom društvu imate takve ljude, koji jednostavno nisu baš najčistiji sa svojim političkim stavovima. Međutim, problem nastaje ako oni budu pripušteni, ako se oni tolerišu. Vidite, uostalom, koliko režimu treba da osudi napadače na Borka Stefanovića… 

Sad ja treba da odgovorim: „Ne, ja se jako bojim Srpske desnice, jako se bojim Levijatana…” Ne, jako se bojim onoga ko je najjači, onoga ko stvara situaciju u kojoj je sve ovo ostalo moguće. Jer, da je problem u, ne znam, Levijatanu — onda bismo mi kao Vojvođanski antifašisti, kojih isto ima par stotina, mogli da izađemo njima na crtu, pa čak i da se šorkamo. Ovako, mi ako izađemo da im vičemo, prvo ćemo da dobijemo batine od njih, jer su mlađi, a onda će još doći policija da brani njih od nas. 

Ko su sada baštinici ideja i tradicija antifašizma u Srbiji? 

DR: To su stariji, obrazovani ljudi, koji još uvek neguju tu kulturu sećanja, kojima ne mogu da se prodaju ove neistine. Ja imam utisak — koji, doduše, nije naučno zasnovan — da Srbijom faktički vladaju potomci onih koji su izgubili u Drugom svetskom ratu, i da oni, valjda, čuvajući uspomenu na svoje očeve i dedove, žele da preokrenu istoriju. Zato je antifašizam u ovom trenutku u jednoj defanzivi, jer ga tuku sa svih strana. Antifašizam mora da bude državna ideologija, državno učenje, ne može da bude stvar pojedinaca. 

Kad su u pitanju tuče sa policijom, kod nas su još od 9. marta uvek u prvim redovima neki navijači — ili barem neki desničari, kakve smo sad opisali. Kako to da se kod nas niko levi ne tuče? Mi imamo pomenutu Antifu, koja je prozvana kao organizator maltene svih nereda u svetu — tu fakat postoje neki momci i devojke, koji su spremni da se obuku u crno, ponesu motke, pa i da se tuku ako treba… Međutim, kod nas toga nema. Da li je to zato što je levica kod nas i inače dezorganizovana, ili je to zato što su njeni pripadnici neki fini ljudi, kojima je ideja o nasilju strana? 

DR: Pa prvi razlog je to što levica kod nas stvarno nije organizovana. Postoje određene grupe, ali one između sebe ne sarađuju. Vi u Srbiji imate najveće čitače Piketija, Branka Milanovića, Stiglica, ovih velikih ekonomista… I ovog Varufakisa, znate da njegova partija ovde ima neko svoje krilo… Vi ćete ovde naći civilno društvo, naći ćete velike teoretičare koji su u istom rangu sa evropskim i svetskim — jedino što nećete naći, što bi rekao Basara, nekog Trockog, da napravi partiju i izvrši puč sa levice. Imate Marks21, ali nemate Savez komunista — i to je prva stvar. 

Još jedna stvar je, recimo, to što su članovi mnogih desničarskih organizacija, od kad je počelo ovo dobrovoljno služenje vojnog roka, dosta njih se prijavljivalo da služe vojsku. Levičari ne idu da služe vojsku u našoj državi, ne prijavljuju se. Pogledajte to, postoje i spiskovi… Znači, oni služe vojsku, oni se pripremaju kako bi jednog dana zaštitili srpske svetinje, ili odbranili najskuplju srpsku reč — ja ne ulazim u te priče… Onda, uostalom, vi znate da određene političke partije u Srbiji šalju svoje ljude u Putinove kampove… E, u toj celoj situaciji vi dođete i kažete: “Ovi se tuku, oni se ne tuku.”

Još nešto: i levičari, i liberali, i generalno ti neki liberalno-demokratski orijentisani ljudi, oni na ove proteste izlaze kao na hepening. Oni na njih izlaze kao na porodične manifestacije, znate — da iskažu neku svegeneracijsku pobunu ili bunt protiv ovoga režima. Međutim, desničari očigledno to tako ne shvataju… Ima nekih koji misle da ovi desničari to što rade rade zaista otvorenog srca, i da ne znaju da su njihove vođe, naravno, što se kaže, već naplatile za to veče, za taj hepening koji prave. Tako da, mislim da tu levica mora puno da radi na svojoj organizaciji. Kada levica u Srbiji bude organizacija sa najmanje 100.000 članova, i bude organizovana kao one partije o kojima je Mihels pisao svoje čuvene studije — e, onda će levica moći da izađe na izbore, i da bude nešto čega se oni plaše. 

Za levicu se vezuje ta neka tradicija i romantika pokreta otpora, oko čega je kod nas nastala prilično uspešna mitologija, najbolja oličena u partizanskim filmovima i seriji „Otpisani“. Da li dolazi vreme u kome su u našim urbanim sredinama mogući neki novi „Otpisani“?

DR: U urbanim sredinama će biti otpora. Mnogo je teže savladati ovu letargiju sela, tako da obično ti neki manji džepovi otpora obično nastaju u gradovima. Sećate se pokreta udruženih stanara u Nišu, koji je onako brutalno razbijen delatnošću režima… To su ljudi koji politiku u stvari vraćaju nekim njenim osnovama, a to su interesi običnih građana. Treba neke stvari rešiti, što bismo mi rekli, u mesnoj zajednici, u svojoj opštini ili gradu, pa tek onda ono što preostane da je na nivou cele Srbije. Dok mi sada imamo neku kontrasituaciju, gde bi svi sve da rade na nivou države. Zašto ne bi neka grupa građana mogla da se bori samo za svoju mesnu zajednicu? 

Te lokalne inicijative su jako bitne, i u Novom Sadu su nam jako lepo krenule — recimo, ova Inicijativa “Krov nad glavom”, i one male ekološke “Odbranimo reke Stare planine”… Sve te inicijative su po svom karakteru duboko levičarske, i to su pitanja kojima levica mora da se vrati. Pustite Vučića neka rešava Kosovo… Zato neka se na njemu i saplete, zato što nas osam godina tiraniše baš zbog tog Kosova. Ali zato levica mora da se javi… Recimo, pitajte neke ljude koji su levičari da li idu na sastanke svoje skupštine stanara. Pa ljudi, ako živite na 10. spratu, a ne radi vam lift, šta je vaša preka potreba? Eto, to su životni problemi koje ljudi moraju da rešavaju, odnosno levica.