EU počela da obračunava CBAM taksu na proizvode srpskih firmi koje emituju CO2: Naplata dogodine, rizik za inflaciju

Evropska unija je počela da na proizvode srpskih firmi primenjuje taksu na emisije ugljenika poznatu pod nazivom CBAM, potvrđuju izvoznici za Novu ekonomiju, koji se pribojavaju da bi ovaj namet mogao da značajno utiče na konkuretnost njihove robe u EU. Naši izvoznici moraju da plaćaju CBAM jednim delom u EU, a manjim delom sličnu taksu plaćaju u Srbiji. Novac ide u budžet države koja obećava da će se prikupljena sredstva iskoristiti za zelene projekte, ali su stručnjaci skeptični po tom pitanju. Treći problem je i mogućnost podrivanja inflacije u Srbiji zbog početka naplate CBAM-a.  

Mehanizam prekograničnog usklađivanja (cene) ugljenika (CBAM) je instrument politike zaštite životne sredine Evropske unije. U suštini to je taksa koju EU naplaćuje preko cene ugljenika koji se emituje tokom proizvodnje robe „iz prljavijih“ industrija, a koja ulazi u EU. Srbija je od oktobra 2023. godine bila u pripremnoj fazi, a od početka ove godine kompanije iz određenih oblasti su dužne da mere, izveštavaju i plaćaju ovaj namet.

Srbija je odlučila da uvede svoj zakon kao pandan CBAM-u i tako se prilagodi. Usvojena su dva zakona – Zakon o porezu na emisiju gasova sa efektom staklene bašte i Zakon o porezu na uvoz ugljenično intenzivnih proizvoda, kako je rekao ministar finansija Siniša Mali, jer bi izvoznici ionako bili dužni da plate ovaj porez u EU. Kako tvrdi, novac će biti opredeljen za projekte vezane za zaštitu životne sredine i smanjenje emisije. On je ranije u januaru rekao da se ovim potezom izjednačava položaj domaćih privrednika sa onima koji uvoze u Srbiju.

Novac od naplate ove takse, koja će se delom plaćati u Srbiji, dok će delom uvoznici to raditi u Evropi, slivaće se u budžet Srbije. U teoriji ova sredstva bi trebalo utrošiti na projekte smanjenja emisija u državi. Vremenom, naplata CBAM može značajno umanjiti konkuretnost srpske privrede na tržištu EU, koja je njen najznačajniji partner, ali i podstaći inflaciju u državi.

„U skladu sa Zakonom o porezu na emisije gasova sa efektom staklene bašte, domaće kompanije koje posluju u energetski intenzivnoj industriji, odnosno u oblasti proizvodnje đubriva, cementa, gvožđa, aluminijuma i električne energije, imaju obavezu da plaćaju porez u iznosu od četiri evra po toni emitovanog zagađenja. Plaćanje se vrši na osnovu relevantne dokumentacije u drugom kvartalu 2027. godine za prethodnu odnosno 2026. godinu. To znači da je primena zakona počela u ovoj godini, a plaćanje će se izvršiti u narednoj“, kažu za Novu ekonomiju iz Asocijacije srpske energetski intenzivne industrije (ASEII).

Ognjan Pantić iz Beogradske otvorene škole (BOŠ) nam objašnjava da neće svi srpski izvoznici imati troškove CBAM-a. Samo roba u sektorima obuhvaćenim mehanizmom EU — i samo kada se uveze u EU, pokrenuće izveštavanje o CBAM-u i, kada se sistem u potpunosti implementira, kupovinu CBAM sertifikata. Za izvoznike van CBAM sektora — na primer, kompanije koje izvoze proizvedenu robu koja nije gvožđe, čelik, aluminijum, cement, đubriva, vodonik ili električna energija — trenutno ne postoji CBAM taksa. Međutim, lista proizvoda obuhvaćenih CBAM-om će vremenom rasti, i tu treba imati u vidu i to da je dve trećine izvoza Srbije plasirano u EU, što jeste razlog za zabrinutost, kaže Pantić.

Porez je iskazan u ceni po toni, a plaća se na emitovane količine ugljen-dioksida, ali i drugih štetnih materija koje nastaju u proizvodnji. Cena nije fiksna i prošle godine je bila od 80 do 90 evra. I tu dolazimo do priče o inflaciji koja može da se podstakne u Srbiji kroz CBAM, a da u isto vreme smanji atraktivnost srpskih proizvoda u EU.

„Oporezovanje električne energije i drugih sirovina (aluminijum, čelik, gvožđe) će uzrokovati poskupljenje čitavog niza gotovih proizvoda, što će dodatno smanjiti cenovnu konkurentnost naših preduzeća na međunarodnom tržištu. Rast prodajnih cena većeg broja dobara može biti izvor novih inflatornih pritisaka koji narušavaju makroekonomsku stabilnost. Činjenica je i da će roba iz Srbije, proizvedena pomoću „prljave” struje, imati sve manju prođu kod kupaca koji sve više pažnje poklanjaju rigoroznim ekološkim standardima. Proizilazi da smanjenje karbonske intenzivnosti mora što pre da postane naš nacionalni prioritet. Razlog nisu samo klimatski ciljevi, već pitanje ekonomskog položaja u ambijentu gde zagađenje ima sve oštriji tretman“, kaže Dejan Molnar, profesor sa Ekonomskog fakulteta.

Rajfajzen banka u svom mesečnom izveštaju, takođe navodi ovaj namet kao jedan od faktora koji bi mogli da utiču na inflaciju, a koji nose rizik.

„Kada je u pitanju efekat na cene, on može biti postepen (taksa se plaća godišnje) i delimično ublažen konkurencijom i državnim olakšicama (poreski krediti, izuzeci, tehnološki podsticaji). Tako da za sada uzimamo u obzir ovaj faktor, ali ga ne kvantifikujemo“, kažu ekonomisti Rajfajzena.

Kako sistem izgleda u Srbiji

Srbija nije uvela CBAM u onom smislu u kojem on postoji u EU, objašnjava Pantić iz BOŠ-a.

„Ono što je Srbija uvela jeste nacionalna taksa za određivanje cena ugljenika, koja nije isti pravni ili metodološki instrument kao CBAM EU. CBAM je mehanizam uvoza EU, koji EU primenjuje na svojoj granici. Srbija ne može „naplaćivati CBAM“; može samo uvesti domaću cenu ugljenika koju EU kasnije može priznati prilikom izračunavanja obaveza CBAM-a. Naknade za CBAM plaćaju uvoznici iz EU, a ne direktno srpski izvoznici. Nacionalni porez na ugljenik u Srbiji je poseban, ali bi mogao pomoći u smanjenju dela troškova ugljenika ako ga EU prizna“, kaže Pantić.

Konkretno, uvoznici kupuju posebne sertifikate za svaku tonu ugljen-dioksida ugrađenog u uvezeni proizvod. Ovi sertifikati predstavljaju ekvivalent emisionih dozvola u Sistemu EU za trgovinu emisijama (ETS) – na osnovu kojeg se formiraju i cene u sklopu CBAM-a. Tona gasova sa efektom staklene bašte trenutno se naplaćuje između 80 i 90 evra po toni, ali ovo varira i u budućnosti bi moglo da bude još skuplje. Prikupljeni novac odlazi u budžete EU i država članica.

U slučaju da u zemlji iz koje proizvodi dolaze kompanije već plaćaju nacionalni porez, iznos CBAM-a se umanjuje za taj iznos – što bi za nas značilo umanjenje od četiri evra, pa tako ukoliko je cena u EU na primer 80 evra po toni, izvoznik iz Srbije će tamo platiti 76 evra, a u Srbiji pomenuta četiri evra.

Ovde na scenu stupa nacionalni zakon: on bi trebalo da umanji iznos poreza koji će plaćati uvoznici u EU, trenutno za četiri evra, dok bi postepeno to trebalo da se izniveliše sa samim CBAM-om.

Gde idu prikupljena sredstva u Srbiji

Cilj uvođenja ovakvih zakona je u teoriji ono što bi moglo da natera proizvođače da ulažu u čistije načine proizvodnje i tako smanje emisije. Povrh toga, kako se navodi u samom zakonu, kroz ovaj fiskalni mehanizam obezbeđuju se sredstva u budžetu Republike Srbije (za razliku od CBAM-a koji ide EU) „koja se mogu iskoristi za podsticanje investicija u vezi sa zelenom tranzicijom”.

Međutim, ovakva konstrukcija ne nudi garanciju da će novac zaista biti usmeren preko potrebnom prelasku na obnovljive izvore, kaže Pantić te da ostavlja mogućnost nenamenskog trošenja poreza. Nova Ekonomija je pisala i o eko taksama koje se prikupljaju više decenija, ali niko ne zna gde se taj novac koristi, a trebalo bi ga utrošiti na iste svrhe kao i CBAM. U pitanju je cifra od 337 milijardi dinara za period od 2011. do 2022. prema računici Fiskalnog saveta.

Uvođenje poreza na ugljenik je tek prvi korak i dug je put do uspostavljanja tržišta trgovine emisijama u Srbiji. Kompanije u Srbiji ne mogu da trguju svojim emisijama jer ne postoji uspostavljeno tržište.

„Postojala je ideja da se za države potpisnice Ugovora o osnivanju Energetske zajednice oformi regionalni ETS sistem, kao prelazno rešenje na putu ka integraciji u EU ETS, ali se čini da se od toga odustalo. Srbija bi trebalo da se u potpunosti integriše u EU ETS sistem kada postane članica EU. Prema nekim izveštajima, Srbija traži produženi vremenski rok za integraciju u EU ETS, iza 2030. godine. Različite procene ukazuju na to da bi nacionalna ekonomska skala troškova CBAM-a za Srbiju mogla izgledati ovako: Do 2030. godine: 150–200 miliona evra godišnje za obuhvaćeni industrijski izvoz„, kaže Pantić i dodaje da bi za Srbiju na izvoz električne energije ova cifra mogla da se meri stotinama miliona evra godišnje.

Kako i ko meri emisije?

Znamo da je Srbija u nezavidnom problemu što se tiče emisija štetnih materija i da nas poslednjih godina političari ubeđuju da „je to normalno“ i da „to nije ništa“. Ali zagađenje značajno otežava normalan život zbog vazduha, vode i zemljišta koji su lošeg kvaliteta. Zagađenje koje Elektroprivreda Srbije proizvodi svake godine, razlog je zašto će ovaj energetski gigant biti najviše pogođen CBAM-om. Država sa svoje strane pokušava da negira bilo kakvo postojanje zagađenja i građanima poručuje da je jedino bitno da se ekonomski napreduje, pa i po cenu zagađenja okoline. Inače bi odavno sama uvela ovakve zakone i zauzela jasan stav po ovom pitanju.

Pa ko onda meri ove emisije i zagađenje u Srbiji?

„Podaci o emisijama CO2 se dobijaju na osnovu merenja i izveštaja koje vrše kompanije, odnosno obveznici poreza prema Zakonu o porezu na emisije CO2. Ovo su pravna lica ili preduzetnici koji imaju pribavljenu dozvolu za emitovanje GHG (greenhouse gas emissions, emisije gasova sa efektom staklene bašte). Ukupna emisija se utvrđuje na osnovu verifikovanih izveštaja koje obveznik dostavlja nadležnom organu u skladu sa propisima koji uređuju klimatske promene, odnosno na osnovu procene emisije GHG od strane tog nadležnog organa koja, u slučajevima predviđenim navedenim propisima, zamenjuje taj izveštaj“, kaže Pantić.

Što se tiče izveštavanja, Srbija je usvojila potrebna dokumenta kojima se uspostavlja MRV sistem (engl. monitoring, reporting and verification, praćenje, izveštavanje i verifikacija) u skladu sa EU propisima.

Pantić kaže da je probao da istraži postoji li neki neophodni pravni korak od strane EU i Srbije u smislu priznavanja ovog poreza da bi se redukovao CBAM namet i nije uspeo da nađe odgovor. Deluje kao da porez ispunjava uslove koji su propisani CBAM regulativom, u smislu domaćih nameta koji treba da umanje CBAM, potrebno je da su emisije verifikovane i dokumentacija koja je prati da je u skladu sa CBAM regulativom, objašnjava naš sagovornik.

Same kompanije koje su članice ASEII kažu da CBAM trošak formalno plaća kupac u EU, ali se taj trošak u praksi ugrađuje u cenu proizvoda.

„Ako cena zbog toga postane previsoka, proizvod gubi konkurentnost i više se ne može plasirati na tržištu. Na taj način proizvođači iz Srbije gube tržišnu poziciju u EU, naročito jer je CBAM na snazi istovremeno sa drugim trgovinskim barijerama, poput kvota za čelik i različitih drugih ograničenja. Osim toga, proizvođači iz Srbije posluju na tržištu EU, ali izvan njenog regulatornog sistema, što stvara dodatne troškove i neizvesnost u odnosu na proizvođače unutar Unije. Dodatnu neizvesnost stvara činjenica da EU CBAM uredba još uvek nije do kraja definisana, pa proizvođači nemaju jasna i stabilna pravila na osnovu kojih bi mogli da planiraju proizvodnju, investicije i izvoz, posebno u kombinaciji sa drugim trgovinskim barijerama“, kažu iz ASEII.

EPS-ova struja bi mogla da poskupi za oko 60 odsto na tržištu EU zbog novih CBAM propisa: Fiskalni savet