Gde je Vlada Rus?

Aleksandar Vučić ne razume empatiju, ne podnosi pobune, sve što nije po njegovom odmah shvata lično, pa je počeo da upada iz greške u grešku. Kako nije umeo kao čovek samo da izađe i u tišini zapali sveću, nego je dosipao so na ranu krajnje neumesnim izjavama, tako nije shvatio ni da ne treba sa očajnim ljudima koji su izašli na ulicu još i da se inati

Iz lošeg u gore. Iz greške u grešku. Ovo je najkraća definicija ponašanja predsednika države Srbije koji uopšte nije u stanju da shvati širinu narodnog nezadovoljstva koje mu raste pred očima. Umesto da taj bes nekako stišava, on ga još više podjaruje, ocenjuje Biljana Stepanović, urednica Nove ekonomije, u najnovijoj kolumni za N1.

Jasno je da Aleksandar Vučić nikad nije bio slabiji, uhvatila ga je panika, dobar odgovor nema, a želi da zaustavi vreme i zakoči neumitno, pa „Proteste protiv nasilja“ pokušava da uguši igranjem vatrom.

Kao čovek koji neprekidno prati istraživanja, morao bi da shvati da više ništa nije kako je bilo, da nikad više neće ni biti, da je silaznom putanjom krenuo još pre dva tragična masakra, a posle njih ne postoji ni teoretska šansa da tu trajektoriju vrati na uzlaznu putanju.

Lagani, ali stabilni pad Srpske napredne stranke krenuo je pre ove dve tragedije. Sada je podrška SNS-u, prema proceni Đorđa Vukadinovića koji obično pogađa, nešto iznad 36 odsto. Preveliki pad sa nekadašnjih 48 odsto. Zato je Vučić izmislio manevar sa novim „pokretom“ koji će naravno opet da vodi on, a u njega će da utopi prilično kompromitovanu Srpsku naprednu stranku koja se ljudima očigledno smučila. Zato ju je i prepustio marioneti Milošu Vučeviću.

Ideja je bila da „rebrendira“ naprednjake isto kao što je sa Tomom Nikolićem „rebrendirao“ otcepljeno krilo radikala. Isti ljudi, novi logo, nova odela, nova politika, mi smo sad novi i glasajte za nas. Oni stari prljavi radikali ostali su u kanalu, mi više nismo oni. Sad je planirao da se na isti način oslobodi nepoželjnih naprednjaka, a ove poželjne primiće u novi pokret. Posle izvesnog, hm, prijateljskog ubeđivanja, u taj pokret treba da uđu i Dačićev SPS, Palma, još poneko i ringišpil nastavlja da se vrti, a on drži prekidač.

To bi Vučiću možda i uspelo, da se nisu desile ove dve tragedije koje su ljude ubole i u srce i u mozak i naterale da pogledaju oko sebe i shvate da povrh svega, još i ubistva nevinih žrtava ne mogu da trpe. To je ipak bilo previše.

Upravo to Aleksandar Vučić nije uspeo da shvati, niti da se snađe. Ne razume empatiju, ne podnosi pobune, sve što nije po njegovom odmah shvata lično, pa je počeo da upada iz greške u grešku. Kako nije umeo kao čovek samo da izađe i u tišini zapali sveću, nego je dosipao so na ranu krajnje neumesnim izjavama, tako nije shvatio ni da ne treba sa očajnim ljudima koji su izašli na ulicu još i da se inati.

To mu je bila sledeća velika greška – brzopleto je naredio da mu se organizuje najveći kontramiting protiv mirnog protesta očajnih ljudi baš u petak, da im otme i termin. Procenjuje se da je plaćeno 3.500 autobusa koji su dovezli preko 130.000 ljudi.

Većina se razbežala, a oni koji su i dovedeni pred grandioznu binu, masovno su odlazili tokom samog vođinog govora. Totalni debakl. Umesto da razume lekciju, okrivio je Svetog Iliju Gromovnika da se lično protiv njega urotio, pa je njemu poslao onakvu kišurinu, dok je sutradan njegove ljute dušmane častio kišicom koja je „samo rominjala“.

Teško da je iko iz njegovog okruženja i pokušao da mu objasni prostu stvar: ljudi koji su ovoliko besni, očajni i motivisani da izađu, stajaće i da sekire padaju, a ljudi koje si pokupio s koca i konopca, potplatio ih, prevario, primorao i ucenio, gledaće da pobegnu na prvoj krivini. To valjda svako dete shvata.

Predsednik nije shvatio sve dok se nije popeo na binu, pa se na tom tužnom mitingu videlo koliko je poražen saznanjem da je ovo bilo sve što je njegova mašinerija iz cele Srbije i regiona uspela da privede. I šta on uradi? Umesto da bar tad nauči lekciju i razmisli kako će dalje, pošto je sasvim jasno da ovako više ne može, on nastavi da srlja u greške.

Preko svojih čauša optuži nezahvalne glumce da glume o trošku Telekoma, a ovamo kritikuju vlast. Valjda za hleb koji zarade treba ritualno da se zahvaljuju SNS-u. Narod, avaj, voli da gleda glumce i serije, a ti nezahvalni glumci vole da glume za narod i šta uopšte u tome ima sporno? Telekom je naš, pare su naše, svi na njih imamo pravo ako se već „dele“, a ne samo SNS. Opet autogol.

Ni to nije bio trenutak da se zaustavi i razmisli o nekoj boljoj strategiji. Ne. Odjednom se niotkuda pojavljuju živopisni likovi i nahrupe u dvorište N1, ne sviđa im se uređivačka politika pa moraju to da izbace iz sebe. Policija ne reaguje. Dosta poznato, neprijatno asocira na Savamalu i noćno rušenje.

Pa se onda ide i dalje: druga grupa sastavljena od profesionalnih salonskih nedavača Kosova, smrtno zabrinuta zbog dešavanja u Zvečanu, zakaže svoj protest. Ali ne odmah kako teška situacija nalaže, nego tek za tri dana, baš u isto vreme kad je i šetnja protiv nasilja. Organizatori šetnje odlože za sutradan, ali nedavači su uporni – i oni će da dođu tog drugog dana u isto vreme, rešeni su da se „pridruže“.

Možda ova dva neobična događaja nemaju ama baš nikakve veze sa Aleksandrom Vučićem, ali bi bilo jako teško pronaći nekoga ko u to veruje. Scenario nekako vodi ka takvom zaključku. Sve se pokušalo, ništa ne vredi, ostao je još sukob. Ali tu više niko ne može da predvidi rasplet. Svako sa dva grama pameti morao bi po svaku cenu da se zaustavi.

A koja je to cena? Vučić misli da je velika, nije navikao da plati bilo šta, a ona je sada u stvari najmanja moguća, manja nego što će biti u budućnosti: da oslobodi RTS čeličnog stiska, pusti opoziciju da dođe do reči, „orliće i bakarece“ da negde zaključa, da ukloni i Marića, na Pinku odmah da zatvori Zadruge, Farme i ostale svinjce, Oliveru Zekić da pošalje u penziju i ponovo da smeni Batu Gašića. Što vreme bude više odmicalo, a narastajući gnev se ne stiša, cena će postajati samo veća. Posebno ako pokuša poslovičnu prevaru, pa na mesta ovih loših dovede još gore i to predstavi kao „ustupak“.

Ne treba se zavaravati da je Aleksandar Vučić ono što se traži u stanju da uradi. Da je za to imao štofa, ne bi dovde ni doveo. Cela konstrukcija njegove vlasti počiva na osionom, frontalnom pritisku, nasilnom ponašanju i bahatosti. I najgorima na vlasti. Ovi ustupci bi iz njegove vizure bili znak slabosti. Iako (još) formalno nije tražena njegova ostavka, gubitak Pinka, Hepija i RTS-a značio bi da gubi tle pod nogama. Svestan je toga, pa zato iz njega kulja onolika mržnja i prema građanima koji protestuju i prema opoziciji. Naziva je hijenama, a poziva na dijalog.

Zato opoziciji ne bi nikako bilo pametno da poklekne i takav poziv prihvati, sve dok Vučić ne ispuni ključne zahteve protesta. Treba da stavi na stranu međusobne razlike i netrpeljivosti i da se skoncentriše na zajednički cilj. Tek onda se može pregovarati oko daljih koraka ka normalizaciji političkih prilika u zemlji.

Vučić više nema šta da ponudi. Njegova kosovska politika doživela je krah. Srbiju je urnisao i politički i društveno i ekonomski. Kredibilitet nema, legitimitet mu je opasno poljuljan, šta god uradi sve se gore ukopava i izvodi na ulicu više naroda. Ostaje mu mogućnost da odigra i na kartu novih izbora. Na to opozicija ne bi smela da pristane, dok se ne ispune ključni uslovi za održavanje normalnih izbora.

Ukoliko opozicija jedinstveno odbije novu izbornu farsu, izbora ili neće biti, ili će dovesti do još veće erupcije nezadovoljstva, sa posledicama koje se teško mogu predvideti.

Žestok pritisak mora se nastaviti, jer Vučić nažalost samo i isključivo to razume. Od „ne dam ništa“ pod dovoljno jakim pritiskom daće sve. Nismo to jednom videli. „Zapadni prijatelji“ polako gube strpljenje, njegovi ga izbegavaju i sklanjaju svoje glave i zadnjice, na šta se i sam žali, ni na plaćenu podršku ne može više da računa. Ako se protesti tokom leta i raziđu, pitanje je dana i najmanjeg povoda kada mogu na jesen još žešće da buknu.

Za kraj evo jedne urbane legende, koju prepričavaju živi svedoci: kad je Aleksandar Vučić bio ministar informisanja u Miloševićevoj vlasti krajem devedesetih i kad je donet onaj čuveni represivni Zakon o informisanju, on je sa desetak robusnih momaka koji su mu držali strah i pružali podršku, krenuo da lično zalepi tekst tog zakona na vrata tadašnje Naše borbe.

Ispred vrata ih je sačekao čuvar sa nadimkom „Vlada Rus“. Izašao je sam pred njih i nikako nije dao da se taj papir zalepi. Družina je prvo bila bezobrazna, malo mu se unosila u lice, pa se malo vrtela u dilemi šta da radi. Vlada Rus je bio dosta odlučan i rad kavzi, pa se družina na čelu sa Vučićem najzad okrenula i otišla. Papir nije zalepila.

Svako je slobodan da iz ovoga izvuče poruku kakvu želi.