Kako se ponašati prema deci tokom epidemije?

Intervju sa Aleksandrom Baucalom, profesorom razvojne psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, za podcast “Dan posle” (link na audio intervju).

Razgovarao: Aleksandar Gubaš

Dan posle – Aleksandar Baucal o deci u vanrednom stanju (AUDIO)

Kako različiti uzrasti dece, od predškolaca pa do srednjoškolaca, doživljavaju vanredno stanje — i sa kojm problemima, i burnim emotivnim reakcijama se najčešće sreću u ovoj situaciji?

Aleksandar Baucal: Predškolci — i oni, na neki način, razumeju da se dešava nešto važno. Njima je tu glavni oslonac roditelj, odnosno roditelji. Ukoliko su roditelji na dobar način, na jednom vrlo opštem nivou, objasnili svojoj deci predškolskog uzrasta šta je situacija, i kako ona, otprilike, menja njihov život — mislim da to za predškolce može da bude umirujuće. Oni su još uvek ušuškani, i oslanjaju se na roditelje.

Njima je drugi problem kada su frustrirani jer ne mogu slobodno da učestvuju u fizičkim aktivnostima — da trče, da se jure, da skaču — jer to, naravno, nekad nije moguće u kući. Pošto oni nemaju kapacitet da tu svoju frustraciju izraze rečima, i da kažu roditeljima da im nešto smeta, odnosno da imaju neku potrebu, tu može da dođe do nekih reakcija, koje neće biti prijatne. Za roditelje je u takvim situacijama važno da shvate da to dete nije ni bezobrazno, ni razmaženo — i da, na neki način, razumeju odakle ta reakcija dolazi. Potom oni mogu da pomognu detetu da ono razume da je u redu što je frustrirano, i što reaguje na taj način — ali da je, eto, situacija takva da ne mogu da izađu. Onda, kada se dete polako umiri, roditelji mogu da ga usmere ka nekoj drugoj zajedničkoj aktivnosti. 

Ako govorimo o deci osnovnoškolskog uzrasta, oni već mogu da razumeju problem u kome se nalazimo, i da razumeju da postoji određeni rizik. Naravno, ne mogu da razumeju koje su verovatnoće da se nešto desi njima i njihovim roditeljima — i tu pre svega mogu da se jave emocije, kao što su strah i briga, povezane sa samom situacijom. U takvim okolnostima je takođe važno kako se roditelji postave.

Kad su u pitanju adolescenti, oni već mogu da imaju punu svest o tome šta se dešava u njihovoj sredini — ali, naravno, kao tinejdžeri, oni mogu da negiraju rizike, i da smatraju da je sve to bez veze. Mogu čak i da, na neki način, dožive ovu situaciju kao priliku da dokažu kako oni ne moraju da poštuju te, tamo neke, zabrane —  i tu roditelji mogu da se nađu u dosta nezgodnoj situaciji. Recimo, sad je vikend, niko ne može da izlazi — ako dete tinejdžer kaže: “Ma, šta me briga! Ma nema rizika, idem ja napolje…” Tu je opet važno da roditelji stalno podsećaju decu da te zabrane nisu stvar nekog njihovog dogovora, ili odluke koju oni mogu zajedno da donesu, već da za njih postoji razlog koji je izvan njihove kontrole. Na taj način, oni mogu da probaju da pomognu svojim mladim tinejdžerima da ipak, na kraju prihvate ovu situaciju, i da je razumeju.

Već smo se dotakli ove teme, ali kako bi trebalo da izgleda komunikacija roditelja sa decom o tome šta nam se dešava — šta im tu, i koliko toga saopštiti, i kako? Da li pričati o virusu na što ozbiljniji način, ili možda kroz igru — tu mi je sad asocijacija onaj film “Život je lep”… Da li na taj način pristupiti? Kako im, na primer, objasniti pojam policijskog časa, a da se deca ne uplaše da žive u policijskoj državi?

AB: Kvalitet komunikacije uvek mora da se prilagodi uzrastu dece, pa čak i njihovim interesovanjima. Na primer, ako su u pitanju deca predškolskog uzrasta, tu svakako ne treba ići u detalje… Ona već znaju da je neko nekad bolestan, i onda i ovaj virus može da im se objasni na taj način, na vrlo opštem nivou. Sa druge strane, kod dece tog uzrasta je nekada važno osetiti kada sa njima ne morate da razgovarate. Zato što, ako su deca nekako nezainteresovana — ako im je dovoljno to što vide da vi, kao roditelj, vladate situacijom, oni će se osloniti na činjenicu da ste vi taj stub stabilnosti, i da je onda sve u redu. 

Neka deca mogu i da pokažu radoznalost u vezi s ovim temama. Tu je važno, kod te dece predškolskog uzrasta, osetiti da li je ta radoznalost intelektualna. Ako jeste, onda roditelj može da iskoristi priliku da detetu ispriča da postoje virusi, pa kako virus funkcioniše… Naravno, to mora biti na neki igrovni ili maštoviti način, ne previše ozbiljno. U slučaju da radoznalost dolazi iz brige — ako se dete raspituje šta je to zbog čega ono brine, tu pre svega komunikacija treba da bude usmerena ka tom emocionalnom doživljaju. 

Što su deca starija, naravno da onda i komunikacija treba da bude ozbiljnija. Dakle, ako ta deca recimo, idu u sedmi ili osmi razred, njima bi imponovalo da ih roditelj uključi u jedan ozbiljniji razgovor. Sa adolescentima već, naravno, razgovarate kao sa jednom ozbiljnom, odraslom osobom — oni ipak mogu da razumeju mnoge aspekte situacije. Jedino što je njima otežavajuća okolnost je to što su oni u tom uzrastu pre svega usmereni ka svojim potrebama, ali ova situacija i njima pruža priliku da malo vežbaju kako da upravljaju tim potrebama, i da nauče da prihvate neka ograničenja.

Pre uvođenja ovog vanrednog stanja, mnogi roditelji su se nalazili u prilično ograničenoj situaciji, u vremenskom smislu, što se tiče druženja i komunikacije sa svojom decom. Sad se situacija radikalno promenila — sada su oni upućeni jedni na druge dvadeset četiri sata dnevno. Kakve nove situacije mogu da nastanu u tom odnosu, i sa strane dece i sa strane roditelja?

AB: Sasvim je sigurno da porodice sada provode više vremena zajedno, i nalaze se u više situacija u kojima su zajedno — a tu su, naravno, i ova spoljašnja ograničenja, koja dolaze izvan njihovog odnosa i života… Tu je zapravo najvažniji kvalitet, a ne količina vremena. Dakle, ako su roditelji ranije — i u toj maloj količini vremena koju su imali — izgradili sa decom naviku da razgovaraju o važnim stvarima u njihovim životima i odnosu, onda će to samo da se premesti u novu situaciju. 

Sad, ako su roditelji imali jako malo vremena u prethodnom periodu, pa nisu imali puno prilike da razgovaraju sa decom, i da na neki način steknu naviku da sa njima ozbiljno razgovaraju, onda je ovo sada prilika da se to promeni. Zapravo je veoma važno da se to promeni, jer je za decu bilo kog uzrasta značajno da u svakom trenutku imaju oslonac u roditelju. Tako da ja to vidim kao priliku, iako ta prilika možda ne ide lagano. Ako nismo imali naviku da razgovaramo sa decom, onda će, naravno, biti puno situacija u kojima će ta komunikacija biti povezana sa nekom tenzijom, ili sa nekim sukobom. 

Međutim, takođe treba da razumemo da su greške u komunikaciji deo svakodnevnog života — pa, ako nismo uspeli danas, razmislimo i mi kao roditelji kako bismo sutra mogli da razgvoaramo drugačije. Eto, kad već provodimo toliko vremena zajedno, onda bar imamo vremena i za greške, i da kroz te greške naučimo kako da razgovaramo. 

Ono što je podsticajna okolnost jeste to što imamo jednu temu koja nam se nameće, a to je ova situacija. Deca su često zainteresovana za tu temu, i imaju potreba da o njoj pričaju sa svojim roditeljima. Sada i oni roditelji koji možda ranije nisu imali dovoljno prilika da pričaju sa svojom decom uvek imaju jednu zanimljivu temu, koja će im omogućiti da više razgovaraju, i da na neki način nauče kako to da rade.

Verovatno ovo može da bude neka vrsta podsticaja jačanju savezništva između roditelja i dece u izlaženju na kraj sa celom ovom situacijom.

AB: Apsolutno! Jedan od retkih psiholoških zakona koji su i te kako potvrđeni je taj da zajednički neprijatelj uvek pojačava kohezivnost između ljudi. Tako je i ovde — porodica je sada suočena sa zajedničkim rizikom, i onda to, na neki način, uvek zbija redove.

Pandemija i vanredno stanje su nešto sa čim ni odrasli ne umeju uvek da izađu na kraj — i oni se isto suočavaju sa raznim emocijama. Sad, kako se deca nose sa emocijama odraslih u toj situaciji? Da li je u redu da deca vide strah, bes i druge jake emocije kod svojih roditelja, i kako to utiče na njih?

AB: Mislim da je tu važno da, u neku ruku, damo prostora roditeljima, i da im dozvolimo da budu jako uplašeni, pa čak i besni. I oni su ljudi, i nije loše da deca to vide — dakle, da vide da su i njihovi roditelji ljudi, i da ih nekad preplave strah i bes. Naravno, kratkoročno to decu uznemiri, jer je za dete roditelj stabilni oslonac, i izvor neke sigurnosti. Ako se taj izvor sigurnosti poljuljao, i deca će u tom trenutku takođe reagovati strahom, i drugim neprijatnim emocijama. Međutim, ono što je tu važno nije da li neko kao roditelj doživi strah ili bes u datom trenutku — i nije tako strašno ni ako se to prenese na dete — važno je šta roditelj posle toga uradi. Dakle, važno je da dete vidi da roditelj ume, u drugom koraku, da se nosi sa tim emocijama. Bitno je da roditelj pokaže da, čak i ako ga trenutno preplave te emocije — da dete vidi da on može da izađe iz tog stanja preplavljenosti, i da zauzda svoju emociju. Da se izvuče iz nje, i da prema njoj zauzme neki racionalni, zreliji stav. Onda dete vidi da, ne samo da postoje emocije, i da su emocije sasvim normalan i sastavni deo života, već vidi i da je moguće tim emocijama upravljati. U tom smislu ova situacija pruža priliku za emocionalni razvoj i roditeljima i deci.

Sad mi je pala na pamet potencijalna situacija — kad je u pitanju porodica gde postoje sukobi između roditelja, kojih se roditelji, u nekim normalnim situacijama, trude da poštede decu, odnosno da se nekako izoluju kad do sukoba dođe… Međutim, sad kada su  svi po ceo dan zajedno, ti konflikti među roditeljima ne mogu da se sakriju. Kako je detetu u toj situaciji?

AB: To je jedna veoma razumljiva životna situacija. Dakle, dešava se — i to je isto sasvim normalno — da se parovi nađu u veoma kritičnoj fazi kad je u pitanju njihov partnerski odnos. U normalnim situacijama su oni, kad je dete u školi ili vrtiću, imali taj neki prostor za sebe — u kome su mogli da razgovaraju, ili možda da ulaze u konflikte, a da budu barem opušteni da to nije nešto što je vidljivo deci. Naravno, u ovoj situaciji sada je to manje moguće. Najbolja opcija za te roditelje bi bilo da, što se kaže, zakopaju ratne sekire, i da u ovoj fazi kažu: “OK, ovde sad postoji jedna kritična situacija, i bez obzira na to što se možda više ne volimo, i što smo stalno u sukobima, ovaj zajednički neprijatelj nas sada ujedinjuje.” On ih ujedinjuje na jednom krajnje pragmatičnom nivou — postavlja se pitanje kako će, kao porodica, da funkcionišu u ovoj situaciji krize. Posle krize će biti vremena da se sukobi nastave — i da čak, ako razumeju da je taj brak došao do nekog kraja, da se razvedu i da svako krene svojim putem. Dakle, ništa strašno se neće desiti, ali je sada vrlo važno — i zbog roditelja, jer je oboma mnogo lakše ako mogu, barem na nekom pragmatičnom nivou, da podele teret ove situacije — i zbog dece, jer će deca onda videti da njihovi roditelji umeju da sarađuju čak i ukoliko njihovi odnosi nisu u potpunosti skladni.

Kako pripremiti dete na situaciju u kojoj se neko od članova porodice razboli, pa mora da ode u bolnicu ili na Sajam?

AB: Tu treba biti pažljiv. Naravno, ta mogućnost postoji, jer niko od nas ne može znati šta nosi sutrašnji dan… Nikad ne znamo da li je neko od nas, možda, dok smo odlazili u prodavnicu i obavljali neke nužne aktivnosti da bismo se pripremili za ovaj vikend — da li smo ipak negde već zakačili virus. Međutim, tu sad roditelji treba da procene koliko je ta mogućnost realna. Razume se da nikad nije lako to proceniti, ali… 

Ako nema neke velike verovatnoće — ako se pridržavamo preporuka, ako ne izlazimo bez potrebe, ako se nismo sretali sa velikim brojem ljudi, pogotovo ne u zatvorenom prostoru, ako smo barem napravili neku platnenu maramu koju smo stavili oko usta kad smo bili u prodavnici, i ako peremo ruke svaki put kad uđemo u kuću, i obraćamo pažnju na te stvari, a ne poznajemo nikoga ko je zaražen… Onda je u takvoj situaciji možda bolje reći: “Dobro, rizik je mali.” Možda u tom slučaju ne treba otvarati tu temu. Ipak, ako roditelji smatraju da postoji određena verovatnoća, bilo bi dobro da postepeno prave neki “bek ap” plan, pogotovo ako su deca mlađa. Ako su u pitanju mlađa deca, onda bi svako od nas ipak trebalo da ima nekoga ko bi ih prihvatio dok smo u samoizolaciji, ili čak u bolnici, tako da je u toj situaciji važno da roditelji razmišljaju nekoliko koraka unapred. Ali opet, ta tema nije laka tema, jer vi ne možete detetu da kažete “Eto, postoji verovatnoća…” — pogotovo za malu decu, jer ona ne razumeju verovatnoće, i za njih će to biti izvesnost. Onda je vrlo teško da vi to dalje, nekako, uokvirite toj deci. 

Naravno, što su deca starija, to je stvar lakša. Ako su to već tinejdžeri, oni mogu sami da brinu o sebi, i njih možete da tretirate kao ozbiljne ljude. U tom slučaju možete da pričate sa njima, čak i ako je to neka mala verovatnoća, i da se dogovarate. Tu im kažete: “Ovo može da se desi. Ako se desi, molim vas vodite računa o tome, tome i tome…” To onda, barem nekima od njih, može da bude i jedna vrsta izazovne situacije, koja će ih dodatno pojačati u njihovoj želji da budu samostalni — dati im priliku da pokažu kako oni sve mogu sami, bez roditelja. Tako da to sve, opet, dosta zavisi od uzrasta dece.