Vesti iz zemlje

12.08.2014. 19:17

Tanjug

Autor: Nova Ekonomija

Koliko su ugovori tajni u inostranstvu?

Građani su vlasnici države koja mora da polaže račun našta troši njihov novac, kaže stručnjak za strana ulaganja Milan Parivodić.
Kakva je praksa u svetu kad je reč o javnosti, odnosno tajnosti ugovora pitanje je na koje je veoma teško dobiti izričit odgovor ili naći sagovornika „sa imenom i prezimenom“, ali se sve dostupne informacije svode na zaključak da je tajnost ugovora oročena, a javnost „stepenovana“.
Sagovornici Tanjuga iz diplomatskih i poslovnih krugova u Beogradu uglavnom nisu bili voljni da govore o praksi u svojim zemljama, sa izuzetkom Nemačke. 
„Generalno, u Nemačkoj važi pravilo da ugovori o privatizaciji mogu da se dostave na uvid licima koja to traže, ali to dostavljanje ne ide automatski i povezano je sa zakonom o poslovnoj tajni, te se stepen „javnosti“ ugovora razlikuje od slucaja do slučaja“, rekli su za Tanjug u Ambasadi SR Nemačke. 
Postoji vise slučajeva u kojima je u Saveznoj Republici Nemačkoj obavljena takozvana formalna privatizacija, odnosno slučajevi u kojima je državni kapital prešao u privatni: slučaj Nemačkih železnica, Nemačke Pošte, Lufthanze, Folksvagena, itd, navode u nemačkom diplomatskom predstavništvu. 
Posebna situacija, kažu, nastala je „padom zida“ i ujedinjenjem dve Nemačke, kada su mnoga preduzeća Istočne Nemačke morala biti privatizovana i od njih su nastale sad već uticajne privatne firme, kao što su RWE, Veolia, E.ON, EnBW, itd. 
„Ovi ugovori su retko dovođeni u pitanje“, kažu u Ambasadi. 
Postojali su, međutim, i slučajevi kada su privatizovane firme vraćene u društveni posed. 
„Vraćanje u društveni posed usledilo je posle građanske inicijative za otvarenje ugovora. Tako je firma Tiga, koja se bavi energetskim snabdevanjem i koja je kupljena od strane E.ONa vraćena na upravljanje konzorcijumu komunalnih energetskih snabdevača. Isto se desilo sa energetskim snabdevačem iz Hamburga, koji je vraćen u ruke građana i finasira se iz poreskih dažbina“, objasnili su u nemačkoj ambasadi, uz napomenu da u toj zemlji postoji na saveznom nivou zakon o dostupnosti informacija od javnog značaja, te da svaka od saveznih pokrajna ima dodatne odredbe kada je ovaj zakon u pitanju. 
U Rusiji, praksa podrazumeva „i jedno i drugo“ kad je reč o pitanju da li strateški ugovori između države i privatnih stranih kompanija ostaju tajni ili dostupni javnosti. 
Ruski izvor Tanjuga u Beogradu navodi da su ugovori koje Ruska federacija potpisuje sa privatnim kompanijama u inostranstvu regulisani građanskim zakonodavstvom i za njih ne važe isti kriterijumi kao za ugovore koji su potpisani između dve države, koji su obavezno javni. 
„Građansko zakonodavstvo reguliše ugovore između Ruske federacije i stranih kompanija. U zavisnosti od dogovora delovi ugovora mogu da budu javni ili ne“, rekao je Tanjugov izvor. 
Zavisi, kažu, od samog ugovora: neke tačke i neki podaci mogu ostati tajni, o čemu se dogovore dve strane koje su sklopile ugovor. 
Stručnjak za strana ulaganja Milan Parivodić tvrdi da je u svim razvijenim zemljama transparentnost osnovni princip pri zaključivanju međudržavnih, ali i ugovora koje izvršna vlast sklapa sa stranim ulagačima. On je, međutim, naveo da se dešava da države zaključuju ugovore koji nisu za „oči javnosti“ od samog početka, ali koji nakon određenog vremena postaju dostupni svima na uvid. 
„Građani su vlasnici države koja mora da polaže račun našta troši njihov novac. Sa druge strane, određena vrsta komercijalnih poslova koja je složena i teže shvatljiva dobrom delu građana, može propasti ukoliko je u fazi pregovora izložena javnosti“, ukazuje Parivodić za Tanjug. 
To, kako on tvrdi, znači da svaka vlast mora da nađe kompromis između komercijalne i političke realnosti na jednoj strani, i osnovnog principa da građani moraju da dobiju informaciju kako se njihov novac troši, na drugoj strani. 
„Razumljivo je da ti ugovori imaju klauzulu tajnosti, ali ona mora biti ograničena u vremenu. Dakle, to može da bude šest meseci, godinu dana, recimo i dve godine dok se fabrika ne izgradi, posao ne stane na noge, ali posle toga odredbe tog ugovora moraju biti javne“, smatra Parivodić. 
On navodi da svaka zemlja ima jasnu zakonsku regulativu koja omogućava da ovaj princip funkcioniše, što sa Srbijom nije slučaj. 
„Zaključivanje ugovora te vrste u Srbij nije uređeno posebnim zakonom, već zakonom o vladi u kome se samo u jednoj odredbi kaže da Vlada može zaključivati ugovore, ali ne postoje nikakve druge smernice u vezi sa tim kako i po kojoj proceduri ti ugovori treba da se zaključuju“, objasnio je Parivodić. 
U tom smislu, u Srbiji, prema njegovom mišljenju , treba urediti zakonom proceduru zaključenja i objavljivanja tzv. strategijskih ili investicionih ugovora i ograničiti rok na koji ti ugovori mogu da budu tajni. 
Savetnik za strana ulaganja Milan Kovačević izjavio je Tanjugu da se svi krupni projekti u kojima učestvuje država u razvijenim zemljama stavljaju na raspolaganje javnosti, bilo tako što se ugovor objavljuje u celosti ili samo njegove najbitnije odredbe. 
On ističe da praksa objavljivanja ugovora u svetu važi kako za međudržavne, tako i za ugovore o ulaganjima. On takođe smatra da je potrebno izmeniti veliki broj zakona kako bi se ta oblast u Srbiji uredila.

Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs

Komentar(1)

  1. Mladi beže od svojih roditelja jer nisu u stanju da sa njima dele dobro i zlo. Ovako kad odu daleko niti čuju niti znaju kako se pate njihovi roditelji. Kada to shvate obično je kasno za sve…..

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i pravilima korišćenja sajta.

Sajt je zaštićen pomocu reCaptcha i Google. Google Politika Privatnosti i Google Uslovi Korišćenja su primenjeni.

The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.