Kada bismo uzimali kusur i stavljali ga u kasu, četvoročlana porodica u kojoj svaki član bar jednom dnevno trgovcima ostavi dva dinara na kraju godine bila bi bogatija za oko 3.000 dinara.
I dok u svetu kupci očekuju kusur u cent, u Srbiji to nije slučaj.
Skoro svaki dolazak u prodavnicu, pekaru ili pred kiosk praćen je sličnim scenariom. Za račun koji nije okrugao trgovci nam, ponekad uz izvinjenje, a ponekad bahato, kažu – „nemam sitno“. Tako nam najčešće uzmu od jednog do četiri dinara.
Drugi scenario je nešto drugačiji, ali ishod je isti. Ljubazan trgovac pruža nam gomilu kovanica, a mi mu, uz osmeh i odmahivanje rukom, kažemo „ma, u redu je“.
U tom trenutku sitniš deluje smešno, ali ne razmišljate da, ako četiri člana jedne porodice bar jednom dnevno ostave u prodavnici bar po dva dinara, na kraju godine gube 3.000 dinara.
Ako svako od 2,5 miliona domaćinstava dnevno ostavi dva dinara u prodavnicama, dolazimo do podatka da Srbi svakog dana bace pet miliona dinara, što na godišnjem nivou iznosi 1,8 milijardi.
S druge strane, retka je situacija da trgovci odmahnu rukom i kažu „ma, u redu je“ u slučaju da kupcu zafali sitniš.
Vlasnici dućana tvrde da u kasama ostavljaju oko 1.000 dinara u kovanicama.
„Na početku radnog dana kase su pune sitnog novca. Koliko sitnog novca će imati na startu, zavisi od veličine prodavnice, od toga koliki je promet, da li se nalazi u blizini škole“ – kažu u jednoj trgovini.
Ljubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, kaže da je nevraćanje kusura u inostranstvu nezamislivo.
„Dogodilo mi se u Engleskoj da je radnik s kase trčao za mnom da bi mi vratio sitninu. To samo pokazuje da oni novac cene, dok u Srbiji retko ko insistira na kusuru, koji je bitan samo deci i penzionerima“ – kaže profesor Savić.
Novac gubimo i kada ne želimo da ostavimo kusur trgovcima jer su u cenama i dalje u opticaju apoeni od 50 i manje para, koji su izbačeni iz upotrebe pre skoro osam godina.
Cene koje nisu zaokružene na rafovima, zaokružuju se na kasi, i to tako što se iznosi do 50 para zaokružuju na nulu, a oni od 51 do 99 para na – dinar. Ipak, ova računica najčešće ide na štetu potrošača.
Ako nam kroz plaćanje računa za struju, fiksni telefon i mobilni telefon zakinu po 20 para, građani godišnje ostanu kratki za dodatnih 37,6 miliona dinara.
Ovo je strasno, sta su napravili svom narodu. Znam puno njih koji su upali u ovaj problem.
Umesto da stavi tacku na ovo ludilo, drzava cuti. Sramota!
Jako mi je zao ovih ljudi, i onaj Vladimir, koji je pricao pre neki dan…
Ko je taj koji vuce konce iza svega? Da li taj covek ima dusu?