Ovog meseca ističe uredba o zaštiti domaće industrije

Vlada Srbije donela je početkom ove godine Uredbu o uvođenju privremene mere za obezbeđenje ekonomske stabilnosti industrija od strateške važnosti za ekonomiju Srbije, koja će biti na snazi do 30. juna.

Kako piše Politika, cilj uredbe bio je zaštita domaće industrije i očuvanje stabilnosti tržišta u uslovima povećane potražnje. Njome je ograničen uvoz pojedinih proizvoda od gvožđa, čelika i portland cementa kroz sistem tarifnih kvota.

To znači da se određena količina robe može uvoziti pod redovnim uslovima, dok se nakon popunjavanja kvote na dalji uvoz obračunava dodatna carina od 50 odsto.

Ukupni obim kvota iznosi oko 421.094 tone, pri čemu se najveći deo odnosi na cement – 250.350 tona.

Najveći deo kvota odnosi se na robu iz Evropske unije, Turske, Bosne i Hercegovine, Albanije, Severne Makedonije, Ukrajine, Kine i Belorusije.

Privremena mera Vlade Srbije ograničava uvoz pet grupa proizvoda od strateškog značaja. To su portland cement, toplo i hladno valjani čelik, rebrasti betonski čelik, toplo valjane žice u koturu i rebrasti betonski čelik u šipkama.

Zvanično obrazloženje države jeste da se na ovaj način obezbeđuju kontinuitet snabdevanja i stabilnost cena na domaćem tržištu. Međutim, distributeri i deo građevinske privrede upozoravaju da ograničeni uvoz i manja konkurencija mogu dovesti do rasta cena i problema u snabdevanju pojedinim proizvodima.

Na kretanje cena dodatno utiču i globalne okolnosti. Velika potražnja na svetskom tržištu, ali i nedostatak pojedinih sirovina usled sukoba u Iranu i poremećaja saobraćaja kroz Ormuski moreuz doveli su do nestašice određenih građevinskih materijala i dodatnog pritiska na cene.

Zbog toga je građevinski materijal u proteklom periodu poskupeo u proseku i do 30 odsto.

Pitanje koje se nameće jeste koliko ovakve mere mogu da utiču na investicionu klimu i poslovanje u građevinskom sektoru i imaju li ove mere i lošu stranu, sem zaštite domaće industrije.

Ekonomista Ivan Nikolić smatra da mere koje država preduzima u cilju obezbeđivanja ekonomske stabilnosti prerađivačke industrije nisu idealne i imaju svoja ograničenja.

„One nisu rezultat samoinicijativne zaštite domaćih proizvođača, već nužna reakcija na spoljne pritiske i pogoršanje tržišnih uslova. Sektor je suočen sa višestrukim izazovima, pre svega, ograničenjima u izvozu u Evropsku uniju, koja će od prvog jula postati još striktnija zbog povećanja kvota za uvoz čelika“, kaže on.

Pored toga, od početka godine primenjuje se i taksa na ugljen-dioksid CBAM, što je dodatno otežalo plasman proizvoda u EU, jer se sada sve više uzima u obzir ugljenični otisak proizvoda i način na koji su proizvedeni. Na sve to, industrija je pogođena porastom cena energenata, što je posebno ozbiljan problem jer je proizvodnja čelika i osnovnih metala vrlo energetski intenzivna.

„Iako mere države pokušavaju da olakšaju poslovanje kompanija i ublaže pritiske, one ne mogu potpuno anulirati negativne efekte. U mnogim slučajevima, povećana zaštita i kvote mogu dovesti i do neželjenih posledica – rasta troškova, zastoja u nabavci materijala i potencijalnog pogoršanja investicione klime“, dodaje on i podseća da proizvodnja osnovnih metala beleži silazni trend, a domaća tražnja, iako prisutna, nije dovoljna da nadoknadi pad izvoza. Zbog toga se naši proizvođači, podseća Nikolić, suočavaju sa smanjenom mogućnošću plasmana svojih proizvoda i dodatnim troškovima.

„U tom kontekstu, reakcija države je bila neophodna, da se bar delimično ublaže negativni efekti spoljašnjih ograničenja, dok se ne vidi kako će se situacija razvijati i da li će EU popustiti sa kvotama ili će se energetski i geopolitički pritisci smanjiti. Moguće je da će ove mere biti produžene, jer je njihova svrha da omoguće industriji da premosti ove izazove“, dodaje on.

Ekonomisti upozoravaju da kvote direktno utiču na ponudu na tržištu. Manja količina robe obično znači više cene, moguće nestašice i manju predvidivost za investitore.

Dok država ističe da je cilj mere zaštita domaće proizvodnje i očuvanje stabilnosti tržišta, kritičari ukazuju da svako administrativno ograničavanje ponude nosi rizik rasta cena i smanjenja konkurencije.

Deo privrede upozorava i da ograničeni uvoz može da oteža nabavku pojedinih proizvoda ukoliko se kvote brzo popune, što bi se posredno moglo odraziti i na dinamiku izvođenja radova.

Upravo zato će efekti uredbe, čije važenje ističe krajem juna, biti važan pokazatelj njene opravdanosti i uticaja na domaće tržište.