Ratari u Srbiji digli su ruke od proizvodnje pasulja, pa se na trpezama najčešće nalazi pasulj iz Kine, Kirgistana, Perua, Madagaskara, Tanzanije.
Tačno je da našeg pasulja gotovo da nema i da je proizvodnja pala na niske grane. Međutim, nije baš da ova mahunarka ne može da donese prihod i da baš nema nikakve računice. Naprotiv.
Jasno je da je razlog odustanka od proizvodnje to što naši mali i neudruženi poljoprivrednici ne mogu da budu konkurentni ceni koju daju veliki proizvođači u zemljama gde je proizvodnja u startu jeftinija, ali ima primera koji pokazuju da i za naš pasulj ima i potražnje i nade.
Iako se u trgovinskim lancima ova namirnica može pazariti za 200 dinara po kilogramu, a na akcijma bude i jeftinija, kupca nađe i onaj za 600. Kućni budžeti nam ne dozvoljavaju da se opustimo kada idemo u pazar, ali ipak sve više vodimo računa o tome šta jedemo pa, koliko god da nam je prosečan standard loš, postajemo oprezniji i, ako možemo, biramo proveren kvalitet. Da je tako, primećuju i naši proizvođači pasulja, kojih eto – ipak ima i ne žale se.
Takav je mladi poljoprivrednik, dvadesetpetogodišnji Mirko Vlček iz Pivnica. Upustio se u ovu proizvodnju pre nekoliko godina i stalno je proširuje i obogaćuje novim sortama. Mirko se bavi organskom proizvodnjom, pa je i pasulj sa njegovih njiva organski, ali kako proces konverzije zemljišta za ovaj vid poljoprivrede traje tri godine, u prvoj godini i ova se mahunarka prodavala kao konvencionalna.
Dakle, uzgajao je i prodavao i običan pasulj, a i to mu se isplatilo. Kaže da i sada proizvođači „običnog” pasulja mogu da nađu računicu ali pod uslovom da ga ne prodaju na veliko, da se udruže, usvoje neke marketinške veštine, sagledaju mogućnosti tržišta iz više uglova…
„Kada sam po završetku fakulteta odlučio da se bavim organskom proizvodnjom i uopšte povrtarstvom, razmišljao sam o tome s čim da krenem s obzirom na to da nisam imao tržište i obezbeđen plasman. Zato sam se opredelio za pasulj koji ne mora odmah da se proda, može da se uskladišti, a jednostavan je za čuvanje. Važno mi je, naravno, bilo i to što nije iziskivao velika ulaganja jer nisam bio u mogućnosti da značajnije investiram“, priča ovaj mladi poljoprivrednik, član Centra za organsku proizvodnju Selenča, kojeg već dobro znaju kupci na pijacama u Novom Sadu, Bačkoj Palanci i u Beogradu, a naročito oni koji organske proizvode od njega i njegovih kolega kupuju preko interneta, odnosno Fejsbuka.
On povrće gaji na 5,5 jutara, a trenutno na imanju ima 13 sorti pasulja.Kako kaže, oglede radi sa Institutom za ratarstvo i povrtarstvo Novi Sad i gaji pasulj sorte belka, maksu, zlkatka, igman, bosnu… Ima i šoder, biljku koja nije pasulj ali mu je, kao plod, najsličnija.
„To što su proizvođači u Srbiji digli ruke od pasulja ekonomska je stvar. Ako se prodaje na veliko, cena je niža i nije isplativ, ali ako se ide na pijace i prodaje na kilogram, drugačije je“, priča Mirko koji uz rad na njivi stigne i na pijačne tezge, ali i da primi narudžbe preko interneta, sve upakuje, pošalje, odnese kupcima…
Više od polovine količina koje proizvede sada proda preko interneta. Organski je pasulj skuplji, uglavnom staje oko 600 dinara kilogram ali ni to nije prepreka kupcima kojih ima i koji sve više traže ovu namirnicu. Pod uslovom da je domaća. On kaže da je proizvodnja isplativa, ali da se itekako mora voditi računa o vremenu setve, jer ako se tu omane, šteta može biti velika.
„Optimalan rok za setvu je kratak i važno je posejati na vreme, ni previše rano ni kasno. Ako se poseje rano sklon je bolestima, a ako se rok prekorači, desi se da ga suša uništi“, kaže Mirko i dodaje da pasulj štiti ekstraktom belog luka koji ga čuva od bolesti, poboljšava mu imunitet, rešava plamenjaču…
„Pasulj spada u grupu leguminoznih biljaka na čijem korenu u kvržicama žive bakterije azotofiksatori. Bakterije koje žive u simbiozi sa pasuljem usvajaju azot iz vazduha koji je važan za rast. Važno je stoga i da se stalno radi međuredna kultivacija da bi vazduh ulazio u korenov sistem. Dakle, mora se voditi računa o agrotehnici“, objašnjava on.