Privreda bankama duguje više od 19 milijardi evra

Kompanija nije moja, nju zapravo drže banke, javno je obrazložio svoje dugove jedan od naših najvećih kapitalista.

„Evo, ja ovako drhtim pred bankarima“, ispružio je ruke i izjadao se novinarima jednom prilikom takođe jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji.

Sa kojim god krupnijim biznismenom, uz nekoliko izuzetaka, danas da razgovarate, neće izbeći da vam se požali kako teško posluje, da grca u dugovima i kako je situacija za poslovanje gotovo nepodnošljivo teška, piše Politika.

A ono što neće reći jeste kako je dospeo u te probleme. Zašto se preinvestirao, prezadužio i zbog čega je isisavao novac iz firmi koje je kupio… Da situacija nije nimalo naivna pokazuju podaci portala Makroekonomija – u oktobru prošle godine dug naše privrede bankama iznosio je oko 19,1 milijardu evra. 

Odmah treba reći da se širom sveta novi poslovi i razvoj često finansiraju iz kredita. I to nije sporno. Ali, srpski tranzicioni biznismeni ne mogu se mnogo porediti sa zapadnim. Bar ne u nekoliko specifičnosti. 

Najpre u doba privatizacije, mnogi od njih su uzimali ogromne kredite kojim su se brzo širili i kupovali sve ne mareći za osnovnu delatnost. Tako su vlasnici kompanija, čiji je osnovni biznis bila maloprodaja, nepromišljeno ušli u višemilionske poslove sa nekretninama. Sa zastojem na tržištu i padom cene kvadrata, dospeli su u problem. 

Drugi, koji su se bavili distribucijom robe i uvozom automobila, počeli su da kupuju poslovni prostor u centru Beograda i drugih gradova i takođe dospeli u problem. Treći su kupovali sve redom, pa imaju firme koje se bave prodajom, proizvodnjom hrane, izgradnjom stanova… 

Svi su računali na veliki i brz obrt novca. Posle 2008. godine toga više nije bilo, pa su primorani krizom ili zbog želje da izbegnu obaveze prema državi, partnerima, radnicima, mnogi od njih pronašli nov recept: ukoliko firma dospe u problem i račun joj bude blokiran, otvara se nova i nastavljaju se i biznis i zaduživanje. 

Prema rečima onih koji posluju legalno, kod nas je relacija država–privrednici opterećena odnosima iz prošlosti, ličnim vezama iz protekle dve, tri decenije, raznim uslugama i dugovima. To je, kažu sagovornici, glavni razlog zbog kojeg se mnogima praštalo nefer poslovanje. Za to vreme domaće banke u kojima su gotovo svi oni imali kredite počele su da propadaju, upravo zbog nenaplativih zajmova. 

Kako god, vremenom su jedna po jedna firma, naših poznatih biznismena, počele da beleže gubitke, a dugovi da rastu. Neke su već mesecima u blokadi. Postavlja se, stoga, pitanje da li je zaista za to odgovorna samo kriza? Ili je pre reč o foto robotu srpskog tranzicionog biznismena koji jednostavno ne ume i ne može da posluje bez političke podrške, ličnih kontakata sa vlastima i jeftinog (ili čak bespovratnog) zaduživanja? O tome nema jedinstvenog stava. Da je veoma opasno generalizovati stvari, smatra Milan Kovačević, konsultant za strana ulaganja. 

„Imam klijente koji uopšte nemaju kredite, jer je to u našoj zemlji veoma skupo. Ali, u postupku privatizacije mnogi su kredite podizali kako bi nešto kupili. A onda su na osnovu te nove imovine podizali još jedan kredit kako bi još nešto privatizovali. I tako se vremenom pravio problem“, smatra on. 

Na pitanje da li je u svemu tome, ipak, bila ključna veza između politike i krupnog kapitala koja se sve to i omogućila, Kovačević odgovara: 

„Sigurno da postoji veza. Ima toga: „ja ću tebi ovo, a ti meni ono”. Ili „dajte kredit iz Fonda za razvoj, a za uzvrat dobijete donaciju ili nešto slično”. Ali, to je veoma komplikovan lanac koji je teško sagledati, pa se zato tome mora stati na put rigoroznim kontrolama i kaznama“, kaže Kovačević.

Šta je još rešenje? Najpre, treba uspostaviti jednake aršine prema svima i imati transparentnost u radu. 

„I sprovoditi stečajeve i sve što piše u zakonu. Ne sme da se toleriše praksa opraštanja pojedinim dužnicima dela duga. Moramo da uvedemo finansijsku disciplinu“, kaže on. 

Za male privrednike je nezamislivo zaduživanje u nedogled i otvaranje novih firmi kako bi se izbegli dugovi starih. Kako kažu, da u njihovom poslovanju nešto nije u redu, odavno bi im neko pokucao na vrata. 

„Neki ljudi imaju privilegiju da osnivaju niz povezanih firmi i da uzimaju ogromne zajmove. Čim vidite neku firmu koja postoji tek pet godina, a prihodi joj porastu 800 puta, tu nešto nije u redu i tu bi finansijska inspekcija morala da prati tokove novca. Jer, upravo takve firme dospeju u probleme“, smatra Dragoljub Rajić, direktor Unije poslodavaca Srbije, koji smatra da je to omogućila isključivo veza između politike i biznisa. 

„Kod nas gotovo svaka politička partija ima svoje biznismene. To je direktna sprega koja se godinama tolerisala. Možemo da pretpostavimo da se deo prihoda takvih firmi odlivao strankama“, zaključuje Rajić. 

Rešenje takođe vidi u strogoj kontroli tokova novca i što boljem radu Uprave za sprečavanje pranje novca, Poreske uprave i svih nadležnih institucija.