Sindikat „Nezavisnost“: Ministarstvo hoće da bude glavno, a neće da bude odgovorno

Intervju sa Vesnom Vojvodić Mitrović iz Sindikata prosvetnih radnika „Nezavisnost“, za podcast „Dan posle“.

Razgovarao: Aleksandar Gubaš

LINK NA AUDIO INTERVJU

Da krenemo od uputstva Ministarstva prosvete, koje je ono poslalo školama u vezi sa realizacijom nastave u novoj školskoj godini. Koliko su ta uputstva razumljiva i sprovodiva? 

Vesna Vojvodić Mitrović: Pre svega moram da naglasim da su ta dokumenta upućena školama, uključujući i pomenuto uputstvo, koja su datirana na 12. avgust, posledica susreta članova Kriznog štaba, koji se desio, verovati nećete, tek 11. avgusta ove godine. To mene kao prosvetnog radnika dovodi u veliku strepnju, i izaziva u meni osećanje nelagodnosti — činjenica da Krizni štab, očigledno, iz sebi poznatih razloga, nije našao za shodno da i pre 11. avgusta sedne, i krajnje ozbiljno popriča… Ne samo o modalitetima nastave za narednu školsku godinu, nego o celom okruženju u kojem treba da funkcioniše jedan vrlo veliki i značajan sistem, koji broji oko 108.000 zaposlenih, i negde oko 750.000 dece, koja su raspoređena od prvog razreda osnovne do četvrtog razreda srednje škole. 

Ta uputstva, koja, po mom dubokom uverenju, dolaze kasno, su stvorila do te mere različite mogućnosti tumačenja i razumevanja, da nam to može ukazati na dva bitna problema. Najpre, kada neko napiše gotovo hermetičan tekst, ili ga oblikuje tako da on bude administrativno suvoparan, čudan, dalek i stran — onda se jedna vrsta odgovornosti za razumevanje takvog štiva prebacuje na čitaoca, i na onoga ko bi to uputstvo trebalo da realizuje u školskoj sredini. Ministarstvo koje takav tekst potpisuje uvek može da kaže da je problem u recipijentu, odnosno u onome ko je tu poruku rđavo shvatio, i da oni tu jednostavno nemaju nikakvu vrstu odgovornosti. Mnogi direktori su pokazali da, na takav način razumevši ove poruke, apsolutno niti mogu da organizuju nastavu, niti imaju tehničkih sredstava i mogućnosti da ostvare elementarne zahteve obrazovnog i vaspitnog procesa. Meni se čini da je ovo jedna vrsta pokazne igre, kojoj mi svedočimo po ko zna koji put, u kojoj ministarstvo želi da bude glavno, ali neće da bude odgovorno. 

Moram da priznam da je meni, kao neupućenom građaninu, ali i mnogima sa kojima sam pričao, koji su roditelji školske dece, prilično nejasno kako se odlučuje o tome da li će neka škola imati ovakav ili onakav oblik nastave? Ko donosi te odluke, na koji način, i na kome je ta odgovornost? Čemu sad ova anketa koju su dobili roditelji? 

VVM: Kad bih bila cinična, onda bih rekla da mi živimo u društvu lažnih izbora. Mene su još davno, u gimnaziji, učili da je jedna od lepih definicija slobode „mogućnost izbora“. Ovim stručnim uputstvima, koja su upućena, vrlo je tamo precizno rečeno, i roditeljima i nastavnicima, a posebno odeljenskim starešinama, direktorima — dakle, javnosti uopšte — nama je data iluzija slobode. Izbor zapravo ne postoji. Vi kako god pogledate to uputstvo, vi nekako morate da se opredelite za taj kombinovani model. Puka je fantazija da vi možete školu da organizujete tako da ona funkcioniše samo na onlajn principu. To je potpuno nemoguće… 

Ako probate da sprovedete to što tamo piše, vi se suočavate sa činjenicom da škola svakako mora da funkcioniše po kombinovanom modelu, jer ukoliko se jedan učenik, u školi koja može da ima i 1.000, 2.000 đaka, odluči da želi neposrednu nastavu — onda nema tog nastavničkog veća, nema tog pedagoškog kolegijuma niti tima za kvalitet nastave, koji smeju da daju preporuku da škola ide samo onlajn. Vi biste time, na neki način, osporili učeniku njegovo pravo da neposredno sluša nastavu. Čak i u nekim teorijskim okolnostima, kada biste imali konsenzus roditelja svih đaka, da žele da nastava bude na daljinu, ta će ideja pasti u vodu onog trenutka kada pročitate da ta deca moraju da odgovaraju. Pismeno, usmeno, kako god — to su silni kontrolni zadaci, pismeni zadaci, praktične vežbe, i tako dalje… To sve mora da se odvija u ustanovi obrazovanja. 

Kako vi vidite tu anketu za roditelje, o tome koji oblik nastave bi oni voleli? Da li je to demokratski oblik izjašnjavanja, ili to što ste rekli sad — izbegavanje i prebacivanje odgovornosti?

VVM: Ako roditeljima date mogućnost da donesu odluku o obrazovanju svog deteta, vi njih morate da naoružate odgovarajućim informacijama, koje su podržane od strane Svetske zdravstvene organizacije, i koje se zasnivaju na istinitim, činjeničnim, epidemiološkim okolnostima koje su sada kod nas prisutne. 

Dakle, da bi roditelj mogao da donese tu odgovornu odluku, on ne treba tokom dana da razmišlja da li je informacija koju dobija od odeljenskog starešine ili direktora škole, koji ga uveravaju da u školi može da se obezbedi maksimalan stepen zaštite za njegovo dete, zasnovana na nekakvoj subjektivnoj proceni, ili postoje neki objektivni parametri koji će ići u prilog jednom takvom stavu. Znate, ja mogu da budem upućena u stanje stvari u školi u kojoj radim, ali ja ne mogu da znam, zaista, do kraja, i sasvim izvesno kakve su okolnosti u školi u koju ide jedno moje dete, ili u školi u koju ide drugo moje dete… Dakle, kada se roditelju nalaže da donese odluku: „Model A“ ili „Model B“, a pritom mu se sve vreme ukida mogućnost da on tu odluku zasniva na odgovornim činjenicama, mi nećemo imati pravi prosvetni obrazovni sistem u ovim, epidemiološki vrlo nestabilnim, okolnostima, nego ćemo imati jednu simulaciju.

Još uvek funkcionišući ministar Šarčević je danas izjavio da su oni ceo ovaj sistem razradili „u sitna crevca“. Koliko škole ispunjavaju bezbednosne uslove za rad na taj predviđeni način, i ko će to kontrolisati? 

VVM: U jednom društvu, u kojem nam se preko medija neprestano naglašava koliko nam dobro ide, i da je u toku jedno „zlatno doba“ — ja, ni mnogi roditelji sa kojima sam komunicirala, ne možemo to nikako da dovedemo u vezu sa tvrdnjom ministra da se ni za decu u školama ne mogu obezbediti maske. Ja sam, kao predstavnik sindikata „Nezavisnost“, već nekoliko dana u vrlo dinamičnoj komunikaciji sa ljudima iz jedne nevladine organizacije, zajedno sa kojima pokušavamo da prikupimo sredstva da bismo, u obliku humanitarne pomoći, dečici u osnovnim školama na tlu cele Srbije, čiji roditelji to ne mogu, obezbedili maske — bar za početak školske godine. Verujte mi, nailazimo više na opstrukcije i na otpor, nego na razumevanje… Kada se obratimo školskim upravama i direktorima škola, vidi se da im je namera da se zajedno uljuljkujemo da je sistem dovoljno dobar. 

S druge strane, kada pogledate koje su to obaveze koje škola sa svojim zaposlenima treba da ostvari, jasno je da je to opterećenje koje naš sistem ne može da izdrži. Recimo, kako će se održavati čistoća tih prostorija? Da vidite uputstvo koje je Krizni štab nama prosledio, vi biste rekli: „Pa, mislim, koliko za to treba tetkica? Koliko treba sredstava?“ Deterdžent ili sapun, voda, krpa… Tamo u dopisima se decidirano navode površine, kvake, školske klupe, katedre, podovi, razne druge površine koje deca dodiruju… Sve to mora da bude detaljno očišćeno, i to za 20 minuta, između dve smene. Organizovaće nam vebinare o higijeni, sa podtemama „pranje ruku“ i tako dalje… Pa, na šta to liči?! I kad to sve vidite, vi nekako nužno, pre ili kasnije, dođete do zaključka da je to jedan mehur od sapunice. Da tu svašta ima napisano, neka uputstva od kojih vas zaboli glava — a da na kraju rezultat, bojim se, neće biti željen… Vi zapravo nemate potreban mehanizam putem koga biste uspešno vodili računa o tome u kojoj meri su deca i zaposleni zaista bezbedni od prenošenja virusa. 

Dakle, od svog tog sapuna koji se pominje ostaće samo mehur od sapunice…

VVM: Teško mi je da povratim to poverenje. Zaista mi je teško da verujem da srpski obrazovni sistem vode ljudi koji su lično i duboko posvećeni  ideji dobra za đake, i dobra za sve učesnike u tom sistemu, računajući i roditelje, nastavnike, i nenastavno osoblje… Znate, teško mi je da u to poverujem, jer jednom kad vidim da tu, iza tih reči, ne stoje činjenice, ne stoji ona iskrena vera u to što se radi — kako ja mogu sada, kao nastavnik, roditelj, i građanin… Kako mogu da kažem da imam puno poverenje u to da će ovaj model biti stabilan i bezbedan?

Stavimo sad malo na stranu tu priču o uputstvima ministarstva o tome kako organizovati nastavu… Dokle se dospelo sa osmišljavanjem toga šta preneti u okviru te nastave? Šta se dešava sa prilagođavanjem nastavnih planova i programa ovim novim okolnostima? 

VVM: Ovi dopisi ne govore mnogo o tome. Čim je nešto delikatno, i čim je nešto vrlo odgovorno i izazovno, ministarstvo se nekako od toga sklanja. Ono što je naglašeno jeste to da ćemo mi posle tih vebinara — koje ne znam ni kad će zakazati, jer još nemamo te informacije — posvetiti prvih sedmicu, dve neke časove posvetiti epidemiološkoj situaciji i svemu tome. Programi i planovi za sada nisu korigovani, u smislu nekog dužeg planiranja, a ja verujem da je to posledica neupućenosti u to kako bi ovaj eksperiment mogao da se odvija.

Kakva je, u celoj ovoj situaciji, pozicija roditelja? Pod kakvim su oni pritiskom, kakvo je njihovo raspoloženje, kakva je komunikacija između školskih organa i roditelja? 

VVM: Značajan procenat školske dece do 12 godina nikako ne može da bude izuzet iz školske sredine, čak ni ukoliko bi njihovi roditelji smatrali da je to od većeg značaja za njihovu bezbednost. Tu decu, znate, nema ko da čuva. Poslodavci vrlo često za to nemaju nikakvog sluha, a roditelji su onda u neprilici, jer bi mogli da izgube posao ukoliko bi se posvetili čuvanju svoje dece. To je jedan problem. Drugi problem je to što odeljenske starešine ne mogu da im pruže ništa značajnije niti bolje informacije od onih koje sami dobijaju, a pogotovo im ne mogu dati predviđanja… A svaki roditelj bi voleo da dobije čvrsta uveravanja, odgovornu priču, i predviđanja zasnovana na znanju. Dakle, mi operišemo sa više nepoznanica, i rezultat toga je duboka frustracija svih nas koji smo u obrazovnom sistemu. Kada na kormilu srpske prosvete imate ljude koji se ovako ponašaju, onda se roditelji, bojim se, sa svojim opravdanim strahovima, i sa svojim idejama, koje niko ne može da čuje ni realizuje, osećaju kao kolateralna šteta, kao žrtve. 

Kakva su dosadašnja iskustva sa nastavom na daljinu, i kakvi su uslovi za njeno sprovođenje u novoj školskoj godini? Kako se snalaze profesori i nastavnici? Da li su osposobljeni da koriste platforme, ili se samo redukuju na snimljene časove, i koliko u ovim uslovima nastava na daljinu vrši svoju predviđenu obrazovnu funkciju?

VVM: Uprkos našim očekivanjima, da će nam Ministarstvo dati podršku, i školama obezbediti onaj „.edu“ domen, koji bi nam omogućio besplatan ili vrlo povoljan pristup različitim platformama, to se nije dogodilo. Oni kažu da sada radimo na šest platformi — to je taj „Majkrosoft tims“, ne znam, „Zum“,“Vajber“, „Tesla“… To je jedna vrsta predstave za javnost. Ja mogu da razumem da je to marketing, ali mislim da je krajnje vreme da aktuelni ministar prosvete prestane da bude ministar marketinga, i da se okrene realnom životu. U stvarnosti imate roditelje koji ne mogu da plate internet, nastavnike u Babušnici, ili ne znam, Laćarku, nekom drugom selu, gradu ili varošici, koji sami plaćaju internet, i koji čekaju na red pored svoje dece da oni dođu do računara… Postoji jedna dosledna nedoslednost u nastupima ministra Šarčevića, kada je reč o nastavi na daljinu — koju on još uvek, bogami, meša sa televizijskim časovima… Nastava na daljinu je konceptualizovana na potpuno drugim osnovama — gledanje televizijskih časova ne može da bude ta interaktivna nastava, gde vi, preko nekakve platforme, sa učenicima ostvarujete kontakt. Oni mogu da vas pitaju, vi im odgovarate, vi čitate neki njihov rad, i tako dalje… Kakve to veze ima sa gledanjem televizijskih snimljenih časova? Tokom perioda nastave na daljinu, od marta, pa zaključno sa krajem nastavnog dela ove školske godine, dakle sa junom mesecom, Šarčević je davao sve pohvale i nastavnicima, i celom tom procesu rada, da bi poslednjih desetak dana toliku paljbu i toliko kritika osuo na račun ovakvog modela rada, govoreći da je to svakako najgora varijanta. Druga stvar je taj neki ničim izazvani optimizam… Čime je izazvano to optimistično predviđanje da su škole u Srbiji spremne da prihvate tu onlajn, odnosno neposrednu, nastavu i kombinaciju tih modela? Nisam videla da postoje nekakvi značajni poduhvati da se reše problemi realizacije nastave na dnevnom nivou.

Kakva je komunikacija ministarstva sa sindikatima i strukovnim organizacijama oko rešavanja svih ovih problema organizovanja nastave u ovim epidemiološkim okolnostima?

VVM: Kada je, nakon pritiska javnosti, ministar uvideo da je sva ta rešenja, odluke i druga dokumenta doneo bez konsultovanja naših iskustava, i bez ikakvih naših predloga, on je organizovao jedan, rekla bih, privid saradnje. Znate, ako ja vas pozovem na saradnju, a onda vam predočim već odštampane tekstove i kažem „Je l’ imate vi tu nešto da dodate?“ — vi ne samo da ćete to shvatiti kao duboko nepoštovanje sa moje strane, nego ćete sigurno razumeti da je to jedna predstava za javnost, kako bi se stvorila slika da tog nekog socijalnog dijaloga ima, i da sve ide kako treba — dok je istina, zapravo, drugačija. 

To je onaj birokratski stil, koji ostavlja gorak ukus u ustima… Nakon tog našeg imaginarnog sastanka, iako ste vi bili dovedeni pred svršen čin, iako vas nisam uvažila niti ispoštovala, niti me je zanimalo kakva su to vaša iskustva, saznanja, preporuke i ideje — ja mogu da kažem da je naš sastanak bio konstruktivan, i da ste vi izneli mnoge predloge, ali negde između redova svakom bude jasno da meni nije zaista stalo do toga da sa vama suštinski ostvarim komunikaciju. Problem je u tome što se na nas, koji smo nastavnici, ne gleda kao na saradnike. Na nas se gleda kao na budžetski trošak.