Srbija i BiH 10 godina prave energetsku predstavu za Brisel: Energetska tranzicija u praksi zaostaje

Vlasti u Bosni i Hercegovini i Srbiji potrošile su deset godina na stvaranju administrativnog paravana iza kojeg pokušavaju da sakriju izostanak stvarne energetske tranzicije, pokazuje istraživanje portala Capital. 

Dok se u kabinetima usvajaju dokumenti o „zelenoj“ budućnosti vazduh i dalje smrdi na spaljen ugalj jer su energetski sistemi i dalje čvrsto vezani za ovaj energent.

Međutim, ulazak u 2026. godinu za ove dve zemlje označava kraj perioda u kojem je dekarbonizacija bila isključivo administrativno pitanje i deklarativna obaveza jer mehanizam za prekogranično prilagođavanje ugljenika (CBAM) od januara postaje direktan finansijski teret na fakturama izvoznika koje isporučuju Evropskoj uniji, svom najvećem spoljnotrgovinskom partneru.

Naime, reč je o svojevrsnoj ekološkoj carini na robu koja u EU stiže iz zemalja koje nemaju porez na zagađenje.

Primera radi, ako je u izradi nekog proizvoda korišćena struja iz termoelektrana na ugalj, njegova cena će drastično skočiti i samim tim proizvod će biti manje konkurentan.

Izvoznici će biti u obavezi da kupuju i sertifikate za svaku tonu emitovanog CO2. To je direktna posledica neusvajanja EU ETS sistema (domaćeg tržišta emisijama), zbog čega će novac od ovih penala, umesto u domaće ekološke projekte, odlaziti direktno u budžet EU.

Istraživanje portala CAPITAL je pokazalo da vlasti imaju deklarativnu opredeljenost, ali da je stvarni nosilac tranzicije privatni sektor.

Na papiru su trenutno milijarde maraka (1 marka=60,2 dinara) vredni ugovori vezani za projekte u oblasti obnovljivih izvora energije, ali malo koji od njih se realizuje.

Stvorena je svojevrsna energetska fatamorgana, gde vidimo nešto što ne postoji jer smo godinama izloženi političkom marketingu koji vešto prikriva činjenicu da energetski sistem i dalje suštinski počiva na eksploataciji uglja.

Podaci su neumoljivi. Dve susedne zemlje dobijaju oko 70 odsto električne energije iz termoelektrana. Pored toga, pojedini slučajevi ukazuju na to da države bukvalno sabotiraju građansku energiju, izuzetno važan segment u procesu dekarbonizacije.

Reč je o konceptu u kojem obični ljudi prestaju biti samo pasivni kupci struje i postaju prozjumeri – oni koji istovremeno proizvode, troše i dele sopstvenu čistu energiju. Kroz formiranje energetskih zajednica, mogu udruživati sredstva kako bi gradili zajedničke solarne krovove, čime se direktno smanjuju računi za struju i jača energetska nezavisnost lokalnih sredina.

Umesto da profit od prodaje energije odlazi isključivo velikim korporacijama, ovaj model omogućava da se novac zadrži u lokalnom budžetu i usmeri na obnovu fasada, toplotne pumpe i bolji životni standard.

NDC: Javno obećanje kao omča oko vrata

Bosna i Hercegovina i Srbija su ratifikacijom Pariskog sporazuma 2017. godine prihvatile globalni cilj ograničenja rasta temperature, dok su se Sofijskom deklaracijom (2020) politički obavezale na rad ka postizanju karbonske neutralnosti do 2050. godine. Važno je naglasiti da, iako Deklaracija implicira duboku dekarbonizaciju, ona pravno ne nameće eksplicitnu zabranu uglja niti fiksni zakonski rok za njegovo potpuno ukidanje, već postavlja politički smer ka zelenoj budućnosti.

Prema ažuriranom nacionalno utvrđenom doprinosu (NDC) za BiH iz 2021. godine, država je postavila cilj smanjenja emisija za oko 33 odsto do 2030. godine u odnosu na 1990. godinu, dok bi uz međunarodnu pomoć taj procenat mogao dostići 37 odsto. Srbija je svojim NDC-om iz 2022. godine predvidela još ambicioznije smanjenje od 40,1 odsto do 2035. godine u odnosu na baznu godinu.

Kroz Ugovor o Energetskoj zajednici, obe zemlje su preuzele obaveze usklađivanja sa ekološkim standardima EU (poput LCPD i IED direktiva), što u praksi znači stroga ograničenja emisija koja čine rad starih termoelektrana ekonomski i tehnički neodrživim.

Države su se takođe obavezale na izradu Integrisanih energetskih i klimatskih planova (NECP), koji treba da trasiraju put ka udelu obnovljivih izvora energije iznad 40 odsto do 2030. godine.

Iako nema zakona o zabrani uglja, preuzeta obaveza pravedne tranzicije jasno ukazuje na pripremu za postepeno gašenje rudarskih sektora radi socijalne stabilnosti oblasti.

To znači da će u dve zemlje oko 32.000 radnika u rudnicima i termoelektranama ostati bez posla. U celokupnom sistemu Elektroprivrede Srbije, koji obuhvata rudnike i termoelektrane, zaposleno je oko 20.000 radnika, dok je u BiH to 12.000. Međutim, treba napomenuti i to da je reč o oblastima u kojima je privreda jako oslonjena na rudarstvo, pa će indirektni udar biti još veći.

Na kraju, dekarbonizacija ostaje proces uslovljen dostupnošću finansijskih i tehničkih resursa, pri čemu brzina zavisi od spremnosti institucija da političke deklaracije pretoče u funkcionalnu zakonsku regulativu.

Eksperti: Od „simulacije“ do „perfektne oluje“

Iako su strateški ciljevi definisani, struka upozorava da su BiH i Srbija ostale zarobljene u fazi planiranja, dok stvarna implementacija na terenu opasno kasni.

Profesor emeritus na Fakultetu elektrotehnike u Tuzli Mirza Kušljugić, ekspert iz oblasti elektroenergetskih mreža i sistema, ocenjuje da se u regionu sprovodi proces koji naziva „simuliranom tranzicijom“, gde vlasti pod spoljnim pritiskom usvajaju regulative koje suštinski ne razumeju niti planiraju da implementiraju.

„Mi preuzimamo taj regulatorni okvir, ali ga ne implementiramo. Pod spoljnim pritiskom pravimo planove i dokumente jer smo obavezni, ali ih ne shvatamo ozbiljno. Očigledno je da ni vlade ni elektroprivrede nisu ušle u tranziciju“, upozorava Kušljugić.

Ovakva inertnost, po njegovoj oceni, stvara rizik od potpunog ekonomskog kolapsa u oblastima koje zavise od fosilnih goriva.

Kušljugić ističe da, ukoliko se nastavi sa ignorisanjem digitalizacije i decentralizacije, regionu preti scenario kojim se više neće moći upravljati.

„Ako nastavimo da simuliramo, velika je opasnost da dođemo do perfektne oluje, odnosno do procesa kojima se ne može upravljati“, zaključuje on.

Rešenje vidi u drastičnom pojednostavljenju pravila za male proizvođače i maksimalnom korišćenju fleksibilnosti postojećih hidroelektrana koje bi služile kao baterije za balansiranje energije iz sunca i vetra.

Na sličan problem u Srbiji ukazuje Ognjan Pantić, ekspert za javne politike energetske tranzicije u Beogradskoj otvorenoj školi, fokusirajući se na to da države izbegavaju da povuku jasne poteze kada su u pitanju najveći zagađivači, čak i kada to nalažu decenijski sporazumi.

„‘Slon u sobi’ i dalje ostaju termoelektrane. Srbija je kroz ključna strateška dokumenta praktično odbila da se decidno izjasni o tačnom datumu dekarbonizacije. Termoelektrane Kolubara i Morava trebalo je da prestanu sa radom još 2023. godine, prema Ugovoru o osnivanju Energetske zajednice“, podsjeća Pantić.

On predlaže da država konačno povuče hrabar korak i definiše precizne datume gašenja najnerentabilnijih postrojenja, uz istovremeno usmjeravanje subvencija ka socijalno ugroženim građanima za energetsku sanaciju domova, umesto subvencionisanja fosilnih giganata.

Izvoz pod hipotekom ugljenika

Dok mnogi na vlasti dekarbonizaciju i dalje ne shvataju kao ozbiljan problem, privreda obe zemlje ulazi u zonu visokog rizika jer od januara 2026. godine CBAM prestaje biti teorija i postaje direktan trošak.

Podaci Spoljnotrgovinske komore BiH su alarmantni. Ukupan izvoz proizvoda obuhvaćenih ovim mehanizmom u 2025. godini iznosio je 3,08 milijardi KM (više od 185 milijardi dinara), od čega je čak 61,9 odsto usmereno na tržište EU. Posebno su ranjivi sektori cementa i aluminijuma, koji u EU plasiraju više od 87 odsto svoje proizvodnje, što ih čini gotovo potpuno zavisnim od evropskih klimatskih pravila. Iako u 2025. izvoz električne energije beleži pad udela prema EU na 41,04 odsto (vrednost od 356,6 miliona KM), ostaje kritičan zbog direktne veze proizvodnje sa visokim emisijama CO2.

Slična situacija je i u Srbiji, gde Privredna komora upozorava da je više od dve trećine ukupnog izvoza usmereno ka EU, pri čemu su energetski intenzivne grane poput metalurgije i hemijske industrije najizloženije.

„Odgovor institucija nije u potpunosti adekvatan dinamici promjena koje donosi CBAM, jer BiH još uvek nema funkcionalan sistem trgovine emisijama (ETS) niti jasno definisan model oporezivanja ugljenika“, ističu u Spoljnotrgovinskoj komori BiH.

Iz Privredne komore Srbije stiže upozorenje da će udar CBAM-a biti i širi i dublji nego što se prvobitno predviđalo.

Dok BiH trenutno brine za cement i aluminijum, Srbija se sprema za scenario u kojem će se od 1. januara 2028. na udaru naći i takozvani downstream proizvodi – oni koji su dalje u lancu vrednosti.

„Evropska komisija planira proširenje CBAM na oko 180 dodatnih proizvoda. To su motorna vozila, komponente, kućni aparati poput veš mašina i frižidera, ali i poljoprivredne mašine i industrijski roboti. Sektor metalurgije je najizloženiji jer je EU naše najveće izvozno tržište, a gvožđe, čelik i aluminijum su ključni artikli“, ističu za CAPITAL u Privrednoj komori Srbije.

Obe komore se slažu u jednom – dekarbonizacija više nije ekološko pitanje, već ključni preduslov da domaći proizvodi uopšte ostanu na policama evropskog tržišta.

Ceo tekst pročitajte na sajtu Capital.

Uvoz goriva bio bi 25 odsto skuplji od onog dobijenog iz rafinerije Pančevo: MMF o opasnostima pred Srbijom