Srbiji treba do 300 novih postrojenja za otpadne vode

Postrojenje za preradu otpadnih voda koje planira da izgradi Grad Beograd u Velikom Selu pored Dunava, imaće zastarelu tehnologiju i neće biti isplativo, ocenjeno je tokom predstavljanja studije „Bistra slika voda Beograda„. Inicijativa „Pravo na vodu“ i ekološka organizacija Polekol su tokom panela ocenili da su Srbiji potrebna postrojenja koja će imati duži vek i koja će trošiti manje struje.

„U Srbiji praktično ne postoji prečišćavanje otpadnih voda i potrebno je izgraditi između 250 i 300 novih postrojenja,“ objašnjava ekspert za upravljanje vodama i nekadašnji profesor Građevinskog fakulteta u Beogradu, Čedo Maksimović. 

On kaže da ta postrojenja moraju da imaju najsavremeniju i najčistiju tehnologiju kako bi ih koristile buduće generacije, sa što manjim utorškom električne energije, pre svega za pumpanje vode.

„Na žalost priprema se scenario da se lokalne primoraju da primene ono što je u svetu već prevaziđeno, mi primenjujemo tehnologiju sa početka 19. veka kada je živeo Vuk Karadžić, dajemo prednost nečemu što je zastarelo,“ kaže Makismović.

Za ono što je potrebno da se izgradi u Beogradu, kako dodaje Maksimović, potrebno je od dve do pet milijardi evra, procene se rade bez suštinskog ulaska u problem, pa se ne predviđa ni koliki će biti životni vek tih postrojenja.

Kompanija koja će najverovatnije graditi postrojenje u Velikom Selu, kako dodaje, uopšte se ne bavi otpadnim vodama, već će za taj posao morati da pronađe posrednika.

Dugi problem je što je za izgradnju tog postrojenja potrebno 100 hektara zemlje, dok bi za neku noviju tehnologiju bilo potrebno svega pet hektara, a mogla bi i da se postavi u centar grada.

„Zašto bi se voda (kako je planirano) iz Jakova peko Surčina prepumpavala do Batajnice, svako selo bi moglo da ima svoje postrojenje, potrebna je decentralizacija postrojenja,“ ukazuje Maksimović.

On kaže da toksična voda tokom pumpanja uništava betonske cevi koje čine veliki sistem za odvod, a kao primer navodi dva takva postrojenja na Malti, koja su propala nakon nekiliko godina.

UGROŽENA I POLJOPRIVREDA

Sa ocenom da je takozvani stari centralizovani način prerade otpadnih voda prevaziđen, slaže se i hidrogeolog Branislav Božović, koji je nekada radio u gradskoj upravi Beograda, kao sekretar za životnu sredinu.

On kaže da će Srbija zbog takvih sistema plaiti cenu koje će građani tek kasnije biti svesni i napominje da se njihovom primenom nagomilavaju štetne materija, koje se kasnije teško kontrolišu.

Naveo je primer glavnog grada Bugarske, Sofije, gde su pravljena mala pojedinačna postrojenja, koja sačinjavaju sistem koji zbog toga može lako da se kontroliše.

Za buduće postrojenje u Velikom Selu, kako podseća već je iskopan deo tunela, za to su se izdvajala sredstva, ali se od tog posla za sada odustalo.

Božović podseća da u Beograd stiže dosta povrća iz brojnih okolnih sela, gde su uglavnom zagađeni potoci, čija voda voda nije prečišćena u dubini zemlje, gde je niska temperatura ta koja je „zadužena“ da uništava bakterije.

On kaže i da se u domaćinstvima koristi mnogo kućne hemije koja ne samo da nagriza odvodne cevi, već zagađuje i samo zemljište, pa je ovom problemu potreban ozbiljan pristup.

PODACI SKRIVENI OD JAVNOSTI

Za izgradnju beogradskog postrojenja za preradu otpadnih voda u Velikom Selu, na obali Dunava, kako podseća arhitekta i urbanista Ksenija Radovanović, potpisana su dva sporazuma sa kineskom firmom China Machinery Engineering Corporation.

Tim projektima predviđa se završetak kanalizacionih objekata, kao i interceptora koji sprovode vodu, a vrednost radova, je kako dodaje oko 270 miliona evra i za to je predviđen zajam od kineskih banaka.

U projektu za buduće postrojenje, prema mišljenju Radovanović, nema odgovora na pitanje zašto će se prečišćena voda ispuštati direktno u rečni rukavac, iako ona može da se koristi za navodnjavanje u agraru.

U planu se prema njenim rečima ne pominje ni šta će se raditi sa otpadnim muljem, koji će ostajati nakon prečišćavanja vode.

U vezi sa tim navela je i konkretan problem iz postrojenja koje već radi u Šapcu, gde se prvo taložio mulj, pa se kasnije plaćalo da se on izvozi u Mađarsku, ali sada je i to nemoguće jer je ta zemlja uvoz mulja iz Srbije zabranila.

Naglašava da se u zvaničnim planovima ne navodi kada će se primenjivati veći stepen prečišćavanja u Velikom Selu, kao i da su neki podaci obrisani iz njih.

Radovanović kaže da je problem i u tome što firma od koje se uzima kredit za taj posao, sama definiše kriterijume za izgradnju postrojenja.

Ona dodaje da je u Srbiji veliki problem što država o poštovanju ekoloških standarda u dokumentima koje usvaja govori samo u kontekstu mogućeg pooštrenja regulative u toj oblasti, samo ako je na to natera Evropska unija.

Čedomir Savković