Srpsko „zeleno zlato“ u borbi protiv klimatskih promena

U Glazgovu je sredinom novembra završena Konferencija o klimatskim promenama Ujedinjenih nacija, ove godine pod nazivom COP26. Događaj je u skoro podjednakoj meri bio posvećen energetici i ekologiji i bio je povod za razgovor sa učesnicima tog skupa, Boni Norman, predsednicom E3 International i Lenom Bratić, regionalnom menadžerkom ove kompanije, posvećene održivim energetskim projektima, uz pružanje finansijskih i savetodavnih usluga

Uprkos svom značaju, COP26 je u domaćim medijima bio relativno slabo propraćen. Koje su glavne poruke skupa?

Boni Norman: Glavna poruka konferencije, zbog koje je održan veliki broj protesta tokom njenog trajanja, jeste da je bilo previše obećanja, a da konkretni potezi, za sada, izostaju. Izazov za učesnike bio je da reči pretvore u planove, pa u delo. Do sada je COP bio usmeren na smanjenje emisija gasova staklene bašte, a sada je veći naglasak na biodiverzitetu, odnosno na tome kako i priroda može da bude deo rešenja problema.

Lista država koja se obavezala na smanjenje emisija CO2 se proširila na skoro 190 zemalja. I dalje govorimo o Pariskom klimatskom sporazumu, koji je postignut pre više godina, ali je naišao na prepreke od samog starta. Da li se zapravo vraćamo na početnu poziciju?

Norman: Ako ne preduzmemo dodatne mere, izgubićemo trku s vremenom, pa globalno zagrevanje neće biti ni blizu projektovanih 1,5 stepeni Celzijusa. Sada vidimo i veći broj država koje preduzimaju nešto, ali neki veliki „igrači“ su izostali iz Pariskog ugovora, Kina i Rusija. 

Lena Bratić: COP26 nije više samo događaj, već proces. Ove godine smo videli da su pravljenje koalicije, na primer ministara finansija i drugih državnika, a svi su se obavezali da će uskoro nastaviti ono što je ovde započeto. Građani možda ne veruju da promena može da se desi, ali ona mora da se desi.

Govorilo se o dramatičnim klimatskim promenama, a konferencija se dešavala i u svetlu energetske krize. Da li će ova kriza negativno uticati i na budućnost zelene tranzicije?

Norman: Svakako je energetska kriza kratkoročno važna. Centralno pitanje jeste osnova snabdevanja strujom, koja će postajati sve lakša kroz tehnološke inovacije. Ne postoji jedno rešenje za sve probleme. Mi smo, na primer, predstavljali mogućnosti generisanja struje iz biomase, ali to je samo deo slagalice. Ne treba da razmišljamo kako preko noći da promenimo nešto, već koliki je udeo održive struje u energetskom miksu. Fosilna goriva su, dugoročno gledano, destruktivan put.

Foto: E3 Internatioonal

Bratić: Fokus se menja, na dnevnom nivou, zbog tržišta i rastućih cena. Niko ne može da predvidi šta će se desiti ni za dva meseca, ali verujemo da će sve države morati da krenu u pravcu održivosti. Ne znamo šta će to značiti za Srbiju, koja će rešenja ovde biti primenjena, ali se i mi krećemo u tom pravcu. Napredak nije linearan.

Šta male zemlje i male kompanije mogu da urade ako žele da pomognu?

Norman: Male države su najranjivije, najmanje doprinose klimatskim promenama, a od nje trpe najviše štete… Svi treba da pomognemo, ali najznačajnija promena treba da dođe iz najidustrijalizovanijih država. Tu su važne i multinacionalne kompanije koje su, po ekonomskoj aktivnosti, veće od mnogih zemalja. Stvarna promena će doći kroz zakonsku regulativu, razvoj mehanizama za finansiranje, korporativnu odgovornost.

Šta E3 International preduzima u regionu? Već smo izveštavali o pilot-projektima, koji trenutno zavise od podrške velikih javnih preduzeća. Kakva je, na primer, saradnja Elektroprivrede Srbije (EPS) i E3?

Bratić: Imamo odličnu saradnju sa EPS-om. Možda delite mišljenje da je čudno da velike javne kompanije, koje žive od uglja, počnu da „ozelenjuju“ svoje poslovanje. Region je veoma zavisan od uglja, ali tranzicija je već počela i ove firme razumeju njen značaj.

Za sada radimo na energetskim zasadima u Srbiji i BiH na tri lokacije, dobili smo punu podršku i EPS i EPBiH, čiji rudari sada održavaju plantaže za biomasu. EPBiH projekat vidi kao stratešku priliku za rešavanje socijalnih pitanja, održavanje zaposlenosti. To je i u Srbiji problem, tako da je ova tranzicija i pravedna.

EPBiH traži partnere, a mi smo bili na pravom mestu, u pravom trenutku, sa dobrim namerama. Njihov menadžment se sada obavezao da poveća energetske zasade sa tri na 30 hektara. Brojke nisu toliko važne u ovom trenutku. Strateški, korak po korak, idemo ka zajedničkom uspehu.

Lena: Dve su jasne poruke sa COP26: dekarbonizacija mora da se desi na globalnom nivou, i ona mora da bude pravedna. Ako se ovo ne desi u predstojećim decenijama, nećemo imati o čemu da raspravljamo, sem o pukom preživljavanju.

Norman: Zadovoljni smo reakcijom energetskih kompanija u regionu, jer tako velike kompanije mogu da izazovu realne promene. Ali, ovo je i pitanje seoskog razvoja, jer bi mala domaćinstva dobila mogućnost da gaje energetske zasade na degradiranom zemljištu. Oni mogu da se sade i na napuštenim rudnicima, deponijama… Te biljke smanjuju opasnost od poplava, poboljšavaju kvalitet vazduha i tla, a koriste se i kao gorivo.

Velike kompanije moraju dakle da predvode proces, a šta mala i srednja preduzeća, ili individualna seoska domaćinstva, mogu da očekuju od vaših projekata?

Norman: Migracije u urbane sredine ugrožavaju sela, UNDP ukazuje na ogromnu količinu napuštenog zemljišta, a mi nudimo mogućnost da lokalni akteri, pored uvećanja prihoda, obezbede i sirovine za lokalnu proizvodnju struje. Lepo je kada veliki „igrač“ pokrene tržište, ali te biljke traju 25 godina, imate sigurnu žetvu svake druge godine, tako da je proces i ekonomski održiv.

Bratić: Radimo i sa opštinskim javnim preduzećima, koja na ovaj način mogu da dođu do održivog izvora goriva, bez oslanjanja na međunarodno tržište energenata.

Norman: I istovremeno možemo da očuvamo već zrele šume, jer smo došli do granice njihove seče.

Bratić: Najnovija statistika pokazuje da ako pored postojecih obnovljivih izvora energije, koji ukljucuju i drvnu biomasu iz suma, Srbija ne pocne koristiti i biomasu iz brzorastucih bionergetskih zasada, nece moci da ispuni zacrtani cilj od 27% obnovljivih izvora energije u finalnoj energetskoj potrosnji.

Neki lokalni akteri su zainteresovani i za uzgajanje drugih biljaka, poput industrijske konoplje. Da li i ona može da se koristi u energetske svrhe?

Norman: To je samo jedna od potencijalno korisnih sorti. Mi koristimo brzorastuću vrbu i arundo i znamo da postoji zainteresovanost za industrijsku konoplju. Ona je izvor vlakana, proteina, ima medicinsku namenu, a što se energetske vrednosti tiče – mislim da to nije isto. Ima mnogo rešenja koja još nismo ispitali.

Bratić: Svi smo doživeli klimatske promene ovog leta, visoke temperature i manju žetvu nego inače. Zbog njih nije bilo dovoljno silaže, koja se u Srbiji koristi za pravljenje biogasa. Arundo može da nadomesti taj nedostatak. Kada smo nedavno svoje planove predstavljali predstavnicima Pegasus Capital-a, oni su nas pitali zašto u prezentaciji energetske zasade nazivamo „zelenom naftom Srbije“. Smatrali su da treba da o njima govorimo kao o „zelenom zlatu“.

Norman: Da, srpsko zeleno zlato, ne nafta. Od nafte zapravo i želimo i da se odvojimo.