Šta bi sve Kentkart mogao da naplati Srbiji kroz arbitražu?

Turska kompanija Kentkart bi od Srbije mogla da potražuje bilo kakvu štetu koju uspe da dokaže, u slučaju da dve strane izađu pred međunarodnu arbitražu. To se po pravilu svodi na dokazivanje izgubljene dobiti na bazi finansijskih projekcija, koja bi bila ostvarena da nije došlo do povrede investicije, ocenilo je za Novu ekonomiju više advokata specijalizovanih za oblast međunarodne arbitraže.

S druge strane, nije jednostavno proceniti koliko takvi sporovi znače za državni budžet, jer je odluka da se uđe u arbitražni spor uvek stvar procene rizika, odnosno potencijalnog gubitka ili dobitka, rekao je za Novu ekonomiju vanredni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu Petar Đunđić.

„Ona može biti rezultat ubeđenja da se državi više isplati da rizikuje u arbitraži nego da izađe u susret zahtevima ulagača. Drugim rečima, to što je, hipotetički govoreći, budžet opterećen gubitkom spora i troškovima postupka, ne znači da bi taj isti budžet bio u boljem stanju da je spor izbegnut po svaku cenu“, kazao je Đunđić.

Turska kompanija Kentkart Global uputila je 20. marta republičkim organima obaveštenje o nameri pokretanja postupka protiv Srbije zbog kršenja Sporazuma o zaštiti stranih investicija između Srbije i Turske.

Srbija i Turska imaju potpisani bilateralni sporazum o zaštiti stranih investcija, na osnovu koga je predviđeno da, ukoliko dođe do kršenja ugovora, strani investitor o tome treba da obavesti nadležne organe.

Pre pokretanja međunarodne arbitaže, strane treba da u periodu od šest meseci, putem pregovora i konsultacija pokušaju da reše spor mirnim putem.

Rok od šest meseci za „pregovore i konsultacije“ između Kentkarta i Srbije  počeo je da teče 20. marta. 

U tim šestomesečnim „konsultacijama i pregovorima“ bi, u praksi, bili uključeni organi koji su učestvovali u konkretnim događajima (u ovom slučaju Grad Beograd), uz eventualno učešće Državnog pravobranilaštva.

Iako republički organi imaju pojedinačna nadzorna ovlašćenja po Zakonu o lokalnoj samoupravi, ona se uglavnom odnose na situacije nezakonitih opštih akata organa lokalne samouprave.

Po Zakonu o glavnom gradu, organizacija i način obavljanja javnog prevoza putnika definisana je kao jedna od izvornih nadležnosti Grada Beograda, pa je upitno i u kojoj meri republički organi mogu da „instruišu“ grad u postupanju prema Kentkartu, dodaje jedan od advokata.

Kentkartu i Srbiji šest meseci da mirno reše spor – u suprotnom međunarodna arbitraža

Na snazi Sporazum Turske i SRJ iz 2001. godine

„Srbija je sa Turskom 2018. godine zaključila sporazum o podsticanju i zaštiti ulaganja, ali on još uvek nije stupio na snagu. Dok se to ne dogodi, našu zemlju vezuje sličan ugovor koji je zaključen 2001. godine između tadašnje Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) i Turske (Sporazum između Vlade Republike Turske i Vlade SRJ o uzajamnoj promociji i zaštiti ulaganja)“, rekao je profesor Đunđić.

Prema njegovim rečima, ugovor na snazi se ne razlikuje mnogo od ostalih ugovora te vrste koje je SRJ zaključivala u to vreme: ulagačima se garantuje zaštita od nezakonite eksproprijacije njihovog ulaganja, pošten i pravičan tretman i puna pravna sigurnost, obećava im se da njihova ulaganja neće biti tretirana lošije u odnosu na ulaganja domaćih ulagača ili ulagača trećih država u sličnim situacijama…

„Ugovor sadrži pristanak država ugovornica na međunarodnu arbitražu, odnosno daje pravo nezadovoljnom ulagaču da je pokrene, pod uslovima predviđenim u članu VII. Verovatno je važno primetiti da taj ugovor predviđa i obavezu ulagača da koristi lokalne pravne lekove pre obraćanja arbitražnom sudu – tužbu je moguće podneti jednom od arbitražnih sudova samo ako se ulagač prethodno obrati sudovima države prijema i ukoliko oni ne donesu konačnu odluku u roku od godinu dana“, rekao je Đunđić.

Većina investicionih sporova se danas odvija na osnovu dvostranih međunarodnih ugovora o podsticanju i zaštiti ulaganja, objašnjava Đunđić i dodaje da države te sporazume vide kao sredstvo za intenziviranje protoka kapitala, ohrabrivanje investiranja i zaštitu ulagača.

„Njima države garantuju ulagačima iz druge države ugovornice odgovarajući tretman i, po pravilu, daju svoj pristanak na arbitražu u slučaju da ulagač iz druge države ugovornice smatra da mu je povređeno neko pravo garantovano ovim ugovorom“.

Investicioni sporovi su često komplikovani, dodaje Đunđić, jer podrazumevaju veliki broj dokaza koje je potrebno analizirati.

Prema njegovim rečima, investicioni sporovi najčešće podrazumevaju rešavanje ne samo suštine spora, već i pitanja nadležnosti arbitražnog suda.

„Dužina trajanja konkretnog postupka zavisi od svih ovih okolnosti. Postupak u kojem je tužba odbačena zbog nenadležnosti traje drastično kraće u odnosu na postupak u kojem je arbitražni sud odlučivao i u meritumu. Stroge zakonomernosti nema, ali nije neuobičajeno da postupci traju tri, četiri, pa i više godina“, rekao je Đunđić.

Novo gradsko preduzeće nabavlja opremu i softver za monitoring u GSP-u

Srbija pred arbitražom u 15 slučajeva

Đunđić navodi da je prema podacima Konferencije Ujedinjenih nacija o trgovini i razvoju (UNCTAD), Srbija je, zaključno sa 2022. godinom, tužena u 15 slučajeva.

„Od tog broja, osam investicionih sporova je okončano: tri su završena uspehom države, četiri pobedom investitora, a jedan je okončan poravnanjem“, rekao je on.

Đunđić je ocenio da ti podaci odudaraju od shvatanja koje je rašireno u javnosti, a koje postoji i kod izvesnog broja pravnika,  da Srbija redovno i neizostavno gubi investicione arbitraže.

On objašnjava da čak ni uvid u statistiku ne otkriva potpunu sliku, te da je teško govoriti o uspehu ili neuspehu u sporu, bez saznanja o početnim pozicijama strana u sporu, činjenicama spora i svim ostalim relevantnim okolnostima.

„Primera radi, ako ulagač u tužbi iznese šest ili osam tužbenih zahteva i zahteva plaćanje preko 50 miliona evra na ime naknade štete, pri čemu bude usvojen samo jedan zahtev i njemu bude dosuđena naknada od million evra, statistika to beleži kao izgubljen spor, iako se objektivno ne može govoriti o porazu tužene države“. 

On poručuje i da je predubeđenje koje je prisutno, da je Srbija često tužena u investicionoj arbitraži, takođe pogrešno.

„Do današnjeg dana, prema podacima UNCTAD naša zemlja je tužena u 15 slučajeva. U isto vreme, primera radi, investitori su protiv Hrvatske pokrenuli 19, protiv Slovačke 14, a protiv Češke čak 42 postupka. Prema tome, Srbija nije izložena ovim tužbama ništa češće od država uporedive veličine“, zaključio je profesor Pravnog fakulteta.

Milijardu evra bačeno na kazne i penale