Svaki dan u crvenoj zoni, a u džepu minimalac

Od kraja novembra, svakoga dana, tri servirke iz smene raznose doručak, ručak i večeru u crvenoj zoni Instituta u Sremskoj Kamenici. Neki od pacijenata su intubirani, pa ne jedu, drugi su pak teško pokretni, pa ne mogu sami da preuzmu obrok.

„Mi u svaku sobu uđemo. Nekim pacijentima čak i dodajemo hranu. Ja kažem, imam majku koja ima 73 godine, meni odmah u glavi bude – da je moja mama pa neko joj donese, a ona ne može da dohvati to, pa onda tim bakama, dekama“, priča S.N, jedna od servirki.

I ona i njene koleginice rade isto kao i pre pandemije.

„Radimo posao isto kao što smo ga i radili pre svega ovoga. Kako smo u redovnim uslovima služile pacijente. S tim što ne mogu da im se nasmejem ispod one maske, ali vide ljudi osmeh u očima u svakom slučaju“, kaže S.N.

Osim maske, S.N. pre ulaska u crvenu zonu stavlja na sebe punu zaštitnu opremu. Iako radi u istim uslovima kao i tehničari, doktori ili drugi zdravstveni radnici, za to ne dobija nikavu novčanu nagradu.

„Ne dobijamo ni dinara tog nekog kovid dodatka. To je toliko demorališuće, degradirajuće da svi radimo svoj posao pošteno i onako kako smo do sada radili i niko se ne buni, svi ćutimo, radimo maksimalno uslužno, bez ikakve razlike. I onda to što se dešava zaboli stvarno čoveka kao čoveka.“

Osim servirski, bez dodatka su i kuvari, majstori, radnici u vešeraju, kiseoničari, spremačice, odnosno svi nemedicinski radnici koji pripadaju Ustanovi zajedničkih poslova instituta u Sremskoj Kamenici. Radnici iz ove Ustanove rade na tri kamenička instituta – za kardiologiju, plućne bolesti i onkologiju. 

Iako bi bez njih rad ovih instituta bio nezamisliv, većina ih radi za manje novca nego prošle godine.

Razlog za to je što većina radi za minimalnu zaradu. Prošle godine su primali 10 odsto dodatka koji je pripadao svim radnicima u zdravstvenim ustanovama. U decembru je ova stimulacija preinačena u povećanje osnovica radnika u zdravstvu. 

Međutim, osnovna zarada nemedicinskog osoblja je niža i od minimalne zarade, tako da oni dobijaju platu u koju je uračunata osnovica koja im pripada plus dodatak do minimalne zarade. Uz komplikovanu računicu, zaključak je jasan – ni povećanje osnovice, ni povećanje minimalca nije uticalo na povećanje zarade nemedicinskog osoblja.

„Tako da smo mi sada na manjem minimalcu, sa sve povećanjem minimalca, nego što smo bili do kada su ukinuli tih 10 odsto dodatka,“ kaže S.N.

Zaposleni Ustanove zajedničkih poslova nisu dobili ni 10.000 dinara subvencije u decembru prošle godine.

„Preko sindikata podneli tužbu za 10.000 u decembru koje nismo dobili kada su svi dobili. Tu smo slali dopise svi mogućim ministarstvima, dobili smo odgovore u krajnim rokovima da to nije njihov resor itd.“

Zaposleni u Ustanovi zajedničkih poslova su u znatno lošijoj poziciji od svojih kolega nemedicinskih radnika u drugim zdravstvenim centrima i bolnicama zbog toga što nisu prepoznati kao deo zdravstvene mreže.

Zbog toga su i jedini koji ne dobijaju „kovid dodatak“, objašnjava S.N.

„Uglavnom znam da svi koji pripadaju plućnom – od spremačica, preko pomoćnih radnika, sestara, lekara da svi dobijaju, samo mi ne dobijamo. A to je već više od četiri meseca.“

Dodaje da su već tražili da se njihov status reši, ali da do sada nisu nailazili na razumevanje.

„Mi imamo problem što status te naše Ustanove zajedničkih poslova nije rešen. To je sada do pokrajine, do republike, ne znam više ni mi kome treba da se obratimo. Obratili smo se svima mogućima putem sinidikata da se taj naš problem konačno reši. Taj problem nije od juče.“

Iz sekretarijata Ustanove zajedničkih poslova za Novu ekonomiju odgovoraraju da se na rešavanju statusa radi, ali ne preciziraju kada bi problem mogao biti rešen, niti da li će to značiti isti status nemedicinskog kadra.

„Ispred nasih osnivaca (sva tri instituta u Sremskoj Kamenici) upuceno je vise pismenih inicijativa za iznalazenje resenja za prepoznavanje Ustanove u RFZO. I dalje smo zajedno sa institutima aktivni na potenciranju tog pitanja pred relevantnim institucijama i nadamo se i ocekujemo naznake za resavanje istog.“ 

S.N. objašnjava da im je potrebno da dobiju makar malo podrške.

„U istom smo „sosu“, a kao da ne postojimo. Kada treba da radite, pripadate svima nama, a kada treba da budete plaćeni, onda dolazimo do tih situacija da moramo da tužimo.“

Ona dodaje da joj je jasno da mnoge od kolega ćute jer je deo njih zaposlen na određeno i da se zbog toga boje.