Svi smo manje ili više medijski zavisnici

Zagovaram tezu da je potrebno ozbiljnije baviti se zavinostima od medija manjeg intenziteta. Ljudi koji su veoma uronjeni u potrošačko društvo brinu o površnim stvarima, malo su zavisnici od brendova, malo od TV-a i telefona. Na kraju dana oni beže od sopstvenih misli i osećanja i postaju mediokriteti koji čine masovno društvo i njemu daju snagu, ocenjuje u intervjuu za Novu ekonomiju Ljubiša Bojić, naučni saradnik i koordinator Laboratorije za digitalnu sociometriju u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju.

Povodom Međunarodne nedelje medijske pismenosti, Bojić, koji je inače doktorirao u Francuskoj na temu zavisnosti od medija, kaže da su mediji primamljivi beg od stvarnosti, bolji ometači misli i svakodnevnih poslova nego što su to bili pre. 

Vaša istraživanja od pre deset godina pokazala su da je značajan procenat građana Srbije zavistan od medija, naročito korisnici internet medija. Šta mislite, kakvi bi ti rezultati bili danas, šta se promenilo za jednu deceniju?

U međuvremenu se povećalo korišćenje medija u Srbiji, ali i na globalnom nivou. Jedan od razloga jeste objektivna praktičnost uređaja i aplikacija povezanih sa internetom. Na primer, sada određeni broj ljudi plaća mesečne obaveze koristeći e-banking aplikacije. Takođe, svi imaju priliku da 24 sata budu povezani sa mejlom, da odmah vide sve ono šta im kolege sa posla pošalju i slično. Ovo su načini da se pametno koriste mediji.

Istovremeno to su i razlozi zašto su mediji primamljivi beg od stvarnosti, bolji ometači misli i svakodnevnih poslova nego što su to bili pre. Dakle, utiču na fokus i svakodnevni život, na mnogo načina. Poseban par rukava je kako mediji utiču na decu i njihov odnos prema svetu.

Neka istaživanja pokazuju da prekomerena izloženost medijskim sadržajima može da stimuliše bezosećajnost kod dece. 

Ko ima najviše šanse da postane zavisnik od medija? Šta je lek, ima li dobrih praksi i normativa u svetu koje bi trebalo da prepišemo?

Od omladine koja igra igrice do starijih pobornika rijaliti programa sve generacije su obuhvaćene blažom ili intenzivnijom zavisnošću, samo što je ova slabija mnogo opasnija jer utiče na kreiranje masovnog društva nezainteresovanih pojedinaca. Upravo zato ja zagovaram tezu da je potrebno ozbiljnije baviti se zavinostima manjeg intenziteta. Ljudi koji su veoma uronjeni u potrošačko društvo brinu o površnim stvarima, malo su zavisnici od brendova, malo od TV-a i telefona. Na kraju dana oni beže od sopstvenih misli i osećanja i postaju mediokriteti koji čine masovno društvo i njemu daju snagu.

Iz navedenih razloga je medijska pismenost bitna. Ali njome se države ne bave na jedan ozbiljan način, što je zabrinjavajuće. Prosto je neshvatljivo da globalno gledano ne postoji program medijske pismenosti koji sprema decu i odrasle na život u bitno novim okolnostima, onim koje nismo imali samo pre 10 godina jer su se i kvantitet i kvalitet korišćenja medija izmenili. Veoma je bitno sagledati stvari u globalnom planu, jer sada svet tako funkcioniše, van granica, iako one formalno postoje.

Pandemija koja i dalje traje je bez sumnje stres koji utiče na sve. Kako veze ima korona tačno sa našim psihičkim stanjem i zavisnošću od medija? Kako se meri i manifestuje ta zavisnost? 

Sve vesti, a naročito one koje mogu da utiču na naš svakodnevni život prave potrese u psihi. Tako na primer, ako se nešto desilo daleko od nas, neki zemljotres u južnoj hemisferi, to će nas minimalno potresti. Iako nam se čini da vesti o pandemiji kojima smo izloženi imaju mali uticaj – stvarnost je suprotna. Izloženost potencijalno pretećim vestima, kao i stalne poruke da se čuvamo i držimo distancu smanjuju kontakte i čine nas izolovanim pa ljudi pribegavaju sve većem korišćenju medija koji su kao kolači i torte, veoma ukusni na prvu loptu ali vez ikakve nutritivne vrednosti.

Jasno je da se veliki deo populacije predao viralnim video sadržajima koji uz bombastične naslove promovišu teorije zavere kojima je najlakše poverovati. Netačne, neproverene i lažne poluistine su veoma česte i pravo je čudo koliko ljudi ih citira iznalazeći razna objašnjenja za neobične okolnosti virusa koji nas okružuje. Sa druge strane, ova situacija jeste neobična i ne bih odbacio sve te ideje, ali definitivno da masovna konzumacija pomenutih sadržaja urušava društva širom sveta tako što ih polarizuje, javlja se mržnja među ljudima koji se svrstvaju na različite strane u kriznim vremenima, nivo komunikacije opada i to ugrožava ionako slabu demokratiju.

Kako se različiti medijski sadržaji dovode u vezu sa zavisnošću? Čini mi se da nije ideja da se ljudi odbiju od informisanja i kvalitetnih medija. Dajte nam savet od million dolara, kako „navući“ publiku na dobar medijski sadržaj? 

Odgovornost pojedinca svakako postoji i na ljudima je krajnja odluka da li će i kakav medijskih sadržaj konzumirati, kakvu će hranu jesti i slično. Neodgovornost prema sebi osnovni postulat koji definiše situaciju u kojoj se nalaze društva danas.   

Ako me pitate šta da rade novinari sa namerom da plasiraju kvalitetnije sadržaje, jedina mogućnost jeste atraktivnije opremanje primamljivijim naslovima i ilustracijama. Ali to nije suštinski put koji će napraviti bilo kakvu razliku u pogledu društva. Država i IT firme tu imaju najveći uticaj. Države mogu da doprinesu i tako što će uvesti medijsku pismenost u okviru svih nivoa obrazovanja.

Skoro nepremetni sistemi za preporučivanje su osnova društvenih mreža koje svi koristimo uključujući Fejsbuk, Jutjub, Tvitera i Instagrama. Oni preporučuju slične sadržaje ili one koje konzumiraju vama slični ljudi. Tako se dešava polarizacija društva. Kada bi visokotehnološke kompanije ustrojile algoritme da prikažu određeni procenat različitih sadržaja, ili onih sa definisanim, na primer edukativnim karakteristikama, onda bismo učinili veliku razliku, smanjili polarizaciju društva i dali šansu demokratiji.

U tom smislu, na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, gde sam naučni saradnik i koordinator Laboratorije za digitalnu sociometriju, nastojaćemo tokom novembra 2020. da organizujemo niz događaja i predavanja o digitalnom društvu, kao na primer o velikim podacima i klimatskim promenama, socio fizici i društvenoj polarizaciji. Ovi događaji su otvoreni za javnost, pa ovom prilikom pozivam sve zainteresovane da nam se pridruže kako bismo zajednički osvetlili ova pitanja i damo odgovore na društvene izazove sa kojima se susrećemo.