Svi žele EPS

Bilo da Srbija odluči da proda EPS ili da pronađe strateškog partnera kao manjinskog akcionara, sigurno je da bi se kupac za jednu takvu kompaniju lako našao.

To da je nemačka kompanija RVE, jedan od vodećih proizvođača električne energije u Evropi, zainteresovana da kupi EPS niti je iznenađenje niti treba da začudi.

Procene su da EPS vredi između šest i 12 milijardi evra, ali bi svaki investitor koji ima para i pameti sigurno investirao u našu kompaniju. Poznavaoci berzanskih i investicionih zbivanja tvrde da, ako bi veliki investicioni fondovi, i oni arapski i oni sa Zapada, u nešto uložili – to bi bila kupovina srpske elektroprivrede.

Nije potrebno mnogo pogađati zašto bi je kupili. Nove gazde bi uradile isto ono što je urađeno i s Naftnom industrijom Srbije. Da podsetimo, NIS je od gubitaša „Gasprom” pretvorio u profitabilnu kompaniju koja godišnje zaradi oko pola milijarde evra. Pre prodaje NIS-a država i njeni upravljači napravili su gubitak u toj naftnoj kompaniji od oko 350.000 miliona evra. 

Procene stručnjaka su da bi EPS mogao biti kompanija još profitabilnija od NIS-a jer su tu i hidro i termoelektrane… 

Nesposobne vlasti su preko EPS-a vodile socijalnu politiku jer je uvek lakše političarima da održavaju jeftinu struju i tako pokazuju da brinu o narodu nego da ljudima omoguće da od svojih plata i penzija plaćaju tržišnu cenu električne energije. Kada se crta podvuče, propadali su i građani i sirotinja i EPS, koji decenijama nije izgradio ni jednu jedinu ozbiljniju elektranu. 

EPS je i sada neka vrsta socijalne ustanove jer prodaje struju tri puta jeftinije od tržišne cene i zapošljava mnogo više radnika nego što je potrebno. Procene su da je realno u EPS-u višak čak 10.000 zaposlenih od oko 30.000 koliko ih trenutno tamo radi. 

Dobro bi, naravno, bilo da EPS ostane u vlasništvu države, ali ako ona nije sposobna da upravlja velikim sistemima, najbolje je da ih proda. U suprotnom, samo se nastavlja agonija. Što je još gore, na vlasti su se za poslednje dve decenije izmenjali svi, niko se nije proslavio, pa na vidiku nema nekih novih za koje bi se garantovalo da bi bolje upravljali EPS-om. 

Možda je najbolje rešenje da se nađe ozbiljan strateški, i to manjinski, partner. Nešto po ugledu na JAT. Onima koji znaju posao potrebno je omogućiti da ulože, dati im odrešene ruke da upravljaju kompanijom, stvore profit i podele ga spram učešća u procentu vlasništva. Država Srbija je većinski vlasnik „Er Srbije”, ali „Etihad” odrađuje sav posao. Slično bi moglo i trebalo da se dogodi i s EPS-om.

Treba reći da privatizacija EPS-a, bez obzira na koji se model država odluči, neće biti ni brza ni jednostavna. Prvo su potrebne mnoge organizacione mere i promene, a takođe kompaniju treba pripremiti i za tržišno poslovanje, bez čega je svaka priča o podaji preuranjena.