U našim prodavnicama najviše se prodaje falsifikovani med

Namirnica koju mnogi koriste kao prirodni lek od davnina: bagremov, livadski, šumski, lipov… Svaku od tih vrsta meda nesavesni pčelari i pakeri meda uspešno falsifikuju već godinama. Najveća šteta nanosi se potrošačima koji misle da konzumiraju med, a u kom je, zapravo, otopljeni šećer. Privreda zbog toga gubi više miliona evra godišnje. Taj problem zagušio je srpsko tržište, a nedavno je dospeo i do premijera.

Koliko danas u opticaju ima falsifikovanog meda ne zna se tačno, jer je Institut za veterinarstvo iz Beograda poslednje istraživanje tržišta uradio – pre 13 godina. Tada je utvrđeno da je dve trećine meda neispravno.  

Uprava za veterinu je krajem prošle i početkom ove godine uzela veći broj uzoraka za analizu meda kako bi se utvrdilo stanje na tržištu, ali ti rezultati još nisu objavljeni.  

Srbija nije ništa specifično u odnosu na svet zbog pojave falsifikovanja te  namirnice, jer je, posle maslinovog ulja, med proizvod za ishranu koji je najčešće krivotvoren.

U proseku se u Srbiji godišnje proizvede između sedam i osam hiljada tona pravog meda. Iz Saveza pčelarskih organizacija Srbije poručuju da, međutim, u trgovinama dominiraju falsifikati.

Najjednostavniji način da se dobije falsifikovani med jeste da se obični šećer otopi pomoću vode u gusti sirup i pomeša sa prirodnim medom. Tako se povećava količina meda. Umesto šećera, može se uzeti i glukoza, koja dolazi u trgovinu u obliku gustog sirupa.

Čak i kada je u prodavnicama artikal koji ima nalepnicu sa nazivom meda, to ne mora biti pouzdani znak da se to što na njoj piše zaista i nalazi u tegli.

„Ako je netačno označen, recimo piše bagremov med, a nije bagremov iako je 100 odsto prirodan, onda je to falsifikat“, ističe prof. Dušanka Milojković Opsenica sa Hemijskog fakulteta. 

U narodu su rasprostranjene brojne teorije o tome kako da prepoznamo med koji je „lažan“. Od toga da pravi med ima neprekidnu nit prilikom presipanja do toga da prirodni med nije lepljiv. 

Stručnjaci upozoravaju da ništa od toga nije tačno, te da se falsifikati mogu utvrditi jedino laboratorijskim proverama i to primenom više metoda.

„I mi koji to radimo, imamo iskustvo, opremu i dovoljno znanja, obično uradimo po nekoliko metoda pa razmotrimo sa raznih strana da utvrdimo šta je falsifikat“, napominje prof. Milojković Opsenica. 

Najčešća zabluda je to da treba kupovati tečan med jer onaj koji se „ušećeri“ nije pravi. Pouzdani znak da je med pravi upravo je kristalizacija jer samo potpuno čist med ima to svojstvo.

„Jedino homogeno kristalisani med od dna do vrha tegle može biti pouzdani znak pravog meda, jer se falsifikati prave da ne kristališu, kako bi mogli što duže da stoje u rafovima prodavnica“, kaže predsednik Saveza pčelarskih organizacija Srbije Rodoljub Živadinović.

Primera radi, u Rusiji i Norveškoj je situacija sasvim suprotna jer je potrošačima odmah sumnjivo kada vide tečan med.

Da proizvodnja te slatke namirnice i nije baš toliko „slatka“ ukazuje i podatak da se „prirodno“ proizveden med prodaje po ceni od 600 do 900 dinara po kilogramu, dok „lažni“ med košta od 400 do 500 dinara.

Međutim, to što je cena veća ipak ne mora da znači da je med pravi jer pčelari često lažni med prodaju po ceni pravog i tako zavaravaju kupce.

S druge strane, i pčelarima i kupcima ide naruku da se opredele za nižu cenu. Prodavci se vode time da će brzo i lako zaraditi ako prodaju po niskoj ceni i tako brzo „okrenu“ novac.

Mušterije se zbog tankog novčanika odlučuju za jeftiniji kilogram, pa je računica za falsifikovanje jasna – jeftin med lako nađe put do kupca i to potpuno legalnim putevima.

„Nelegalno je ono što prethodi plasmanu. Podataka o tim tokovima nema, jer niko nije hteo da ih traži, a sve se može utvrditi za samo jedan jedini dan“, napominje Živadinović i dodaje da zbog nelojalnih proizvođača, falsifikatora, najviše trpe pčelari, koji su potpuno izgubili tržište.

Takođe, pakeri meda nude pčelarima nižu otkupni cenu od realno ostvarive na tržištu, te tako ucenjuju pčelare, koji nemaju drugi izbor, jer pravi med teško da može da se proda u Srbiji zbog visokog procenta neispravnog jeftinog meda.

Štetu trpi i izvoz – danas izvozimo med u vrednosti od osam do 15 miliona evra. Taj iznos bi mogao da bude mnogostruko veći kada se „Srbija ne bi brukala pred inostranim kupcima“, kaže Živadinović.

„Strani kupci, kad dođu u Srbiju, kupe med u trgovinama i zaprepaste se, pa pitaju kako da rade sa nama kad mi ni u našoj zemlji nismo rešili problem falsifikata“, navodi Živadinović.

Loša i gotovo nikakva kontrola tržišta i proizvodnje pogoduje i utaji poreza, jer mnoge firme za otkup meda uopšte nemaju legalan ulaz meda kroz papire firme.

„Legalan ulaz šećera ne smeju da imaju u papirima jer bi se onda eksplicitno videlo šta rade“, naglašava predsednik SPOS-a.