U Srbiji prošle godine prečišćena samo petina otpadnih voda

Republički zavod za statistiku saopštio je da je u Srbiji, od ukupno 409 miliona kubika industrijskih i komunalnih otpadnih voda, tokom 2021. godine prečišćeno samo 87 miliona kubnika, odnosno 21 odsto. Preostalih 79 odsto otpadnih voda završava pravo u našim rekama.

Kako za portal Klima 101 piše Gordana Pucar-Milidrag sa Prirodno matematičkog fakulteta (PMF) u Novom Sadu, ni ta brojka ne daje celokupnu sliku.

Razlog za to je što je od 87 miliona kubnih metara prečišćene vode, više od četvrtine prošlo samo takozvani primarni tretman, odnosno mehaničko razdvajanje vode od sedimenta, bez filtracije, aeracije i drugih postupaka koji osiguravaju čistoću tretirane vode. 

„Ukupan udeo otpadnih voda koje prolaze celokupan tretman prečišćenja izrazito je mali: samo 26 od preko 400 miliona kubnih metara, oko šest odsto“, ocenjuje se u tekstu. 

U tekstu se podseća da reka Dunav, u koju se ulivaju i Veliki bački kanal (preko Tise) i Borska reka (preko Timoka), dva veoma zagađena vodotoka u Srbiji, svoj tok završava u Crnom moru.

„Tamo se može naći jedna od retkih izmerenih tačaka kada su u pitanju ovdašnje reke i njihove emisije gasova staklene bašte. Procenjeno je da Delta Dunava emituje oko 65 gigagrama ugljenika godišnje ugljen-dioksida i metana“, piše u tekstu. 

Kako se dodaje, to znači da samo Delta Dunava godišnje emituje gasova staklene bašte koliko i 43.000 prosečnih evropskih automobila.

„Vrlo je važno na vreme reagovati i izgraditi odgovarajuće sisteme tretmana otpadnih voda, posebno u velikim gradovima, gde se reke opterećuju komunalnim i industrijskim otpadnim vodama. Time bi se čuvale ne samo reke i okolni ekosistemi, već i sama Zemljina atmosfera“, napominje Pucar-Milidrag.

Kako se podseća, unos otpadnih voda, đubriva i drugih izvora hranljivih materija u vodnim telima dovodi do pojave cvetanja vode (eutrofikacije), koja postaje sve veći globalni problem:

„Unos hranljivih materija pokreće rast algi, što rezultira povećanjem rastvorenih čestica i čestica organske materije, čiji se deo taloži u sloju sedimenta, gde se odvija najveći deo metanogeneze (nastajanje metana).“

Kako se proces nastavlja, biomasa vodnog tela se povećava, ali se biološka raznovrsnost smanjuje. Većim cvetanjem vode, bakterijska degradacija dovodi do veće potrošnje rastvorenog kiseonika (bakterijsko disanje), što isto ima negativne posledice na vodeni ekositem.

Nedavno je praćenje Svetske meteorološke organizacije pokazalo da su koncentracije metana i ugljen-dioksida u atmosferi porasle za 62, odnosno 49 odsto u odnosu na sredinu 18. veka.

Emisije ovih gasova staklene bašte dobro su dokumentovane, barem kada je reč o gasovima koji potiču od ljudske aktivnosti, pre svega od industrije, naglašava u svom tekstu dr Gordana Pucar-Milidrag.