Za zadraviji vazduh treba nam 2,6 milijardi evra do 2030. godine

Vlada Srbije usvojila je Program zaštite vazudha do 2030. godine kojim je predviđeno 2,6 milijardi evra novih investicija. On uključuje subvencije za zamenu ložišta i kupovinu automobila, nove takse i nove regulative.

Kako piše Klima 101, glavno pitanje nisu same mere, jer su uzroci zagađenja već koliko-toliko poznati, već njihova cena.

Prema procenama iznetim u Programu, cena ispunjenja najoštrijeg, a neophodnog scenarija je oko 2,6 milijardi evra do 2030. godine.

Nju će kako se naglašava, najpre platiti privatni sektor i stanovništvo, jer bi visina javnih investicija, pre svega kroz subvencije, bila bi oko 417 miliona evra.

U pitanju je, naravno, trenutno samo predlog mera i njihovih cena, koji tek treba da bude usvojen.

Ukoliko se to dogodi, pored niza regulatornih i edukacionih mera, evo nekoliko najvažnijih instrumenata koje će država ponuditi kako bi stanovnicima omogućila tranziciju:

Subvencije do 2100 evra korisnicima dizel automobila za nabavku polovnih vozila koja ispunjuju kriterijume Euro 6;

Subvencije za zamenu individualnih ložišta od 50 odsto na teritoriji čitave zemlje, sa višim stopama za lokalitete koji su posebno ugroženi zagađenim vazduhom.

Procene iznosa subvencija kreću se od 240 evra (donja granica za savremene uređaje na drvo) do 3.000 evra kao maksimalni iznos za ugradnju toplotne pumpe.

Čak i ukoliko budu sprovedene po slovu Programa, ove mere ne treba očekivati sutra.

Kako navodi Ministarstvo, u budžetu trenutno nema odgovarajućih sredstava za sprovođenje planiranih javnih investicija.

U trenutno pristupačna sredstva spadaju samo ona iz Zelenog fonda i iz Budžetskog fonda za energetsku efikasnost, koja ukupno iznose oko 41 milion evra.

Zagađanje je „katastrofalno“ u Beogradu, Nišu, Kragujevcu, Užicu i Valjevu.

Kako se ocenjuje, ciljevi su ostvarivi, ako za to postoji odgovarajuća politička volja.

Prvi i osnovni problem je u subvencijama za energetsku tranziciju u individualnom grejanju.

Naime, kako pokazuju aktuelna istraživanja, subvencija od 50 odsto za nabavku novog uređaja za grejanje jednostavno nije dovoljna za veliki deo stanovništva u Srbiji.

Drugim rečima, izrazito je upitno da li bi takva subvencija uopšte imala šansu da dovede do neophodne stope tranzicije od 55 odsto do 2030. godine.

Kako se meri aerozagađenje? (VIDEO)

Štaviše, visina subvencije je u programu isključivo u vezi sa nivoom zagađenja, pa se veće subvencije, od 80 do 100 odsto, predviđaju samo za katastrofalno zagađene gradove Beograd, Niš, Kragujevac, Užice i Valjevo.

Ovo znači da bi velikom procentu materijalno ugrožene populacije, koja ne živi u ovim urbanim sredinama, cena tranzicije mogla biti viša nego domaćinstvima u npr. Beogradu.

Jedan od predloga finansiranja tranzicije je i naknada (taksa) za putnička vozila u odnosu na njihovu kategoriju, od 15 evra godišnje za vozila Euro 5 do 60 evra godišnje za starije Euro 3.

Kako se ocenjuje, takve mere svejedno dovode do toga da cenu tranzicije disproporcionalno plaćaju oni koji zapravo nemaju dovoljno sredstava da ispune postavljene ciljeve.

Da li nam je vazduh zaista najlošiji u Beogradu?

PROBLEM MERENJA KVALITETA VAZDUHA

To je problem, kako se ocenjuje, koji ostaje na samom kraju.

Podaci koje nudi Agencija za zaštitu životne sredine (SEPA), a koji čine jednu od okosnica Programa zaštite vazduha, nisu sveobuhvatni, a u nekim slučajevima ni indikativni za razumevanje nivoa zagađenja vazduha u Srbiji.

S obzirom na to da se sada, primera radi, predlažu različite visine subvencija za energetsku tranziciju u zavisnosti od nivoa zagađenja grada – ne možemo biti sigurni da smo subvencije rasporedili na pravi način, jer mnogim mestima u Srbiji nedostaju osnovni alati, kao što su merne stanice koje bi merile zagađenost vazduha česticama PM 2,5.

„Ovaj program treba da prati i ulaganje u razvoj mreže mernih stanica; u suprotnom, čitav proces ličiće na pokretanje hirurškog zahvata ali sa faličnom dijagnostikom“, dodaje se u tekstu.

Samo od akutnih posledica zagađenja česticama PM 2,5 u Srbiji svake godine umre gotovo 10.000 ljudi.

Program preporučuje u sferama industrije, a posebno energetike, kao i poljoprivrede, važan činilac je i energetska tranzicija individualnih ložišta.

Kako bi se ostvario željeni cilj, neophodno je da do 2030. godine 55 odsto domaćinstava u Srbiji zameni stare peći na čvrsta goriva manje zagađujućim alternativama.

Za gradove koji su posebno pogođeni zagađenjem – a to su Beograd, Niš, Kragujevac, Užice i Valjevo – ove brojke moraju biti mnogo veće: primera radi, u Užicu, program predviđa stopu tranzicije od 80 odsto kako bi taj grad „prodisao“.

Program predviđa da je neophodna državna intervencija u tržište automobila, između ostalog, zabranom uvoza automobila bez filtera za čestično zagađenje, kao i prelazak sa zastarelih dizelaša na vozni park koji odgovara savremenim evropskim standardima emisije, pre svega Euro 6.