Zidojče Cajtung o Beogradu na vodi: Obećane tri milijarde, u ugovoru 150 miliona

Najveći građevinski projekat od Drugog svetskog rata – ali bez javnog tendera. Obećane tri milijarde evra – ali je u ugovoru samo 150 miliona. I sve to samo nekoliko dana uoči izbora u Srbiji, piše „Zidojče cajtung“.

„Čovek je očigledno došao da priča o ljubavi. O ljubavi koju oseća prema ovoj zemlji, o ljubavi koja mu se pruža u ovoj zemlji, o ljubavi koju je osetio kod vlasti ove zemlje. ‘Ljubav i strast’, kaže Muhamed Alabar i spaja vrhove prstiju svojih šaka. Onda pravi pauzu, prevodilac prevodi, ljudi tapšu, prve tacne sa sendvičima kruže, u baru se naručuje Aperol-špric, i Mohamed Alabar kaže: ‘Čast mi je da svet dovedem u Srbiju i Srbiju odvedem u svet.’

Aleksandar Vučić, dva metra visok premijer Srba – zrači. Čovek ispred njega, koji stoji pred mikrofonom, za njega je nešto kao džekpot od tri milijarde evra. Muhamed Alabar je na vrhu međunarodnih lista bogataša. Sve sami superlativi. Na primer: The Global Golf Magazine ga smatra jednim od deset ‘najuticajnijih igrača golfa’ na svetu. Superlativi koje će Alabar doneti u Beograd napravljeni su od stakla i betona. On želi da u Srbiji napravi najveći tržni centar na Balkanu i najviši toranj između Beča i Istanbula. ‘Odavde će biti najbolji pogled’, kaže premijer Vučić. ‘Neverovatna znamenitost’, kaže investitor Alabar. Njih dvojica su u petak postavili temelje tornja, osam dana pre parlamentarnih izbora u Srbiji“, piše Zidojče cajtung u veoma opširnom članku reporterke Nadije Pantel o „Beogradu na vodi“.

Pogleda uprtog u reku

„Tog jutra, proleće je bilo kao leto, ali na ušću nije bilo šetača. Blizu svečanog slavlja, tri muškaraca sa signalnim prslucima kopaju po zemlji, ne bi li se stekao utisak da se nešto radi. Inače je mirno. Ogromni bildbordovi prikazuju buduće tornjeve – mini Dubai na Balkanu. Tornjevi su tako transparentni da se unutra vide ljudi. I, ako je verovati slikama, budući stanari će mnogo svirati violine, piti vino i dugo gledati u reku.

‘Beograd na vodi’. Ni jedna jedina zgrada nije napravljena, ali na putu od aerodroma plave table ukazuju na udaljenost: Beograd na vodi 14 kilometara, 12 kilometara, 10 kilometara… Na državnoj televiziji se redovno, jednom nedeljno sat vremena, izveštava o napretku radova. U centru grada bezbrojne plave zastave ukazuju na buduće bogatstvo. Jer vlada je to tako najavila: kao čudo koje će lokalnu privredu izvući iz bede, doneti desetine hiljada radnih mesta. Ali, čudo se pretvorilo u skandal.“

Najveći projekat od Drugog svetskog rata – bez javnog tendera

„U Beogradu nastaje najveći građevinski projekat od Drugog svetskog rata, ali javnog tendera nije bilo. Investitor je obećao tri milijarde evra – ali u ugovoru se na kraju našlo samo 150 miliona. Prosečna neto plata u Srbiji je 380 evra, nezaposlenost među mladima 50 odsto – a glavni grad ogroman prostor u samom centru prepušta jednom jedinom investitoru koji će tu da pravi hotel sa pet zvezdica i luksuzne apartmane za 14.000 ljudi. 

Još uvek je nejasno ko će tu stvarno da živi. Gradonačelnik Siniša Mali kaže da prodaja neizgrađenih apartmana ide odlično. Brojke ne navodi. Neko je na jednom od plakata isprecrtavao ‘Beograd na vodi’, tako da ispada – ‘Velika prevara na vodi’.

Za Milutina Folića, oni koji kritikuju ‘Beograd na vodi’ su ‘džangrizavi zavidnici’. On je glavni arhitekta u Beogradu, ima 36 godina i stalno je između flerta i napada. Kada flertuje to zvuči ovako: ‘Za mene su najvažnije zelene površine. Beograd će konačno biti grad za građane.’ A kada napada: ‘Uopšte nije čudno što Srbija ima odlične odnose sa arapskim svetom. Mi smo možda imali probleme sa susedima, ali nikada sa muslimanima. Mi nismo Nemačka’.“

Neizvesna budućnost ili renesansa Srbije?

„Na stranici investitora ‘Orlova brda’ (Eagle Hills) može da se vidi čitav niz projekata iza kojih stoji Mohamed Albar. Srbija je tu između projekata u Maroku, Nigeriji, Jordanu i Bahreinu, sve zemlje u kojima se putevi novca retko zakonski prate i sankcionišu. Osim toga, svi ti projekti su staklene palate u sred ničega. U pustinjskim Bahreinu je to ispravno, ali na arhitektonskoj simulaciji je Beograd, grad sa 2.000 godina istorije, potpuno nevidljiv. To je grad koji je za vreme Jugoslavije bio centar jugoistočne Evrope. U međuvremenu, Jugoslavije nema, a budućnost Beograda je neizvesna. U sred tog bola zbog padanja na niske grane, pojavljuje se neko sa tovarom para.

Međutim, obećana radna mesta nastaju samo na građevini. Planiranje, dizajn, marketing, uprava, čak i nega parkova – sve će to raditi stručnjaci iz SAD i Zapadne Evrope. Još jedan dokaz da Srbija od zemlje koja je imala jaku industriju, sada postaje zemlja jeftine radne snage.

‘Ma kakvi’, kaže Folić, ‘ovo je početak renesanse Srbije’. Pokazuje na maketu Beograda na vodi, nekih osam kvadrata. Ubrzo me zaboli glava, ali ne od onoga što vidim, već od jakog mirisa koji se ovde neprestano prska i koji me podseća na one koji koriste tinejdžeri na bi li prikrili svoju nesigurnost.“

Beograd je više Berlin nego sam Berlin

„Samo nekoliko stotina metara odatle, vidi se Beograd u najlepšem izdanju svoje oronulosti. Za svaki grad u kojem se u nekim poluruševinama pije mnogo alkohola, pre ili kasnije se kaže da je novi Berlin. To pre svega znači da je alkohol jeftin i da grafiti nisu prefarbani. I da još ima par ljudi koji do tridesete spavaju do podne. Gledajući tako, Beograd je možda više Berlin nego sam Berlin.

U maketi Milutina Folića, taj Beograd je smanjen na biotop, na deo uličice sa konzerviranim prostorom za „divlje kreativce“. O njima potom Zidojče cajtung naširoko piše, o „Kulturnom centru Grad“, o „Dvorištinacu“…

I potom nam predstavlja „Dobricu Veslinovića, koji u sveže opeglanoj košulji i sakou od tvida, stoji na jednoj od platformi, vesniku Beograda na vodi. Pokazuje na sivu penu na Savi, neprijatnog mirisa: ‘Ovde se prazne toaleti Beograda’. On je protiv ‘Beograda na vodi’ i zajedno sa tridesetak prijatelja osnovao je ‘Ministarstvo prostora’: izdaju novine, organizuju demonstracije, podržavaju ljude čije kuće će biti srušene zbog ‘Beograda na vodi’. Oni ne veruju u pobedu i kažu da žele da bar iznesu što više prljavih detalja o celom projektu. Na primer to da se broj budućih radnih mesta stalno koriguje i da je sa početnih 20.000 sada reč o 13.000.

Veselinović nema problema sa deplasiranom Dubaji-estetikom. Neboderi su u redu. On živi u Novom Beogradu, delu grada za koji se može reći da je bio neka vrsta ‘Beograda na vodi’ Titovih levičara. To je delom nikada završena utopija, koja je ipak stvorila mnogo stambenog prostora. Ljudi su sebi stvorili sopstvene niše – lepo je tu živeti. Bilo je to vreme kada se verovalo u bolju budućnost. Pre 50 godina je ona i bila moguća. ‘Beograd na vodi’ je nešto drugo – on je iluzija o jednom Novom gradu. Retko ko veruje da će tornjevi uopšte biti izgrađeni.

Protiv takvih sumnjivaca u petak su nastupili premijer Vučić i investitor Alabar. Dva ašova i crvena kolica – polaže se kamen temeljac za veliki toranj. Pedeset foto-reprtera. Ali – ko će prvi da zabode ašov u zemlju? ‘Ti si ovde bos’, kaže gost iz Persijskog zaliva i stavlja srpskom premijeru ruku na rame. ‘Ne’, kaže premijer i smeška se, „ti si bos, neka posle tebe krive za sve’.“