Država koja je protiv domaćih privrednika je antidržava

Sve subvencije počivaju na tome da Vlada izmešta odlučivanje iz
institucija i čini ga diskrecionim. To ih čini plodnim tlom za
korupciju. Čim nema univerzalno datih kriterijuma, čim se odlučuje
lično, može se raditi o protežiranju, provizijama, partijskim
intervencijama. Nikad nije urađena analiza efekata tih silnih subvencija

Prošlog
meseca u novinama je osvanula vest da jedna indijska kompanija hoće da
kupi finsku kompaniju PKC koja posluje i u Srbiji, u Smederevu. Dalje se
nabraja pod kojim je sve uslovima PKC došao u Srbiju, pa se kaže da im
je halu od 20.000 kvadrata izgradila opština i to iz kredita, pa im je
obezbeđena kompletna infrastruktura po meri, zajedno sa prilaznim
putevima. PKC plaća zakup 3,2 evra po kvadratu bez PDV-a, ali ne plaća
naknade za korišćenje građevinskog zemljišta kao ni ostale takse, porez
na imovinu ili premije osiguranja, jer sve plaća grad. Milan Knežević,
vlasnik modne kuće Modus i član Asocijacije malih i srednjih preduzeća i
preduzetnika, kaže da od muke nije mogao da pročita do kraja šta je sve
država dala stranom investitoru.

Protivite se subvencionisanju
stranih investitora još od kada ih je bivši ministar Mlađan Dinkić uveo u
ekonomsku politiku Srbije. Zašto?

Kao prvo tu je pravni aspekt, a
to je da su sve subvencije protivustavne, jer Ustav garantuje jednakost
svih privrednih subjekata na tržištu Srbije. Diskriminišu se domaći
privrednici u korist stranih privrednika. U masi odobrenih subvencija,
75 odsto vrednosti je dodeljeno stranim investitorima, iako je domaćih
pojedinačno više, ali sa daleko manjim iznosima. Zatim i među domaćim
firmama diskriminišu se one koje ne dobiju subvenciju, u odnosu na one
koje dobiju subvenciju.

Ispostavlja se da privrednici koji uplaćuju
novac u budžet radi ostvarenja javnih interesa zapravo finansiraju svoju
konkurenciju. Takva situacija da se diskreciono dodeljuju podsticaji,
ne postoji nigde. U normalnim zemljama se podstiče ceo sektor i daju se
subvencije svim preduzećima u tom sektoru. Sve subvencije počivaju na
tome da Vlada izmešta odlučivanje iz institucija i čini ga diskrecionim.
To ih čini plodnim tlom za korupciju. Čim nema univerzalno datih
kriterijuma, čim se odlučuje lično, može se raditi o protežiranju,
provizijama, partijskim intervencijama.

Drugo, Zakon o inostranim
ulaganjima kaže da Vlada ima pravo da oslobodi investitora carine na
uvoz opreme i to iako je već postojao Zakon o carini kojim se ne
predviđa da iko uopšte može biti oslobođen carine. Oni donose nezakonit
zakon koji je u koliziji sa već postojećim zakonima.

A kakvi su ekonomski efekti tih podsticaja?

Nikada
nije urađena procena nijednog efekta podsticaja stranim investitorima.
Skoro je jedan ekonomista iz Niša radio neko istraživanje i ispostavilo
se da je u zadnjih osam godina od kada se subvencije dodeljuju stopa
nezaposlenosti pala za svega šest odsto, a zabeležen je i pad
produktivnosti. Takođe, prosečno radno mesto je koštalo oko 4.500 evra.
Ja sam javno pozvao premijera da svim domaćim preduzetnicima i malim
preduzećima da po 4.000 evra po zaposlenom i mi ćemo u jednom danu
zaposliti sve nezaposlene.  Pri tome nije bitno hoće li ih zaposliti
Jura ili ja. Kada strani investitori ulažu to je dobrodošlo, ali ovo
nisu strane investicije, ovo su investicije države.

Apsolutna je
neistina da se subvencije vraćaju kroz poreze i doprinose. Država će za
te radnike morati da isplati penzije, a zdravstveni doprinosi služe da
se plati lečenje tih radnika. Jedino što država ima prihoda od toga je
12 odsto poreza na zarade. Imaju one i svojih koristi, da se socijalno
zbrinu ljudi, da zarađuju, ali nijednu subvenciju od 5.000 evra po
radnom mestu država ne može vratiti ni za 15 godina. Postavlja se
pitanje zašto bi to uopšte i radila. Sve te strane firme rade po
principu protočnog bojlera. Država obezbedi infrastrukturu, plati od
5.000 do 25.000 evra po zaposlenom, a kada isteknu subvencije, one se
pokupe i odu dalje. Imamo Fiat koji je dobio sve od države, a neto
devizni priliv Fiata bio je u 2015. 110 miliona evra. To je manje od
neto deviznog priliva od izvoza malina. On jeste najveći izvoznik, ali
je i najveći uvoznik. Među 10 najvećih izvoznika, devet su i najveći
uvoznici.

Pored toga, kada ti strani investitori dođu, ponude nešto
veće plate jer dobijaju subvencije i onda uzimaju radnu snagu od domaćih
privrednika koji još rade.

Nastavak teksta možete pročitati u 38. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija.