Nikola Knežević, vlasnik NES Communications

Ultimativni stres-test za preduzetnike

Moje iskreno mišljenje je da je država morala da pomogne više malim i srednjim preduzećima jer su ona okosnica privrede u svakoj državi, pa i našoj. Takođe, pomoć se mora dati i velikim preduzećima, jer bez njih mala i srednja nemaju kome da prodaju svoje proizvode i usluge. Sa ovakvom pomoći države, opstaće samo firme koje su bile zdrave, sa zdravim tokovima novca i solidnom ušteđevinom, odnosno one koje bude finansirao vlasnik ili grupacija

NES Communications nastao je pre 10 godina, za tadašnje prilike prilično neobično - otkupom lokalnog menadžmenta (popularni Management buy out – MBO) lokalnog predstavništva Siemens Enterprise Communications AG. To je bio prvi MBO u Srbiji, a i prvi u Siemensu. Posle je na osnovu tog  modela još oko 50 MBO-a urađeno u okviru Siemensa.

NES Communications je kompanija koja se bavi integracijom IT rešenja, što znači da kada klijent ima neki projekat ili problem, oni urade ceo projekat od početka do kraja, odnosno od dizajna i projektovanja rešenja, preko isporuke i implementacije, do samog održavanja u eksploataciji. Bave se rešenjima iz oblasti računarskih mreža i WiFi, telefonije, televizije, digital signage, storage i security sistema, kao i video-nadzora, kontrole pristupa, protiv požara, evidencije radnog vremena. Vole da kažu da NES ne prodaje proizvode, već rešenja i sisteme. Do sada su radili projekte u preko 35 zemalja sveta, koji uključuju fabrike, univerzitete, bolnice, hotele, tržne centre, kao i banke i policijske ustanove gde je potreban maksimalan nivo bezbednosti. 

Šta su za proteklih 10 godina do ove velike krize bili najveći izazovi, ili konkretnije, problemi u poslovanju i u poslovnom ambijentu?

Najveći izazov je bio razvoj našeg imena i otklon od Siemensa, kako bismo bili prepoznati kao entitet za sebe. To nam je uspelo kroz konstantno usavršavanje i obučavanje zaposlenih, kroz način ophođenja prema klijentima, kao i strateškim proširenjem našeg poslovanja. Pored toga, naravno, postojali su izazovi u svakom od projekata, jer je svaki projekat različit i zahtevan na svoj način, jer nije isto raditi sisteme u Hotelu Splendid u Bečićima i u policiji Republike Irske. Od ostalih problema naveo bih problem sa pronalaženjem kvalitetnog kadra u Srbiji, jer ga je sve manje i manje. Moje je mišljenje da, pored odliva kvalitetnih ljudi u inostranstvo, postoji i fenomen nerealnog povećavanja očekivanja za koji smatram odgovornim kuće koje se bave programiranjem. One, u nedostatku programera, daju nerealna očekivanja drugim ljudima koji se ne bave tim poslom, ali veruju da ako neka kompanija plaća programera 1.500 evra mesečno, onda treba i sve ostale, bez obzira na delatnost i naravno nivo znanja zaposlenog. Svako svoje znanje ocenjuje kao odlično ili visokostručno, bez toga da bude svestan da je poslodavac taj koji odlučuje da li je nivo znanja odgovarajući u odnosu na ono što je poslodavcu potrebno.

Da li je lakše raditi u Srbiji, ili kao srpska kompanija na inostranom tržištu?

NES voli da radi projekte van Srbije, jer se tamo poslovanje obavlja na potpuno drugačiji način nego u Srbiji (čast izuzecima). U inostranstvu nema standardnih srpskih boljki kao što su: očekivanje da se dobije ferari za cenu fiće, kašnjenje u plaćanju, nepridržavanje rokova i dogovora. Ovo naravno ne znači da u Srbiji ništa ne valja, jer da je tako ne bih bio ovde, već da postoji nekoliko ključnih stvari koje moramo da rešimo, a verujem da možemo. Potrebni su veće angažovanje i komunikacija između privrede i države.

Kako funkcioniše međukompanijska saradnja firmi koje su na sličan način nastale od Siemensa?

Međukompanijska saradnja je odlična, kako u Srbiji tako i u regionu i u celoj Evropi. Mi sarađujemo redovno na projektima, koristimo znanja koja naše kolege imaju, pravimo projekte u kojima svi učestvujemo i zarađujemo. Naravno, naša saradnja se ne ograničava samo na naš spektar delovanja, već i na pomoć u svakom smislu, pa i finansijskom. U Srbiji imamo odličnu saradnju, kako sa samim Siemenom, tako i sa kompanijom SBT koja je kao i mi, nastala iz Siemensa. Pored toga, u regionu sarađujemo sa bivšim Siemens firmama i ATOS-om. NES je jedan od ključnih partnera ATOS-a za velike projekte svuda u Evropi i na to smo veoma ponosni.

Da li iz ove perspektive imate utisak da ste imali sreće što vam je Simens kao gigant „poklonio“ firmu, ili je to obostrano koristan poslovni model koji ovde nije baš mnogo razvijen?

Svakako smatram da je obostrano koristan model, mi smo povećali promet tri puta od kada smo otkupili firmu, sarađujemo na obostrano zadovoljstvo i smatram da je Siemens imao sreće što smo baš mi otkupili firmu.

Nastavak teksta možete pročitati u 71. broju štampanog izdanja časopisa "Nova Ekonomija". 

Novu ekonomiju možete pratiti na mrežama:

pošaljite komentar

Nema komentara