Gluma je skoro monaški posao

Gluma je ona vrsta izloženosti svetu koja ume da bude prilično frustrirajuća, bolna i opasna. Pod stalnom presijom da odgovori na nejasna i maglovita očekivanja sveta, glumac teško može da ostane sebi jasan i svoj. Teško je ne izneveriti sopstveni ukus, udovoljavajući ukusu onih od čije pažnje zavisi vaš opstanak u poslu

Udruženje dramskih umetnika Srbije dobilo je novog predsednika. Nakon dva mandata, koliko je ovu instituciju vodio Vojislav Brajović, na njeno čelo došao je glumac Nebojša Dugalić, umetnik koji se u detinjstvu prvo zaljubio u slikarstvo, a onda, nakon predstave u Kraljevačkom pozorištu, krenuo putem kojim još uvek gazi, pritom osvajajući najviša priznanja. U jednoj epizodi serije „Državni službenik“ gde je glumio šefa BIA, naš sagovornik kaže: „Idem da sprečim katastrofu!“ To nas je navelo da ga pitamo za planove u vezi sa radom Udruženja, kako će se založiti za kolege i da li se nada boljoj poziciji kulture kad se formira nova vlada. U seriji, operativac Milojević sprečio je katastrofu, ali je platio cenu, bio je ranjen. Na šta je spreman Dugalić, videćemo. Zajedno se nadamo da će mu se otvoriti put i da će u svom mandatu na ovoj funkciji, kao i u svim dosadašnjim poslovima, briljirati.

Na pitanje da li će neko od vaše dece da se bavi glumom odgovorili ste kako se nadate da neće. Zašto? Koji su to izazovi profesije koje roditelj ne bi poželeo svom detetu?

Pretpostavljam da nijedan roditelj detetu ne bi poželeo posao kojim se sam bavi, zato što ima iskustva sa svim problemima koji ga tamo očekuju. Gluma je ona vrsta izloženosti svetu koja ume da bude prilično frustrirajuća, bolna i opasna. Pod stalnom presijom da odgovori na nejasna i maglovita očekivanja sveta, glumac teško može da ostane sebi jasan i svoj. Teško je ne izneveriti sopstveni ukus, udovoljavajući ukusu onih od čije pažnje zavisi vaš opstanak u poslu. Pored toga, morate biti svesni da ste izabrali posao koji je skoro monaški, u smislu celodnevnog posvećenja, preispitivanja i zrenja koje ne zavisi od naše odluke. 

Može li umetnik da vidi bolje, da oseti promene pre ostalih, budući da je senzitivniji od većeg dela populacije?

Mislim da niko nikada nije imao dobar i jasan uvid u sopstveno vreme. Za svaki ozbiljniji uvid potrebna je velika distanca. Ponajviše zbog toga što svako vreme neprestano, i tek naknadno, stiče svoje značenje. Mi samo možemo da budemo zahvaćeni nekim događajima, ali šta sve oni znače, globalno i za nas lično, tek ćemo u budućnosti naslutiti. U Ibzenovom „Per Gintu” glavni junak za sebe kaže: „Ja sam luk.” To je možda najekonomičnije izrečen tragični nedostatak jezgra u čoveku. Koliko god ljuštio koru, nikada neće doći do nekakve jasne i izvesne srži. Kod umetnika, možda, postoji veća sklonost ka kreativnom iščitavanju nejasnosti sveta, ali koliko će se duboko zaroniti, nikad se ne zna.