Konferencija Nove ekonomije „Cena bezbednosti“: Srbija među vodećim državama u regionu po izdvajanju za naoružanje

Srbija za naoružanje izdvaja oko 6,4 odsto svih javnih rashoda, što nas svrstava među vodeće zemlje u regionu, rečeno je na konferenciji “Cena bezbednosti – Između pretnje i poverenja” u organizaciji Nove ekonomije i Stokholmskog međunarodnog instituta za istraživanje mira (SIPRI).

Konferencija je održana 13. maja u Aeroklubu u Beogradu, a otvorila ju je direktorka Nove ekonomije Biljana Stepanović.

“U svetlu podatka da je 2025. godina oborila rekord u svetskoj potrošnji za naoružanje, ovaj projekat nije mogao biti više aktuelan. Naoružavanje u svetu, a i u regionu Jugoistočne Evrope prate i nedovoljne informacije o tome kako se zemlje naoružavaju, zašto, koliko novca troše… Ima i dosta dezinformacija. U Srbiji ne samo da postoje dezinformacije, nego se one koriste i sa najviših instanci u političke svrhe, za zastrašivanje i neprikladne poruke zemljama u regionu”, rekla je Stepanović.

Prisutnima se obratila i ambasadorka Švedske u Srbiji, Nj. e. Šarlot Sabina Samelin, koja je istakla da su ponosni na to što su doprineli ovom projektu, te da je njihov doprinos pokazatelj švedske posvećenosti projektima u regionu. Direktorka komunikacija u SIPRI-ju Stefani Blenkner dodala je da je njihova baza o naoružanju globalna referenca i zahvalila se novinarima koji su učestvovali u projektu izveštavanja o naoružanju.

Globalna potrošnja na naoružanje – 2.887 milijardi dolara

Šao Liang, istraživač u SIPRI-ju, predstavio je nalaze iz izveštaja o globalnim trendovima u vojnoj potrošnji za 2025. godinu. Kako je pokazao izveštaj, na naoružanje je u 2025. godini potrošeno 2.887 milijardi dolara, što je 2,9 odsto više nego u 2024.

“Nakon Hladnog rata devedesetih godina, globalna potrošnja je smanjena, ali je počela da raste 2001, pogotovo u Americi, nakon 11. septembra. Onda je potrošnja ponovo pala 2010. godine zbog krize, da bi, pogotovo u Evropi, počela da raste 2022, nakon ruskog napada na Ukrajinu”, objasnio je Liang.

Tokom prošle godine, najveći potrošač naoružanja bile su SAD, koje su za tu namenu izdvojile 1.065 milijardi dolara. Potom, SIPRI istraživanje pokazuje da su Azija i Okeanija potrošile 681 milijardu, Evropa 864, Bliski istok 218, a Afrika 58 milijardi dolara.

Od svih zemalja sveta, najveći procenat BDP-a na naoružanje troši Ukrajina – 40 odsto.

Srbija dominira u regionu po naoružanju

Na samom panelu, Katarina Đokić, istraživačica iz SIPRI-ja rekla je da je, ako posmatramo region, Srbija dominantna po naoružanju. Doduše, kazala je, neke podatke je teško porediti jer Srbija raspolaže većom vojskom, sa više vojnih lica, ali ima i viši nivo ambicije, odnosno želi da pokrije veći broj vojnih sposobnosti u odnosu na ostale države u regionu.

“Podaci o uvozu pokazuju da je uvoz naoružanja Srbije u pet godina bio 15 puta viši nego u drugim državama Zapadnog Balkana. Tu spadaju i vredne nabavke kao što su borbeni avioni, transportni avioni, sistemi protivvazdušne odbrane… Druge zemlje nemaju to i rešile su da ne žele da imaju, barem članice NATO, kojem su prepustile odbranu vazdušnog prostora”, rekla je Đokić.

Prema podacima SIPRI-ja, Srbija je između 2020. i 2024. godine dala 2,8 milijardi evra na nabavku naoružanja i vojne opreme, devet puta više od Albanije.

Dean Džebić, vojni analitičar i novinar portala Klix.ba rekao je da u regionu postoji samo jedna podela – zemlje Zapadnog Balkana i članice NATO. On se dotakao i vojnog sporazuma koji su pre oko godinu dana potpisale Hrvatska, Albanija i Kosovo, ali za koji smatra da neće biti nikakvih posledica, jer nije u pitanju klasičan vojni savet, već grupa zemalja koja ide u pravcu liberalizacije birokratskog segmenta nabavke vojne opreme.

Ipak, smatra Džebić, nabavka naoružanja u Srbiji izaziva sigurnosnu dilemu za čitav region, pa i Evropu.

“Srbija nabavlja oružje kojem ne može da se parira, poput balističkih raketa iz Kine, koje u Evropi imaju samo Srbija i Rusija. Dakle, naoružavanje Srbije više nije više samo regionalno, već i kontinentalno pitanje, jer je domet rakete 300 kilometara, ali kada se ona ispaljuje iz aviona, ide i do 450, 500 kilometara. U kontekstu nabavki, transparentnost je minimalna, što je, u neku ruku, karakteristika nabavki iz Kine”, rekao je Džebić.

Kako se naoružanje predstavlja u medijima?

Igor Novaković, viši saradnik Centra za međunarodne i bezbednosne poslove – ISAC fond, rekao je da treba imati u vidu dva faktora, a to su visoko poverenje u vojsku i iskustvo bombardovanja 1999, koje je stvorilo, dodao je, kolektivnu frustraciju i strah da se tako nešto ne ponovi.

Iako je, naglasio je Novaković, na političarima da svojim potezima i međunarodnim kontaktima stvore atmosferu da se to više ne ponovi, njegov utisak je da se u regionu ove teme, ipak, koriste za skretanje pažnje ili dobijanje jeftinih političkih poena.

Foto: Paola Felix Meza/Nova ekonomijaFoto: Paola Felix Meza/Nova ekonomija

“Podsetiću na 2014. Ili 2015. godinu, kada smo dobili donaciju ruskih i beloruskih migova, koji su već tada bili stari 30 godina, ali kako smo mi imali avione kojima ističe rok, morali smo nešto da uradimo, pa smo uzeli avione koje je Rusija prizemljila, dok ne kupimo novi multinamenski avion. Međutim, u medijima je bila čitava kampanja sa tim migovima, prvo njih šest, pa još četiri iz Belorusije, kao da je to veliki pomak. Ono što hoću da kažem je da je rasprava još tada izbačena iz racionalne sfere i ubačena u propagandu. Moj utisak je da političari u Srbiji koriste ove teme za skretanje pažnje i dobijanje političkih poena”, rekao je Novaković.

Kako se sprovode nabavke oružja?

Đokić je potom objasnila kako se uopšte sprovode nabavke naoružanja. Pre svega, naglasila je da postoje dva načina na koje države dolaze do naoružanja – kupovine i donacije. Kada je reč o nabavkama, u pitanju su najčešće međudržavni sporazumi. Nabavke naoružanja se inače sprovode mimo Zakona o javnim nabavkama, što je u skladu sa direktivom Evropske unije, ali ipak postoje neki rizici.

“Ono što jeste rizik je da onda države imaju potpunu slobodu da odluče kako će to da funkcioniše, ali bi, s druge strane, bilo čudno očekivati potpuno otvoreni postupak. Postoji mogućnost da države formiraju stručnu komisiju, koja će tražiti ponude od nekoliko ponuđača, kako bi došli do najbolje ili da, s druge strane, sklope ad hoc sporazum”, kazala je Đokić i objasnila da je u drugom slučaju teško reći da li je u pitanju nabavka prema planu ili politička volja.

Foto: Paola Felix Meza/Nova ekonomijaFoto: Paola Felix Meza/Nova ekonomija

To je, međutim, karakteristično za Srbiju, koja nikada nije objavljivala dugoročne planove nabavke naoružanja.

Šta znači vojna neutralnost

Novaković je dodao da je još jedan od problema u kojima se Srbija nalazi vojna neutralnost, koja se nalazi u Rezoluciji o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije iz 2007. godine. U ovoj rezoluciji proglašava se „vojna neutralnost u odnosu na postojeće vojne savezeˮ. Problem je, istakao je Novaković, što nikada nije detaljnije objašnjeno šta ta vojna neutralnost znači.

“Znamo šta nismo, ali ne znamo ko jesmo. Imamo proizvoljni pristup sa političkom komponentom, pa kad hoćemo da unapredimo odnose sa nekom državom, mi kupujemo oružje”, kazao je Novaković.

Govoreći o tome zašto se uopšte zemlje naoružavaju, Đokić je rekla da je to u domenu “filozofske rasprave”.

“Ali ako prihvatimo da države imaju vojske, nabavke onda nisu iznenađujuće. Videli smo kraj Hladnog rata, kada su zemlje Istočne Evrope imale previše obaveza kojima su moralieda se bave i opšte raspoloženje je bilo da smo svi prijatelji, a onda su u jednom trenutku, države koje percipiraju Rusiju kao pretnju, odlučile da zamene naoružanje. Slično je bilo i u Srbiji, kada smo shvatili da je naoružanje koje imamo zastarelo. Bitno je naglasiti i da članice NATO imaju obavezu da obnavljaju naoružanje. Kada je reč o svrsishodnosti, nabavke moraju da budu predmet javne rasprave, jer sredstva nisu neograničena i vojska nije jedino što država ima”, rekla je Đokić, dodajući da je Fiskalni savet za ovogodišnji budžet istakao da su investicije u sektor bezbednosti i odbrane jedine koje beleže kontinuirani rast.

Na konferenciji je bilo reči i o vojnom roku. Nova ekonomija objavila je nedavno da je iz budžetske rezerve, ukupno 366.440.000 dinara koji su namenjeni za služenje vojnog roka, preraspodeljeno na kulturu, sport i zdravlje.

Džebić je rekao da je za njega lično, vest da se novac za vojni rok prebacuje za sport i kulturu – dobra.

“Vojni rok nije nužno loš, jer postoje različiti primeri – od dobrovoljnog u skandinavskim zemljama do vrlo rigoroznog u Izraelu, gde ne možete da se pozovete ni na prigovor savesti. Rat u Ukrajini je pokazao da savremeni Evropljanin mora da ima visok nivo sigurnosne svesti, koja može da se stekne kroz obrazovanje ili rok, ali mora da bude svrsishodno”, kazao je Džebić.

Konferencijom je moderirala Katarina Pantelić, novinarka Nove ekonomije. Događaj je finansirao Švedski institut.

Konferencija Nove ekonomije: Cena bezbednosti – Između pretnje i poverenja