Video
Ljudi oboleli od dijabetesa u Srbiji već dugi niz godina nisu dobili nijedan inovativni lek, iako bi im ovakve terapije odložile pojavljivanje komplikacija koje prate ovu bolest, kao i pružile mogućnost odlaganje insulinske terapije, objašnjava Bojana Marković iz udruženja Plavi krug. Ona ipak dodaje da je dobro što je od skoro uveden Registar dijabetesa koji bi trebalo da pruži kvalitetnije i pouzdanije podatke o tome koliko je osoba u Srbiji koji su oboleli, kako i kakva je priroda njihove bolesti, što bi pomoglo i oko planiranja državnih izdataka neophodnih za njihovo lečenje.Kada je u pitanju prevencija dijabetesa, šta mora da uradi država, a šta sami pacijenti?Pacijent mora da odigra važnu ulogu. On mora da vodi računa jer je dijabetes njegov, on živi sa njim. Imamo pacijente, nažalost, koji isto ne vode računa. Lekari bi možda te ljude trebalo da motivišu. Ili da ih pošalju ka udruženjima u mestima u kojima žive, jer svaki grad, pa i svako manje mesto ima udruženje. Mogu da se javi i nama kao Plavom krugu, iako smo beogradsko udruženje. Jer, iz nekog našeg iskustva, ljudi kada dolaze kod nas, imamo i neka naša druženja koja organizujemo. Prvo, za decu je to jako značajno, prvo da vide da nisu jedini koji žive sa dijabetesom, onda kroz razgovor i priču mogu da nauče kako da neke situacije da se prevazilaze, i one koje su vezane za dijabetes, a i neke druge životne situacije. Lekar nekada treba da uputi pacijenta i kod psihologa. To je isto jedan od problema. Ima ljudi koji uopšte nisu prihvatili da imaju zdravstveni problem, da imaju dijabetes i onda prave otpor. I možda bi država trebala da napravi neke, na primer edukacije, predavanja i za pacijente. Imamo znači te pacijente koji ne vode računa, ali ne možemo da zapostavimo ljude koji vode računa o dijabetesu. Prosto, da omogućite da imamo uvid u to kako nam se kreću šećeri, to nam je jako važno. Takođe, važne su nam i inovativne terapije.Šta podrazumevaju inovativne terapije?Inovativne terapije omogućavaju da kada se na vreme dijagnostikuje dijabetes, čovek koji koristi te terapije ima bolju regulaciju nivoa šećera u krvi. Odlažu se te komplikacije koje dijabetes razvija, odlaže se i prelazak na insulinsku terapiju. Ona nije ništa strašno, ali kada može da se odloži, bolje je da se odloži, jer ljudima sa tipom 2 pankreas i dalje radi, ali ne dovoljno za njihove dnevne i svakodnevne potrebe.To su zapravo neke vrste inovativnih lekova?Jeste, inovativni lekovi.Da li postoji ijedna vrsta ovakvih lekova kod nas?Ne, kod nas dugi niz godina nije ušao nijedan inovativni lek. Mi i apelujemo državi, Republičkom fondu i Ministarstvu zdravlja da su i te terapije jako važne, pogotovo što su sada te terapije prepoznate i u Evropi i uključuju se čak i deci. Neki od naših lekara uključuju i deci te terapije jer im one isto pomažu u boljoj regulaciji šećera.Od skoro je u Srbiji uveden obavezan Registar dijabetesa. Zbog čega je on značajan?To je jako dobra i korisna stvar. Mi smo bili jedna od retkih zemalja koje ga nemaju i o tome smo razgovarali sa državom godinama. Drago nam je da su to uveli, jer onda vi znate koliki je broj obolelih u zemlji, koliko imamo dece, koliko imamo ljudi koji su tip 1, koliko ljudi je na insulinskoj terapiji... Do sada su to bili samo neki okvirni brojevi. Baš za Svetski dan dijabetesa razgovarala sam sa ljudima iz Batuta da pitamo da li su počele da im stižu statistike iz domova zdravlja, jer su vraćena savetovališta za dijabetes i da prosto lekari vode evidenciju, na primer koliko imamo novootkrivenih. To su procenti koji su veoma značajni, kako lekarima, tako i državi. Republički fond za zdravstveno osiguranje onda tačno može da zna, koliko ima obolelih, koliki će da im budu troškovi, koliko će da bude lečenja u samoj bolnici. Onda i da vidimo na koji način mogu neki troškovi da se smanje i da se taj novac prebaci, na primer, na medicinska pomagala.Da li je do sada bilo sluha za preusmerenje troškova?Mi jesmo to uspeli da promenimo jer smo imali dosta administrativnih problema. Mi smo smatrali da je to glupost da idemo kod jednog lekara, kod drugog lekara, na neke komisije, pa smo to nekako fondu uspeli da objasnimo. Uveli su u jednom trenutku da idemo na svaka tri meseca na komisiju za tračice. Znači vi morate da odete kod izabranog lekara, da dobijete uput za specijalistu, onda odlazite kod specijaliste, specijalista vam piše izveštaj, vraćate se kod izabranog lekara, on vam piše obrazac za komisiju, izlazite na komisiju, koja kaže ok, možete da nastavite tračice. Ti svi odlasci koštaju kao jedna i po kutija tračica, na primer. I onda smo im objasnili da to nema potrebe. I dobro, to je trajalo nekih 9-10 meseci, pa je to ukinuto. Komisije nisu potrebne, ljudi koji imaju hroničnu bolest, hronična bolest znači doživotna bolest, ne možemo da ozdravimo. I onda nema potrebe za tom vrstom odlazaka.Kažete sada kako ste nadležnima objasnili da neke procedure nisu neophodne. Deluje da imate dobar kontakt sa državom?Da kažemo da imamo, s vremena na vreme. Do sada smo imali jedan sastanak sa Republičkim fondom, gde je bio i Dijabetološki savez Srbije, mislim da je to bilo u septembru, oktobru prošle godine, prvi put. Uglavnom kada im pošaljemo dopis, a slali smo par molbi za taj neki sastanak, nismo pozvani, već smo dobili pismeno odgovor u vezi sa time o čemu smo želeli da pričamo. A mislim da kada se vidimo, neke stvari ipak mogu bolje da se raščlane i da se bolje objasne nego u pisanoj komunikaciji. Tako da u principu, nismo imali, ali se nadamo da ćemo imati. Mislim da treba da sednemo svi zajedno - i Republički fond, Ministarstvo zdravlja, lekari i pacijenti. Da nas čuju i da vidimo na koji način je to moguće da se reši. Ako je potrebno da se pozove i Ministarstvo finansija... Da se nađe neko rešenje kako ljudima olakšati život sa bolešću.U Srbiji 40 odsto ljudi ni ne zna da ima dijabetes. Kada treba da posumnjamo da nešto nije u redu i da odemo na pregled? To je isto jako veliki problem, što 40 posto ljudi ne zna da živi sa dijabetesom. Po nekim statistikama Batuta, a nadam se da ćemo ove godine imati pravi broj iz nacionalnog registra koliko nas ima, neka procena je da nas ima 710.000, a da u Srbiji imamo 465.000 ljudi koji znaju da imaju dijabetes. Znači, ovih ostalih 245.000 ne zna da ima dijabetes. Problem je što ljudi nemaju naviku da odlaze kod lekara jednom godišnje da urade opštu krvnu sliku. U opštoj krvnoj slici glukoza je prvi parametar i nije on bez razloga na prvom mestu. Ljudi koji imaju porodičnu genezu, ukoliko imaju nekoga u porodici koji je imao dijabetes, oni bi negde posle 35, 40 godine trebalo da na svakih šest meseci proveravaju nivo šećera u krvi. Jer dijabetes tip 2 se ne oseća kao tip 1. Dijabetes tip 1 ima izuzetno iskazane promene, fizičke - jako ste žedni, često mokrite, umorni ste, neko ima crvenilo beonjača, neko naglo mršavi, jede, a mršavi… A kod tipa 2 nije to, nema tih promena i može da se javi čest umor ili nervoza, ali niko ne misli da mu fali nešto sa zdravljem, niko ne ode da uradi krvnu sliku, nego pripisuje to brzom načinu života u 21. veku. Veliki broj pacijenata i koji sazna da ima dijabetes, u tom trenutku ima već razvijene dve to tri komplikacije. To je već ozbiljan problem.
-2-270x152.jpeg)
-270x152.png)
