Zašto je zatvorena beogradska Železnička stanica

Poslednji voz za Evropu

  • Broj 52, jul - avgust 2018.

  • Aleksandar Žič

  • 0

Zatvaranje Glavne železničke stanice na Savskom trgu je ishitren potez iza koga stoji ta posebna prestonička priča, projekat Beograd na vodi. Pitanje je da li je to naša ili „nečija“ vizija silaska prestonice na reku, da li su ti arapski investitori stvarno to tražili. Železnička stanica je trebalo da ostane ovakva kakva je i da se uklopi, ali je očito smetala tom „Balu na vodi“

„Poslednji voz za Evropu“, jedan je od komentara kojim se na društvenim mrežama ispraća poslednji međunarodni voz sa beogradske Glavne železničke stanice i to za Budimpeštu, 30. juna 2018. godine u 21 čas i 40 minuta. Opet kraj jedne ere, kao i onomad kraj hrasta starog šest vekova na evropskom koridoru. Elem, vlast je odlučila da posle 150 godina otkako je sagrađena Glavna železnička stanica na Savskom trgu, sa 1. julom stavi katanac na nju, pošalje je na muzejske mape sa srednjovekovnim sadržajem i  u onom davnom stilu, kako reče, kada nije bila vlast, „izgradi i lepše i bolje“.

Podsetimo, Železnice Srbije su još 2014. počele da uklanjaju koloseke i drugu železničku imovinu iz Savskog amfiteatra, gde se gradi Beograd na vodi. Od 1. jula u potpunosti je obustavljen železnički saobraćaj u Glavnoj železničkoj stanici Beograd, kao i na pruzi Beograd Glavna stanica – Pančevački most, što je šest meseci ranije nego što je projektom bilo predviđeno. U skladu sa tim, železničke kompanije Srbija voz i Infrastruktura železnica Srbije uvode novu organizaciju putničkog železničkog saobraćaja u beogradskom čvoru.

Odluku o izmeštanju Glavne železničke stanice doneli su neki bivši gradonačelnici Beograda i to pre više od 40 godina i mi sad samo završavamo posao, rekla je ministarka Zorana Mihajlović

Zatvaranje Glavne železničke stanice na Savskom trgu je ishitren potez iza koga stoji ta posebna prestonička priča, projekat Beograd na vodi. Pitanje je da li je to naša ili „nečija“ vizija silaska prestonice na reku, da li su ti arapski investitori stvarno to tražili. Železnička stanica je trebalo da ostane ovakva kakva je i da se uklopi, ali je očito smetala tom „Balu na vodi“, objašnjava za „Novu ekonomiju“ poslednji tehnički direktor Zajednice jugoslovenskih železnica Miroljub Mića Stojanović. Proveo je četiri decenije na železnici i odigrao veliku ulogu, kao evropski železnički inženjer (eurailing) u saradnji naših železnica sa Međunarodnom železničkom unijom u Parizu i drugim železnicama sa kontinenta.

„U grupi sam onih koje je ministarka građevine, saobraćaja i infrastrukture Zorana Mihajlović prozvala da su se 'igrali vozićima' i održala predavanje o prednostima zatvaranja Glavne železničke satnice u Beogradu. Sadašnji srpski političari, uključujući i našu ministarku, da su se nekada malo vozili vozom, da su otišli njime do Evrope i da im je neko pokazivao saobraćaj i stanice, imali bi pravu sliku. Ovo nije ukidanje jedne stare i lepe stanice, već ukidanje železničkog saobraćaja u Beogradu i u Srbiji“, tvrdi Stojanović reagujući na objašnjenja, pre svega ministarke Mihajlović, zašto je dobro da se iz Prokopa ili iz Topčidera sećamo poslednjeg voza iz centra grada.

Doduše, istorija je zabeležila da je 24. avgusta (3. septembra) 1884. godine, nakon što je kralj, tada knez, Milan Obrenović srebrnim budakom udario temelj Državnim železnicama Srbije sa Beogradske železničke stanice, u 8 časova i 35 minuta, sa stotinak putnika u devet vagona i tri različite klase, krenuo prvi zvanični voz ka Nišu, u kome su bili smešteni i ugledni državni gosti naše Kraljevine iz Beča, Budimpešte i Pariza.

Uskoro je i prvi međunarodni voz pošao sa stanice Beograd, a u njemu je prvi putnik bio upravo kralj Milan, koji je preko Zemuna otputovao za Beč. Na Beogradskoj železničkoj stanici, izgrađenoj po planovima arhitekte Dragutina Milutinovića, dočekan je Nikola Tesla, na nju se iskrcala prva članica prognane srpske dinastije nakon 1945. godine, kneginja Jelisaveta Karađorđević, a istorija hronike Beograda beleži i da je 28. maja 1976. novoizgrađenom barskom prugom prošao „plavi voz”.

U njemu je prvi putnik bio predsednik SFRJ Josip Broz Tito sa prvom damom Jovankom Broz i svitom iz bratskih jugoslovenskih republika. Ko su bili putnici u poslednjem vozu za Bar 16. juna u 21 čas i deset minuta, kao i za Budimpeštu dve nedelje kasnije, nije zabeleženo. Tišinu Beogradske stanice obrasle u korov remetilo je kloparanje šina i pesma „A sad adio“. Kroz zdanje na Savskom trgu od 1884. godine kada je sagrađeno, prodefilovali su milioni znanih i neznanih ljudi, turisti, političari, naučnici, kraljevi, predsednici, nekada popularne beogradske „Zuske“, vojnici, seljaci...

Projekat Prokop je pravljen u nekim drugim vremenima, ali nikada nije smatrano da će to biti stanica koja će drugu da anulira, a pogotovu sada da zameni Glavnu železničku stanicu, kaže Miroljub Mića Stojanović

Glasnogovornik novog saobraćajnog plana za Beograd, Zorana Mihajlović, izjavila je da kritičari izmeštanja glavne železničke stanice u Beogradu namerno ili slučajno pokazuju veliko neznanje. Pretvaranje stanice u muzej, kaže resorna ministarka, uslov je da Beograd izađe na reku i da se konačno izmesti transport opasnog tereta kroz najstroži centar grada. Odluku o izmeštanju Glavne železničke stanice, upućuje Zorana Mihajlović, doneli su neki bivši gradonačelnici Beograda i to pre više od 40 godina. Prokop, naglašava ministarka, nije slučajno izabran za mesto nove stanice, jer se tu spajaju tri najveća kraka beogradskog železničkog čvora i ta stanica je spremna da prihvati sav železnički saobraćaj.

„Beograd konačno izlazi na reke, nema više transporta otrova kroz grad“, poručila je ministarka. Objasnila je i da stanica Prokop nije na periferiji grada, kako tvrde oponenti zatvaranja zdanja na Savskom trgu, već se nalazi na nekoliko minuta od centra. Pritom je ukazala i da je nova železnička stanica Centar u Prokopu udaljena samo 1.000 metara vazdušnom linijom od centra grada.

„Mi završavamo posao koji je započet sedamdesetih godina prošlog veka“, poruka je ministarke. Prethodni nosilac ministarskog portfelja u Vladi Srbije Milutin Mrkonjić nakon što je svojevremeno ušao u klinč sa Mihajlovićevom da je samo prekrečila i malo „uštirkala“ u Prokopu ono što je već urađeno za njegova mandata, oglasio se i ovog puta.

„Da se ja pitam, ne bih gasio Glavnu železničku stanicu i izmeštao vozove dok se ne dovrši i kompletira stanica Prokop, jer se bez toga umnogome komplikuje život putnicima“, rekao je Mrkonjić. Po njemu, stanica Prokop projektovana je kao moderna prolazna železnička stanica sedamdesetih godina prošlog veka, sa komercijalnim sadržajima koji podrazumevaju šoping centre, hotele, motele i uključivanje u metro.

Da se ja pitam, ne bih gasio Glavnu železničku stanicu i izmeštao vozove dok se ne dovrši i ne kompletira stanica Prokop, jer se bez toga umnogome komplikuje život putnicima, rekao je Mrkonjić

„Tek kada se završi ta stanica, po postojećem projektu, treba osloboditi savski amfiteatar za realizaciju novih projekata. Ukoliko Beograd nema para za završetak tog odličnog projekta, Republika bi trebalo da se uključi u finansiranje Prokopa“, napominje Mrkonjić i dodaje da je besmisleno komentarisati kvalitete tog projekta nakon četrdeset godina.

A kako je bilo i šta je zapravo zakuvano u Titovo doba? Poslednji tehnički direktor ZJŽ kaže da nije doneta nikakva odluka da se Glavna železnička stanica izmesti iz centra Beograda, već samo da se napravi stanica Prokop.

„O izmeštanju i uništavanju železničkog saobraćaja u gradu pre 40 godina nije doneta odluka, a najlakše je uhvatiti se za neku reč i okrenuti je na drugu stranu. Projekat Prokop je pravljen u nekim drugim vremenima, ali nikada nije smatrano da će to biti stanica koja će drugu da anulira, a pogotovu sada da zameni Glavnu železničku stanicu. Prokop ima par prolaznih perona, lepo je okrečen, kako je primetio i nekadašnji ministar Mrkonjić, sijaju svetlosni pokazivači, ali niti ima stepenica, eskalatora, niti liftova neophodnih za lokalnu cirkulaciju. Zamislite samo starije i bolesne koji treba da nose kofere kroz pothodnike gore-dole, uz stepenice i niz njih. Koliko sam upoznat, nikada u Prokopu neće biti utovarne rampe i zato auto-voz za Bar za sada kreće iz Topčidera. Šta sa onima koji nemaju kola? Zatim metro, koji je po ko zna koji put zavisno od političkih uslova menjao svoju trasu, neće prolaziti kroz stanicu Prokop. Nigde u svetu ne postoji da železnička stanica nema desetak linija, od toga nekoliko metro linija  koje se ukrštaju kod glavne sa drugim linijama prevoza, autobuskim, tramvajskim“, kaže Stojanović.

Putnici se sadašnjim vezama Prokopa i Topčidera onemogućavaju da normalno stignu do centra grada i svojih odredišta u Beogradu. Suština je, objašnjava Stojanović, da se koncentriše više vrsta prevoza na jednom mestu, i železnica i drum, veza za aerodrom, što je pitanje kada će i kako će biti.

„Možda će iz Prokopa ministarka Mihajlović uvesti helikoptersku liniju, s obzirom na to da priča da je samo 1.000 metara vazdušnom linijom ta stanica udaljena od centra Beograda“, kaže Stojanović. Kao inženjer na železnicama Jugoslavije i Srbije proputovao je celu Evropu, svim prugama, iskrcavao se na stanicama evropskih metropola, svuda sem u Albaniji i Norveškoj.

„Nigde u Evropi železnička stanica nije izmeštena iz centra grada i političari kod nas građanima govore neistine. Pariz ima četiri u centru grada, Beč i Budimpešta imaju tri u centru, Prag dve, u Briselu je jedna nadomak kraljevskog dvorca, u Amsterdamu iz predivnog starog zdanja vodi turiste direktno na centralni Trg Dam, tako je i u Bernu gde liftom izlazite direktno u centar. Da ne nabrajam. Građani Beograda i Srbije nisu dakle informisani kako treba, da ne kažem prevareni su da je zatvaranje Glavne železničke stanice u skladu sa Evropom i da ih nema u centru evropskih metropola. I naša stara železnička stanica je mogla da se apsolutno uklopi u tu novu arhitekturu silaska Beograda na reke, da se ukopaju koloseci, naprave pasarele i ostane sa svojom namenom i funkcijom uklopljena u saobraćajnu organizaciju Beograda. Kada imate stanicu u centru grada, u prednosti ste i s velikim mogućnostima da se to iskoristi, a ovim potezom pogoršavamo situaciju“, objašnjava Stojanović.

Naš sagovornik kaže da je enigma da li su zaista arapski investitori Beograda na vodi, koji su stigli iz UAE, zemlje koja i ne zna šta je tradicija železničkog saobraćaja, to tražili. Inače u Siriji Arapi nisu izmestili železničku stanicu iz centra grada, gde je stacionirana i u Damasku i u Alepu. Da nije bilo tako, nikada ne bi 1932. godine nastao čuveni roman Agate Kristi „Ubistvo u Orijent ekspresu“, koji ju je inspirisao tokom drugog putovanja, kada je trasa od Istanbula produžena ka Bejrutu. Nameravala je da vozom ide do Damaska i onda za Liban, ali je izašla baš na stanici u centru drevnog Alepa i tu, zadivljena prizorom, ostala mesecima u hotelu „Baron“.

„Ubi se ova naša vlast dokazujući da Beograd čeka stotine i hiljade turista kroz novogodišnje osvetljenje, muzičku fontanu, a mi gubimo poziciju da se turisti koji dolaze nađu u centru grada, a ne negde u nedođiji, jer pravo govoreći, ni dobar deo Beograđana sada ne zna ni gde je, ni kako se ide do Prokopa“, priča Stojanović.

„Pošto se pozivaju na Tita i odluke iz tog doba, da im objasnim da je pre raspada SFRJ železnica bila naša najevropskija oblast u smislu ulaska u Evropu. Lično sam radio i posedujem nacrte dokumenta iz vremena premijera Ante Markovića, kada je pokrenuta inicijativa za ulazak Jugoslavije u Evropsku zajednicu i radili smo tada kartu evropskog puta, odnosno šta SFRJ, konkretno u železničkom saobraćaju, treba da uradi da bi dobila pristup EZ. Spremali smo kompletan pregled stanja i šta bi trebalo da uradimo da ispunimo evropske norma da bismo ušli u EZ, i u tim papirima nije bilo ništa o ukidanju Glavne železničke stanice u Beogradu“, kaže Stojanović. Beograd je, naglašava, i medicinski centar za celu Srbiju, dolaze ljudi iz cele zemlje na kontrole, u posete pacijentima. Ima ih u velikom broju i iz Crne Gore. Dolaskom na Glavnu železničku stanicu iz unutrašnjosti oni su bili u gradu, a sada će biti u Prokopu ili na Topčideru, i „mogu samo da pretpostavim da se opet otvara carstvo da haraju taksisti“.

Pošto se pitanje opasnih materija povezuje sa stanicom u centru,  koja je bila trn u oku, kaže da i on ima pitanje za ministarku Mihajlović, na koje treba da odgovori građanima.

„Nije jasno gde je ta pruga kojom će preko Prokopa provući opasne materije kroz Beograd? Da im nije ideja da ih provuku kroz tunele, kroz gradsku zonu, preko Vukovog spomenika i Franše d'Eperea... Mislim da je ta priča ubačena da bi se kod građana pojačao značaj njenog ukidanja, da time neće više biti opasnih materija kroz Beograd. Kako ih neće biti, kako zamišljaju rešenje pitanja opasnih materija“, zatražio je da ministarka objasni građanima Srbije. Evropski železnički inženjer je začuđen da sem onih koji su u penziji, stručna i akademska javnost i SANU nisu reagovali na zatvaranje stanice u centru grada. Opravdanje nalazi u strahu ljudi od represija, gubitka posla, pozicija, medijskog linča...

„Pitam se da li će se Međunarodna železnička unija (UIC) sa sedištem u Parizu, čiji je Kraljevina Jugoslavija bila osnivač još 1922. godine, kada objavimo ukidanje Glavne železničke stanice u Beogradu, smejati ili čuditi? Srbija će sigurno plakati, posebno kada se građani osveste, jer zatvaranje stanice u centru grada nije stvar samo Beograđana, već i svih građana Srbije“, kaže poslednji tehnički direktor Zajednice jugoslovenskih železnica.

pošaljite komentar

Nema komentara