U proizvodnju struje u narednim decenijama moraće da se investira više desetina milijardi evra, jer Srbija više ne može dugoročno da se oslanja na nasleđene kapacitete iz socijalizma, sa izuzetkom hidrocentrala. Novi kapaciteti su neophodni, ali o tome mora da se usaglasi stručna javnost, a ne da se naturaju rešenja koja nameću strani konsultanti
Problematika eventualne gradnje nuklearnih elektrana postala je više nego aktuelna u proteklih nekoliko meseci. Kampanju za „nuklearizaciju“ Srbije pokrenuo je predsednik Aleksandar Vučić nizom izjava da je neophodno što pre početi izgradnju četiri modularna nuklearna reaktora snage 1.200 MW; o tome je čak potpisan i memorandum sa francuskim proizvođačem struje EDF.
Sve to je urađeno. a da ne postoji nijedan važeći strateški dokument koji bi predviđao gradnju nuklearki. To ne predviđa ni nacrt „Integrisanog nacionalnog energetskog i klimatskog plana do 2030. godine sa projekcijama do 2050. godine“ (INEKP), koji je odavno trebalo da bude usvojen, pošto je o njemu već obavlјena javna rasprava i čak je pripremlјena konačna verzija tog dokumenta.
Veliki izazovi srpske energetike
Srpska energetika se nalazi pred velikim izazovima, jer ne može dugoročno da se oslanja na ugalј. Trenutno preko 60% proizvodnje struje dolazi iz uglјa, a on je ograničen resurs. Uglјa u rezervama, ne računajući Kosovo i Metohiju, imamo za oko četrdeset godina (taj rok može biti kraći ili duži, u zavisnosti od efikasnosti rada naših termocentrala), tako da je neophodno doći do novih izvora kako bismo imali stabilno i sigurno snabdevanje strujom iz sopstvenih resursa.
Srbija će morati relativno brzo da odluči da li će nastaviti da se „integriše“ u tržište struje u EU, po cenu dramatičnog poskuplјenja proizvodnje struje iz uglјa i gasa, ili će odustati od integracije u evropsko tržište struje.
Inače, usled problema sa iskopavanjem uglјa u Kolubarskom basenu (novi kopovi još nisu u potpunosti osposoblјeni), Srbija mora da uvozi i do pet miliona tona uglјa godišnje: recimo, čak i iz Indonezije, ali se uz trenutnu cenu struje na tržištu i to isplati.
Činjenica je da je ugalј „prevaziđen“ resurs: čak i kada bismo imali na raspolaganju mnogo više uglјa u rezervama, njegovo korišćenje je na duže staze problematično usled velikog pritiska Evropske unije i obaveza predviđenih međunarodnim protokolima da smanjujemo i eliminišemo emisije uglјen-dioksida, kao i usled zagađenja životne sredine koje je najveće kod sagorevanja uglјa.
Pa ni to nije sve: sadašnje termocentrale su tehnološki zastarele, njihova efikasnost je znatno niža od optimalne, tako da se gubi i do trećine energije iz uglјa.
Srbija će morati relativno brzo da odluči da li će nastaviti da se „integriše“ u tržište struje u EU, po cenu uvođenja ETS što bi dramatično poskupelo proizvodnju struje iz uglјa i gasa, ili će odustati od integracije u evropsko tržište struje.
Uvođenje ETS-a koštalo bi EPS i do dve milijarde evra godišnje, što bi dovelo ili do ekonomskog kraha te kompanije ili do enormno skupe struje, a ovo drugo bi bilo koja vlast teško mogla da prihvati. Ako se pak odustane od integracije u jedinstveno tržište struje, to bi značilo da bi EPS morao da plaća CBAM prilikom izvoza struje u EU. To i ne bi bilo prevelika šteta, jer bi to koštalo nekoliko desetina miliona evra godišnje, a EPS bi mogao da smanji izvoz struje u EU i da struju izvozi na tržišta van EU.
Uvođenje CBAM pogodilo bi i proizvođače koji koriste struju iz fosilnih goriva za svoju proizvodnju. Ipak, procenjuje se da tu ne bi bilo većih problema: recimo, veštačka đubriva proizvode se od amonijaka iz EU, koji je već opterećen karbonskim taksama, pa se CBAM neće primenjivati. Pored toga, kineske kompanije Ziđin i Hestil koje proizvode bakar i čelik, planiraju ogromne investicije u kapacitete za proizvodnju energije iz obnovlјivih izvora za svoje potrebe, pa će i njihova proizvodnja „pozeleneti“ kako bi izbegli da plaćaju CBAM.
Od uvođenja CBAM deli nas manje od dve godine, a stav države još uvek nije poznat, što predstavlјa veliki problem za izvoznike u EU koji mogu biti pogođeni tom protekcionističkom merom.
Nije isklјučeno ni da će EU, usled ogromnih problema koje će izazvati primena CBAM na brojne izvoznike u EU iz trećih država, bar privremeno odložiti tu primenu. Ali to svakako ne može biti razlog da naša država nema pripremlјen odgovor.
Bez strategije razvoja idemo u nuklearke
Jedini važeći dokument koji je na snazi je „Strategija razvoja energetike do 2025. godine sa projekcijama do 2030. godine“, koja je usvojena 2015. godine. Kao što je slučaj i sa brojnim drugim „strategijama“ koje je naša država usvojila, i ova najvećim delom nije realizovana. Među prioritetima te strategije bila je izgradnja reverzibilne hidroelektrane Bistrica, novih termokapaciteta na ugalј od 700 MW, termoelektrane-toplane snage 400 MW, kao i rekonstrukcija termoelektrana u skladu sa evropskim propisima.
Od svega nabrojanog privodi se kraju gradnja termocentrale Kostolac B3 snage 350 MW, a završena je termoelektrana-toplana snage 200 MW u Pančevu. Danas samo možemo da žalimo što država nije imala snage i volјe da pomenutu strategiju realizuje; EPS bi u uslovima visoke cene struje na tržištu u prethodne dve godine imao viškove u proizvodnji i ostvario bi enormne profite kojima bi otplatio sva uložena sredstva u te objekte.
Prošlost se neće vratiti da bismo mogli da ispravimo greške. Upravo zato je od klјučne važnosti da se jako pažlјivo isplaniraju investicije u energetski sektor.
INEKP ili mrtvorođenče
U nameri da uskladi razvoj energetike sa propisima EU, Srbija je u Zakon o energetici unela obavezu donošenja INEKP („Integrisani nacionalni energetski i klimatski plan do 2030. godine sa projekcijama do 2050. godine“) kao klјučnog strateškoga dokumenta koji u pogledu obnovlјivih izvora energije, energetske efikasnosti i smanjenja emisija gasova sa efektom staklene bašte definiše cilјeve za 2030. godinu i predviđa veoma konkretne mere i načine kako bi se oni ostvarili (definicija preuzeta sa sajta ministarstva rudarstva i energetike).
INEKP je izradila grčka konsultantska kompanija LDK Consultants SA, a finansiranje je u potpunosti pokriveno iz IPA fondova EU. Taj dokument je naišao na ozbilјne kritike stručne javnosti. Jedna od najčešćih primedbi u javnoj raspravi, koja vrlo dobro ilustruje krajnje površan pristup grčkih konsultanata, jeste da se srpska i engleska verzija dokumenta značajno razlikuju.
Mnogo ozbilјnije primedbe na INEKP se odnose na mogućnost da se dekarbonizuje proizvodnja struje u Srbiji. U INEKP se navodi da je razmatran i scenario korišćenja nuklearne energije koji je odbačen jer, citiramo, „nuklearna opcija predstavlјa skupu alternativu, uglavnom zbog troškova izgradnje, operativnih troškova i troškova održavanja“, ali i zato što „uvođenje proizvodnje nuklearne energije dovodi do umerenog smanjenja BDP-a, u odnosu na WEM scenario“.
Pošto su isklјučili nuklearke, grčki konsultanti su krajnje nekritički razrađivali različite scenarije po kojima se može postići „sigurnost“ snabdevanja oslanjanjem na varijabilne obnovlјive izvore (uz povremeno dodatak gasa koji moramo da uvozimo), u očiglednoj nameri da naša država omogući izgradnju ogromnih kapaciteta energije vetra i sunca.
Da je INEKP „mrtvorođenče“ najbolјe pokazuje deklarisano opredelјenje vlasti za nuklearke. Ali, ako već znamo da INEKP ne valјa, zašto onda Ministarstvo energetike ne angažuje naše stručnjake koji bi napravili odgovarajuće strateške planove? Što je još gore, predsednik Vučić je više puta javno izjavio da će u Srbiji potrošnja električne energije 2050. godine biti učetvorostručena, prvenstveno zbog toga što „veštačka inteligencija“ guta enormne količine struje (tačno je da su famozni data-centri i serveri veliki potrošači, ali je potpuno nerealno očekivati da Srbija bude „raj“ za delatnosti te vrste koje će zahtevati ogromnu potrošnju struje).
Više nuklearki, manje vetrenjača i solara
Ako bi se, recimo, ispostavilo da su procene predsednika Vučića tačne, Srbija bi do 2050. godine morala 10 puta da poveća proizvodnju struje iz izvora koji nisu fosilnog porekla (pod pretpostavkom da će tada prestati da proizvodi struju iz uglјa i gasa, u skladu sa klimatskom agendom). Ilustracije radi, nuklearne elektrane snage 1.200 MW mogu da pokriju svega 10% od tih „potreba“ u 2050. godini, odnosno trebalo bi izgraditi nuklearne elektrane snage 10-12 GW ili vetroelektrane snage 40-50 GW (pod uslovom da se pronađe način da se skladišti višak energije iz vetra za dane kada ga nema), što je 100 puta više energije iz ovog izvora nego što je imamo danas!
Masovno uvođenje toplotnih pumpi za grejanje, električnih automobila i odustajanje od upotrebe fosilnih goriva (kao i „veštačka inteligencija“) neminovno će dovesti do rasta potrošnje struje, ali treba računati i s tim da će usled negativnih demografskih tendencija Srbija 2050. godine imati manje od pet miliona stanovnika.
Protekle zime mogli smo da vidimo da je proizvodnja struje najviše zavisila od gotovo besprekornog rada termocentrala koje su u kontinuitetu proizvodile 3.000 MW struje. Zimi od sunčeve energije nema opiplјive koristi, a energija vetra je veoma promenlјiva. Na vetar se može računati preko zime manje od trećine vremena; pritom, duži izostanak vetra ne može se nadoknaditi iz rezervi u hidroelektranama, računajući i reverzibilne.
Proizvodnja struje iz nuklearnih elektrana je konstantna preko cele godine i izuzetno je pouzdana. Ona bi mogla da obezbedi dovolјno „bazne energije“, koja ne zavisi od promenlјivih vremenskih prilika, a koju danas obezbeđujemo iz uglјa i znatno manje, iz gasa.
Uz značajne kapacitete iz nuklearnih elektrana, prestaće i potreba za velikim brojem vetroelektrana i solarnih elektrana koje planiraju privatni investitori. U čemu je stvar? Ako bismo, recimo, imali proizvodnju 2.000 MW iz nuklearnih elektrana, postavlјa se pitanje šta raditi sa viškovima struje iz elektrana iz „obnovlјivih izvora“? Elektromreža Srbije je nedavno objavila da je na sistem moguće „prikačiti“ (bez obaveze investitora da „balansiraju“) nove elektrane iz vetra i sunca ukupne snage 5.800 MW, pa možemo očekivati da će biti izgrađene u narednih desetak godina.
Uz to, država planira da izgradi elektrane snage 2.000 MW iz vetra i sunca koje će imati i sopstvene baterije za „samobalansiranje“. Odnosno, u narednom periodu možemo doći u situaciju da se izgradi novih vetrenjača i solarnih elektrana snage 7.800 MW, pa će uz proizvodnju iz hidroelektrana i nuklearnih elektrana, Srbija u trenucima kada ima povolјni vetrova i sunca imati proizvodnju od čak 11.000 MW, što je dvaput više od zimskih maksimuma potrošnje.
Ti viškovi energije neće moći da se prodaju, pa se onda postavlјa logično pitanje, zašto uopšte graditi tolike kapacitete iz vetra i sunca, ako smo se već opredelili za nuklearne elektrane?
Desetina milijardi odlaze u vetar?
U proizvodnju struje u narednim decenijama moraće da se investira više desetina milijardi evra, jer Srbija više ne može dugoročno da se oslanja na nasleđene kapacitete iz socijalizma, sa izuzetkom hidrocentrala. Novi kapaciteti su neophodni, ali o tome mora da se usaglasi stručna javnost, a ne da se naturaju rešenja koja nameću strani konsultanti.
Kako stvari danas stoje, lako je moguće da će u narednom periodu biti investiran ogroman novac i države i privatnih investitora u predimenzionisane kapacitete iz vetra i sunca; račun za to će morati da plate potrošači, a to će izuzetno negativno uticati na privredu i stanovništvo.
Planiranje budućeg razvoja energetike je zato prioritetan posao za državu, koji se ne može skinuti s dnevnog reda političkim voluntarizmom i odsustvom ozbilјnog planiranja. Odluke bez pravog obrazloženja u ovoj oblasti ne mogu se pravdati pobedom na izborima.
Energetika nije isto što i gradnja auto-puteva: gradnja manjeg auto-puta bez pune ekonomske opravdanosti nekako i može da „prođe“, jer je šteta od nje relativno ograničena. U energetici ćemo svaku promašenu odluku plaćati (pre)skupom strujom i siromaštvom, odnosno propustićemo ozbilјnu razvojnu šansu koja može i državi i njenom stanovništvu da obezbedi dugoročne koristi.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs