ENERGETSKA TRANZICIJA JE SKUPA, A ZAKASNELA TRANZICIJA JOŠ SKUPLJA

U stručnoj javnosti se sakupilo dovoljno znanja, iskustva i kritičkih stavova u vezi sa sve širom primenom obnovljivih izvora energije (OIE), pa je dobar trenutak da uradimo malu rekapitulaciju, ocenimo sadašnji stepen razvoja OIE, ali i da procenimo perspektivu njihove primene u Srbiji i svetu.

Počeci primene OIE su gotovo u svim državama bili praćeni podsticajnim merama, pošto je namera zakonodavaca bila da se novim tehnologijama „pruži šansa“, koju su one (a to danas vidimo) u vetroelektranama, solarnim elektranama i baterijskim skladištima – nesumnjivo uspešno iskoristile.

Trenutno smo u fazi tehnološke zrelosti ovih rešenja, sa gotovo izvesnim daljem unapređenjem baterijskih postrojenja, stepena korisnosti solarnih panela ili upotrebe energije vetra u morima i na plutajućim platformama, kao i očekivanim nebrojenim inovacijama u primeni solarne energetike (ugradnja u fasade zgrada, u krovove automobila…).

Primena OIE obećava, jer pored ekstremno niskih eksploatacionih troškova (koji su kod elektrana na fosilna goriva veoma visoki) i sve nižih kapitalnih investicija po jedinici snage, oni pružaju mogućnost da, zajedno sa razvojem tehnologija za skladištenje energije (kroz reverzibilne hidroelektrane, baterijska postrojenja, tehnologije konverzije viškova zelenih MWh u vodonik ili u toplotnu energiju) ostvare toliko željenu energetsku nezavisnost malih zemalja, siromašnih sa fosilnim gorivima.

Kod razmatranja značaja upotrebe OIE, valja istaći da se u Srbiji (odnosno zbog naše energetike bazirane na fosilnim gorivima, čije vreme polako ističe i čije su posledice ekološki megaproblemi) mora krenuti na dugi put dekarbonizacije, odnosno napuštanja fosilnih goriva.

Suštinu dekarbonizacije čini upravo intenzivnije korišćenje OIE. Pri tome, na tom dugom putovanju (ime mu je ENERGETSKA TRANZICIJA, a svodi se na postupno zatvaranje termoelektrana u narednim decenijama), vidi se još puno mogućnosti za tehnološko unapređenje i još više razvojnih prilika za Elektorprivredu Srbije, uz ostvarenje pravedne tranzicije i dostizanja idealizovanog „win-win“ scenarija! Međutim, sve šanse mogu da budu propuštene ako se energetska tranzicija ne ubrza. Ona svakako jeste veoma skupa, ali zakasnela tranzicija je još skuplja.

Radi ilustracije koliko je industrija OIE moćna i koliko nepovratno osvaja tržište, potrebno je ukazati da je ukupni instalisani kapacitet OIE u svetu u 2024. godini iznosio oko 4,5 TW, pri čemu je u 2024. godini dodatno izgrađeno 585 GW (od toga 452 GW samo u solarnim elektranama).

Procena je da će do 2030. godine, godišnje biti dodavano u proseku po 920 GW iz OIE, čime bi se dostiglo 46 odsto ukupne svetske proizvodnje struje iz obnovljivih izvora (po umerenoj prognozi), odnosno čak 60 odsto (po optimističnoj prognozi). Baš zato što je brzina promena u energetskom sektoru ogromna, neophodno je da u obzir uzmemo tehničko-tehnološke i komercijalne promene koje mogu uticati na realizaciju projekata OIE.

Svet je pod pritiskom globalnih klimatskih promena ubrzanije krenuo u proces dekarbonizacije energetike u poslednje tri decenije, odnosno u razvoj OIE i poboljšanje energetske efikasnosti. Evropa je tu svakako lider, ali zbog geostrateških tektonskih pomeranja (energetska politika u SAD, ratovi u Ukrajini i na Bliskom istoku) privremeno se pojavljuju i opcije vraćanja u pogon termoelektrana na ugalj i slične ekskurzije – koje su svakako kratkoročne – jer se na duge staze vidi da fosilna goriva imaju sve manji udeo u energetskom miksu.

Perspektive uglja kao energenta u našem regionu svode se na podržavanje rada zastarelih termoenergetskih kapaciteta, a sa ciljem da se postupno dođe do održivog energetskog miksa budućnosti. Taj proces će svakako potrajati, ali je potrebno ukazati da je danas proizvedeni MWh u termoelektranama sa uračunatim eksternim troškovima (troškovi ekologije i zdravlja stanovništva, koji se kvantitativno čitaju kroz cenu emisija u Evropskoj uniji, odnosno kroz prekogranične takse na proizvode koji su opterećeni emisijama a uvoze se u EU – EU CBAM) osetno viši od cene MWh iz OIE.

Time struja iz uglja postaje veoma nekonkurentna. Gradnja novih termoelektrana u Srbiji je praktično nerealna, ne samo zbog manjka finansiranja (banke danas takve projekte jednostavno ne kreditiraju), već pre svega zbog ekoloških posledica rada takvih postrojenja. Pored toga, verovatno će buduće generacije umeti bolje da koriste ugalj, za razliku od nas sa srednjim stepenom efikasnosti, koji je manji od jedne trećine.

Kako razvijati OIE danas u regionu i u Srbiji? Izgleda da se hibridno rešenje prirodno nameće: Privatni plus državni kapital, u određenoj srazmeri. Energetici (ni tehnološki ni finansijski) ne odgovaraju isključiva rešenja, već sinergija dobrih strana više opcija. Dobar primer tehnološkog hibrida su solarne i vetroelektrane na jednoj lokaciji sa baterijskim postrojenjem i jednim priključkom na mrežu.

„Slabost“ solarnih elektrana, koja se spočitava zbog niskih cena struje u periodima dana kad se ona iz sunca najviše proizvodi, elegantno se rešava izgradnjom baterijskih skladišta ili drugim šemama za skladištenje (pretvaranjem zelenih MWh u toplotu, proizvodnjom vodonika i zelenog amonijaka…).

Baterijska skladišta su danas isplativa za manje od pet godina upravo zahvaljujući ogromnim oscilacijama cena tokom dana (visoke cene u večernjim satima i cene bliske nuli u podnevnim časovima), pošto su u takvim okolnostima isplativa i po dva dnevna ciklusa punjenja i pražnjenja.

Pogled ka sredini ovog veka u energetici svakako nameće pitanje čime će region i Srbija zameniti ugalj? OIE mogu mnogo, a uz rešavanje pitanja skladištenja energije, u sprezi sa sektorom transporta (npr. elektrifikaciju transporta i korišćenje zelenog vodonika), grejanja (primena toplotnih pumpi) i industrijske proizvodnje, Srbija možda može da dosegne do energetske nezavisnosti. Naravno, za postizanje toga opcija primene nuklearnih elektrana ostaje i dalje otvorena…

Energetska tranzicija, pored tehnoloških promena i finansijskih izazova, donela bi i značajne promene u društvu. Pojava i rast broja kupaca-proizvođača (prozjumera) u Srbiji, kao i nekoliko energetskih zadruga, ohrabrujući su signali da idemo ka demokratizaciji energetike. Broj prozjumera u Srbiji je toliko mali, a decentralizovana proizvodnja energije toliko značajna, da država mora učiniti još mnogo toga da se građanska energija dodatno afirmiše. Posledično, kad decentralizovana proizvodnja postane uticajna, to definitivno može da bude i dobar izvor poreskih prihoda.