Jelena Kuzmanović je počela da se bavi arhitekturom i pre nego što je diplomirala. Do sada je radila na više od 50 projekata, a na javnim arhitektonsko-urbanističkim konkursima osvojila je 23 nagrade, od toga sedam prvih plasmana. Za novosadski hotel Centar dobila je Gran-pri na 33. salonu arhitekture, a na sledećem, 34. salonu, nagradu „Ranko Radović“ za realizovano arhitektonsko delo. Dobitnica je priznanja 44. majske izložbe ULUPUDS-a, a jedan od njenih projekata nominovan je za prestižnu internacionalnu nagradu „Mis van der Roe“.
Tokom 2020. godine, sa češkim arhitektom Stanislavom Fialom osnovala je arhitektonski biro „Kuzmanović+Fiala“ koji ekskluzivno radi projekte za češku kompaniju Sebre. Njih dvoje su osmislili Marinu Dorćol, projekat koji je zamišljen kao spoj savremene i održive gradnje, a sredinom juna ove godine potpisan je i ugovor o izgradnji prve faze ovog projekta. Završetak radova predviđen je za treći kvartal 2028. godine.
„Beogradu je potrebna arhitektura koja stvara prijateljsko, funkcionalno, a prirodno okruženje. Grad mora da diše da bi se ljudi u njemu osećali i dobro i slobodno“, navodi Jelena Kuzmanović za Novu ekonomiju. Oblikovanje prostora kroz arhitekturu, stalno naglašava, jeste proces najsličniji dijalogu. „Svaki projekat je novo pitanje – kako se ljudi kreću, gde žele da zastanu, šta vide kada stoje, a šta kada prolaze. Arhitektura ne treba da skreće pažnju na sebe, već da usmeri pažnju prema onome što je zaista važno“, smatra Kuzmanović.
Arhitekta ima zadatak da odgovori ne samo klijentu, već i korisniku, kontekstu, okruženju, vremenu u kojem stvara… Morate da „osluškujete“ materijale, lokacije, način na koji ljudi žive. Da, arhitekta mora da ume da nacrta, ali i da stane na gradilište i razgovara s majstorom. Arhitekta mora i da prepozna kada prostor traži da ostane jednostavan, a kada sme da progovori „glasnije“, kada materijal „izmišlja priču“, a kada govori svoju istinu.
Verujem da se način na koji ih posmatram oblikovao upravo u porodičnom okruženju – u kojem je bilo važno kako nešto osećam i razumem. Vrednosti iz tog okruženja – posvećenost, poverenje, strpljenje – kasnije sam prepoznala i u MITarh studiju, koji je postao moja druga, profesionalna porodica, u kojoj su ljudski odnosi i timski duh podjednako važni kao i arhitektura koju stvaramo.
MITarh mi je pokazao da arhitektura nije „samo“ organizacija prostora, već i organizacija poverenja. Imala sam privilegiju da učim od najboljih. Tamo sam naučila koliko su važne preciznost i odgovornost – i koliko je neophodno sačuvati unutrašnju tišinu, čak i kada radimo u složenim okolnostima. U tom smislu, moj pogled na arhitekturu i dalje ostaje isti: ona se gradi iznutra.
Slike iz detinjstva za mene nisu samo sećanje – one su temelji. Pamtim vreme provedeno u prirodi, među zelenilom, u gustim šumama koje su tada bile ceo moj svet. Senke i svetlo koje menjaju prostor – daju mu dubinu, ritam i smisao. Danas, kada projektujem, upravo taj osećaj pokušavam da prenesem – da svetlo, slobodne forme i prirodni materijali budu osnova za oblikovanje prostora. Tada prostor često govori više od samih formi – jednostavno možete da ga osetite.
U početku je moja uloga bila tiha – prisutna kroz crteže i modele. Učila sam gledajući i slušajući kolege iz MITarh-a. Rad u timu me je naučio da arhitektura nikada nije rezultat pojedinca, već dijaloga. Vremenom, kako su odgovornosti rasle, i moja pozicija se menjala – od saradnice koja uči, do nekoga ko vodi tim, razgovara sa klijentima, donosi odluke.
Arhitektonski procesi su prilično nepredvidivi, ne možete uvek kontrolisati sve. U međunarodnim saradnjama je naročito važno da razumete različite kulture i arhitektonske logike.
To je proces uzajamnog prepoznavanja i poverenja. Nismo delili zadatke, već odgovornosti. Fiala je uneo snažnu arhitektonsku intuiciju i veliko iskustvo u samoj realizaciji projekata. Proces je bio otvoren, uvek iskren. Arhitektura je nastajala iz dijaloga u kojem smo tražili formu koja je autentična, odgovorna i dugotrajna. Verujemo i u promišljanje kroz crtež, ali i u neophodnost fizičkog prisustva na gradilištu.
Okruženi smo talentovanim timom koji razume takav pristup. Ključno je bilo slušati lokaciju, istoriju, tragove koji ne smeju da se izgube.
Češki arhitektonski kontekst je stabilniji, što omogućava temeljnije planiranje i manje improvizacije. U Pragu postoji više urbanog samopouzdanja, više vere u sopstvenu tradiciju.
Srpska praksa je brža i dinamičnija, često zahteva snalažljivost i fleksibilnost. Dragocenost koju mi imamo je spontanost u pristupu.
U Pragu postoji duboko usađena kultura prostora, arhitektura se doživljava kao kontinuitet. Beograd još uvek gradi to poverenje, ali u toj dinamici postoji posebna energija. Iz tog razloga poštujem češkog investitora jer su imali hrabrosti i poverenja da u Beogradu prepoznaju potencijal za savremen i odgovoran urbani razvoj.
Koncept se ne štiti deklarativno, već radom, upornošću i promišljanjem svakog detalja tokom celog procesa. Pred nama je dugotrajan i svakodnevni rad na gradilištu, tokom kojeg ćemo materijalizovati našu ideju, slušati materijal i majstore, zatim prilagođavati detalje prema onome što teren i okolnosti otkriju.
Cilj je da svaki element ostane veran osnovnoj nameri projekta, kroz stalni dijalog sa gradilištem.
Verujem da obnova grada mora početi tamo gde ima najviše potencijala – u zapuštenim industrijskim zonama, na mestima koja su izgubila funkciju. Održivost u tom kontekstu počinje s odlukom da se sačuva zatečeno i razložno sagleda budućnost. Da se industrijsko nasleđe, umesto da bude zaboravljeno, pretvori u temelj za dalji razvoj. Ta mesta nose duboku urbanu memoriju.
Marina Dorćol je naš odgovor na tu temu – da od napuštenog prostora napravimo mesto za život, novi ambijent. Da uvedemo svetlo, drvo, zelenilo, kretanje, vodu. U tom procesu, održivost je prisutna kroz sve odluke: kako se gradi, od čega, koliko dugo će to trajati, kako će ljudi koristiti prostor? Da li će želeti da se zadrže, da se vraćaju? To je, po meni, pravi test – i graditeljstva i obnove.
Dobili smo uslove više institucija, koje smo sve i obezbedili. Na osnovu svega što smo uradili dobili smo lokacijske uslove, maksimalno smo poštovali ceo proces, a na sve to se i sami fokusiramo na zelenu arhitekturu koja se vertikalno podiže.
Svaki sprat neće izgledati kao blok, već će svaki stan odavati utisak porodične kuće sa zelenilom oko sebe. Mi smo u obavezi da obezbedimo ukupno 30 odsto zelenila različitih kategorija, od čega 10 odsto u kontaktu sa tlom. To je ostvareno, dok će zelenila u ostalim kategorijama biti značajno više.
Za mene ona ne pretenduje da bude iznad svog okruženja, već da s njim „razgovara“. To je arhitektura koja razume ograničenja – prostorna, vremenska, društvena – i ne pokušava da ih nadvlada, već ih uvažava. Ne radimo samo za klijenta, već za širu zajednicu, kontekst, ali i vreme koje dolazi.
Ne bih izdvojila jedan trenutak, u pitanju je proces koji traje. Promena dolazi kroz rad, svako novo iskustvo, svaki projekat koji postavi drugačije pitanje. Nekad nas oblikuje kontekst, nekad timski rad, a nekad jednostavno situacija koja nas natera da sagledamo stvari iz druge perspektive. Arhitektura nas menja dok je stvaramo.
Kao arhitekta, primećujem da u Beogradu postoji veliki potencijal, ali da promena često ide prebrzo. Grad je živi organizam, gde svaki element – od ulice do zelenog ambijenta parka – igra važnu ulogu u kvalitetu života ljudi. Treba nam arhitektura koja stvara prijateljsko, funkcionalno i prirodno okruženje.
Grad treba da diše, da se ljudi u njemu osećaju dobro i slobodno. Važno je slušati i učiti od grada, njegove istorije i prirodnog okruženja. Svaki detalj tog prostora, svaki trag industrijskog nasleđa i blizina reke nas podsećaju da arhitektura nije samo forma već funkcija, odgovornost prema ljudima.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
Planiramo da pravno spojimo Yettel i SBB u 2026. godini. Ja vodim obe kompanije kroz proces integracije, a do tada SBB ima svog generalnog direktora i takva struktura mora da ostane na snazi sve dok spajanje ne bude u potpunosti završeno
-e1744705547514.jpg.webp)
Da je ekonomska situacija u državi gora nego što tvrdi vlada, pokazuje podbačaj u naplati PDV-a za 5,1% ili za 460 miliona evra. To je možda najbolјa slika ekonomske situacije, uprkos svim tvrdnjama vlasti k...
Dok se oko Generalštaba „lome koplja“ i zahuktava protestna kampanja, vlast je izgleda rešena da sprovede dogovor sa zetom Donalda Trampa. Ovo omogućuje lex specialis, koji je pod vlašću Aleksandra Vučića p...
Od početka ove godine pet fabrika najavilo je zatvaranje svojih pogona u Srbiji i otpuštanje radnika, samim tim će ukupno oko 5.400 ljudi ostati bez posla do kraja ove godine. Broj onih koji ostaju bez posla...
PREMIUM sadržaji na platformi NovaEkonomija.rs Inforamcije koje imaju dodatnu vrednost
POGLEDAJ SVE
Beograd više ne diše ili je na izdisaju, urbanističko nasilje je sve prisutnije, građevine koje su se nadvisile nad tobom dok šetaš ulicama, još malo pa su nam „ušle i u bubrege“, pogledajte zgradurine ka Slaviji na mestu nekadašnje poslastičarnice ZLATA, zatim ugao Omladinskih brigada i Milutina Milankovića … itd. samo što nisu zauzele i trotoare… prolazeći pored takvih objekata osećam se nesigurno i sabito, kao da mi sva ta armatura pada na glavu.
Živo me zanima kad bi joj dali da gradi u Pargu ovakvu nakazu zvanu MARINA DORĆOL.. NIKAD! Baš ća grad da diše kad mu provetravanje sa Dunava zapreči njena dugačka zgradurina paralelno sa rekom… protkana kroz silne kule pobacane na malu površinu… najjače je ovo 10% zelenila u kontaktu sa tlom… baš će se nadišu sa tolikim zelenilom… SA KOJIM TO OKRUŽENJEM RAZGOVARAJU NJENE ZGRADURINE? Živo me zanima… Sigurno ne sa svim onim nesretnicima koji mesecima protestuju protiv bahatog izvodjenja njenog „REMEK DELA“… Sigurno ne i sa susednim blokovima koji bar nemaju ni jednu dugačku zgradu paraleleno sa rekom… već upravno na nju… ZNAČI OMOGUĆAVAJU SLOBODNO DISANJE GRADU.. TO je bila ODGOVRNA ARHITEKTURA… a ne ovo njeno GOMILANJE KVADRATA I BETONA PO SVAKU CENU… MAJKO MILA… samo sipa naučene fraze da zamajava publiku dok se gradi njeno kretensko delo… BAŠ PRAVA UČENICA BRANE MITROVIĆA velikog talenta koji nas je zadužio izmedju ostalih budalaština i onim ŽILET KROVOM U RAJIĆEVOJ ULICI koji preseca toranj SABORNE CRKVE kad se pogleda iz Knez Mihajlove… JOŠ JEDNA GENIJALNA NIŠTARIJA… koja obožava oštre uglove i sazida ih tuce na STUDENSKOM TRGU pa onda pametni ljudi kupe objekat i lepo ga sruše novog novcatog i podignu BOGOUGODNU ZGRADU HOTELA SKVER 9… ali za to su morali da dovedu arhitektu iz BRAZILA… jer ovi naši genijalci nisu sposobni nizašta… A pomenuti AKADEMIK BRANA… isprojektuje i ZGRADU CEPTERA u Kralja Petra koja ima KAMENU fasadu sa PUŠKARNICAMA razbacanim po površini… valjda je spremna za opsadu… A SIROTANI KOJI RADE UNUTAR TOG MONSTRUMA moraju da idu povremno na psihijatriska lečenja jer nikad ne vide NI SUNCA NI MESECA unutar te Mitrovićeve SREDNJOVEKOVNE MUČIONICE!
NADAM SE DA UČENICA-MUČENICA NIJE TOLIKO NASTRANA I DA će stanovnici MARINE DORĆOL BOLJE PROĆI NEGO OVI U ZEPTEROVOJ MUČIONICI… ALI BUMO VIDELI KAD BUDE GOTOVO!