Gladomor u sovjetskoj žitnici

Knjiga „Kratka istorija Ukrajine“ autora Arkadija Žukovskog i Oresta Subteljnija, u izdanju Dan grafa (2018) i uz podršku Ministarstva inostranih poslova Ukrajine, otvorila mi je put ka veoma interesantnim saznanjima o ovoj trenutno, nažalost,  veoma „popularnoj” zemlji. Uz to je, kako u uvodu ove rubrike piše, dovela u pitanje neke stereotipe, ali najupečatljiviji za početak bio bi stereotip o našoj zemlji. Baš onaj koji kaže da je istoriju Srbije, kao nijednu drugu zemlju, najviše odredilo to što se nalazi na „raskrsnici puteva“ i „vetrometini naroda“.

A ovde se vidi (tako sam bar ja video) na kakvoj je tek „vetrometinetini“, s obzirom na ogromnu teritoriju i brojne uglavnom nenaklonjene susede, bila Ukrajina od samog postanka koji seže u „duboki“ srednji vek. Litvanci, Tatari, Mongoli, Poljaci, Turci, Nemci, Austrougari, ruske državne tvorevine (otkad su se razdvojile Moskovska i Kijevska „rus”) … u raznim periodima i u više navrata, cepali su, delili, komadali, zaposedali teritorije, postavljali svoje uprave i vazale, potkupljivali i asimilovali plemstvo, preseljavali, unijatili i katoličili u početku većinski pravoslavno orijentisane tadašnje Ukrajince, kako ih sad možemo nazvati iako se nisu oduvek (ni svi) tako zvali.

Najzanimljivije (mi) je bilo i to što, u prvim klicama državnosti, u ranom srednjem veku vođe (kneževi) koje su se „države dosetili” nisu sami preuzimali vlast i obrazovali (rudimentarne) forme državne uprave. Naprotiv, dovodili su i „iznajmljivali” administrativne upravljače, „oružane snage”, čak i kneževe, sa vikinškog severa, najviše i najduže – Litvance, ako su se onda mogli zvati tako kako ih sada zovemo.

Nije dosad bilo svojstveno ovim redovima da se komentariše, već smo samo prepričavali i „dopričavali”, radi jasnoće, citirane delove, ali ovde je to nužno. Jer u ovoj knjizi takođe ima postboljševičkih, poststaljinističkih, pa i „postmajdanovskih” komentara i invektiva, poput „boljševička okupacija”, „genocid”,“teroristički napad na kulturu”… vidljivih i u donjem opsežnom prepisu iz knjige.

Iz njega se može bolje razumeti priroda aktuelnog rata protiv ruskih agresora. A za pojašnjenje tog jakog animoziteta Ukrajinaca protiv severoistočnog bratski neprijateljskog suseda, valja dodati još dve krupne činjenice.

U vreme izbijanja Oktobarske revolucije, usred Prvog svetskog rata, kad su zapadni i južni delovi Ukrajine bili pod Poljacima, Austrougarima, Nemcima… ukrajinski živalj i političke strukture bili su i protiv ovih zavojevača, ali nisu bili ni za Lenjinove boljševike (kasnije su im nametnuti). Izvesne preostale parlamentarne i državne forme (i izbegličke vlade) priznavane su i međunarodno od strane zapadnih saveznika, baš zato što su bile antiboljševičke. (Odatle su i koreni činjenice da su u Društvu naroda i kasnije – istorijski donedavno – u OUN istovremeno članice bile i savezna država SSSR, ali uz Rusiju i Belorusiju i Ukrajina).

Na početku Drugog svetskog rata, a posebno zbog saveza Hitlera i Staljina, deo vojnih i političkih snaga stavlja se na stranu Nemaca, u haotičnoj pomenutoj mešavini antiboljševizma pobrkanog i poistovećenog sa antirusizmom.

Sledi nekoliko stranica iz knjige, bez kraćenja:

Krajem dvadesetih godina (20. veka prim. aut.) Staljin je, završivši obračun s unutrašnjom „desnom” opozicijom, kasnije i s trockistima počeo likvidaciju NEP-a (Nova ekonomska politika – prim aut.) i politike liberalizacije i uspostavljanje diktature, zajedno sa jačanjem birokratskog sistema partije. Decembra 1927, Petnaesti kongres SKP(b) – (Svesavezna komunistička partija (boljševika)) donosi odluku o prelasku na kolektivizaciju i ubrzanu industrijalizaciju narodne privrede. Istovremeno je otpočeo prvi petogodišnji plan „razvoja narodne privrede SSSR” (1928 – 1933). Ovi planovi bili su okrenuti u pravcu militarizacije SSSR i koncentracije privrede u Rusiji. Postepeno je likvidirana privatna privreda, podržavljena trgovina, u selu je sprovedena nasilna kolektivizacija. Svi koji su pružali makar pasivan otpor tim naredbama slati su u koncentracione logore, uglavnom na Solovke (arhipelag u Belom moru, Rusija, severoistočno od Finske  – prim. aut.). Iz Ukrajine su iseljene stotine hiljada imućnih seljaka u Sibir ili na Daleki sever.

Raskulačavanje i nasilna kolektivizacija 1927 -1932. izazvali su u Ukrajini stihijski otpor seljaštva. Radi njegovog suzbijanja, partija je u sela poslala 30.000 „aktivista”. Njihov zadatak bio je oduzimanje seljacima svih zaliha letine i primoravanje da stupaju u kolhoze. Predstavnici Moskve Vjačeslav Molotov i Lazar Kaganovič optužili su lidere KP(b)U  za propast poljoprivrede i  kolektivizacije (6-9. jula 1932). Centralni komitet Sovjetske komunističke partije (boljševika) i Sovjet narodnih komesara SSSR su 7. avgusta 1932. objavili zakon „O zaštiti socijalističke svojine” koji je za „prisvajanje” čak i pregršti žita s kolhoznog polja seljake kažnjavao streljanjem ili koncentracionim logorom.

Posle žetve 1932, specijalna brigada aktivista oduzela je seljacima sve žito. Kao rezultat ovih represija, u Ukrajini je do nove žetve 1933. besnela glad, veštački izazvana od strane boljševičke vlasti, usled koje je po selima i manjim gradovima Ukrajine umrlo šest do osam miliona ljudi. To je bila najveća katastrofa Ukrajine u vreme boljševičke okupacije, zločin učinjen od strane Moskve s ciljem da se slomi volja ukrajinskog naroda. Posledice ove katastrofe su kolosalne, kako na demografskom, tako i na kulturnom planu: tradicionalno ukrajinsko selo sa svojim običajima prestalo je da postoji. (Ova tragedija se u Ukrajini i njenoj publicistici, ali i u turističkim vodičima naziva „Gladomor“ – prim. aut.)

Nakon genocida nad ukrajinskim seljaštvom 1932 – 1933. počeo je napad na ukrajinsku kulturu. Za narodnog komesara prosvete je 1933. imenovan Volodimir Zatonski. Januara 1933. za sekretara  Centralnog komiteta Komunističke partije (boljševika) Ukrajine imenovan je Pavlo Postišev, koji je dobio neograničena diktatorska ovlašćenja. Njegovim dolaskom počinje period (1933 – 1939) sveobuhvatnog terorističkog napada na ukrajinsku kulturu. Zbog tragičnih posledica, ova etapa kulturnog razvoja nazvana je „streljani preporod”. Prva faza protivukrajinskog terora nosi naziv „postiševina” (1933 -1938), a na nju se nadovezuje „ježovština” (1937 – 1938). To je bio period likvidacije „ukrajinizacije” (koja je odlukom CK Komunističke partije (boljševika) Ukrajine zvanično obustavljena 22. novembra 1933) i sprovođenja rusifikacije u svim sferama ukrajinskog života. Borba protiv ukrajinske kulture praćena je fizičkim uništavanjem najreprezentativnijih predstavnika ukrajinske duhovnosti. Tokom ove etape likvidirani su i ukrajinski komunistički delatnici.

U znak protesta protiv antiukrajinske politike, digli su na sebe ruku predvodnici kulturnog preporoda Mikola Hviljovi (13. maja 1933) i ukrajinizacije Mikola Skripnik (7. jula 1933). Odlukom Centralnog komiteta Svesavezne komunističke partije (boljševika) 1933. izvršena je čistka partije. Iz Komunističke partije (boljševika) Ukrajine isključena je 51.000 članova. Čistke u Komunističkoj partiji (boljševika) Ukrajine nastavljene su i kasnije: od 468.793 člana, koliko ih je bilo 1933, do 1938. godine ostalo je samo 306.527; istovremeno od 115 članova CK KP(b)U, samo je jedan ponovo izabran 1938. Marta 1937. kao trockista smenjen je  Pavlo Postišev, a godinu dana kasnije – Stanislav Kosior, prvi sekretar (1928 -1938). U drugoj polovini 1937. likvidiran je ceo sastav CK KKP(b)U. Predsednik vlade Panas Ljubčenko je 30. avgusta 1937. izvršio samoubistvo. U isto vreme likvidiran je i celokupan sastav vlade USSR. Da bi opravdao ove zločine, boljševički režim je tvrdio da postoji cela serija zavera, čiji su „učesnici” bili optuženi za ukrajinski nacionalizam i pripadnost izmišljenim tajnim organizacijama („Terorističkom socijalističkom centru”, „Bloku ukrajinskih nacionalističkih partija”, „Terorističkom bloku trockista-nacionalista”, „Nacionalističko-fašističkoj organizaciji Ukrajine” itd.).