KULTURA – Nizbrdo krupnim koracima

Današnjem ljubitelju kulture u Beogradu sve je omogućeno. U jednoj večeri može da prisustvuje koncertu ozbiljne muzike, ali i nekog drugog žanra, premijeri kakvog filmskog hita, onolikim predstavama koliko ima pozorišnih scena, a često i otvaranjima po nekoliko izložbi. Neupućeni bi stoga mogao da kaže da država izdašno podržava stvaralaštvo i same autore.

Međutim, taj utisak je lažan i otvara više pitanja osim onog osnovnog, vezanog za budžetsko izdvajanje koje nikako da dostigne bar jedan procenat ukupne svote.

Ono povlači i sledeća: šta će toj osobi sa početka teksta ostati u sećanju od viđenog i doživljenog, ko je zaista zaslužan za opisani dojam obilja i kakav se promet postiže na tržištu umetnina, kad je posredi savremena vizuelna umetnost?

Svi odgovori su poražavajući i dovode do zaključka da se ovde ne neguje ukus, ali i ne podstiče razumevanje prikazanog, dok je umetnik najčešće ostavljen na cedilu. Zašto? Očigledno je društvo zapušteno, bez vizije o stvarnom napretku.

UMETNOST IZGUBLJENA U TRIVIJALNOSTIMA

Kako živimo u kvaziliberalnom kapitalizmu, jer nema istinske demokratije ni slobodnog tržišta, logično je da se prvo pozabavimo kupoprodajom umetničkih radova, što će nas dovesti i do drugih aspekata.

Za razliku od razvijenijeg Zapada, o kome ćemo nešto kasnije, naše je društvo „u mnogo čemu rudimentarno, prizemno“, kako o ovom fenomenu promišlja Uroš Đurić, multimedijalni umetnik.

„Ne bih ga nazvao primitivnim, jer ono to nije, s obzirom na to da se ne radi o neznanju, već o tome što ljudi sa novcem neće da se obrate stručnjaku koji može da im kaže šta je prava stvar“, Đurić navodi.

Rukovodeći se savetima eksperata ili onih sličnih sebi, ili se pak oslanjajući na lični (ne)ukus, takvi znaju kakva kola treba da kupe, kakvu garderobu, u koju školu da pošalju decu, kako treba da im izgledaju stanovi… Kad je u pitanju slika ili skulptura, favoriti su im davno pokojni autori.

„Zašto to merilo ne primenjuju i na svoja vozila, pa ne koriste taljige, već kupuju nove BMW-e i slične prestižne marke“, pita se Đurić retorički.

Po njemu, problem nije sasvim lokalnog tipa, već pokriva region, uključujući i Sloveniju i Hrvatsku, od poodavno je prisutan i u Evropskoj uniji. Sasvim drugi pristup konstituisanju društva imala je i ima susedna Rumunija, koja je svetu dala jednog Konstantina Brankusija…

„Ta zemlja je sila s preko 20 miliona stanovnika, u njoj postoji misao koja je čitav vek pre nas iznedrila Brankusija, Tristana Caru, braću Janko, svetski relevantne umetnike, dok mi Marinu Abramović, tu jedinu koju imamo, još nismo u stanju da prihvatimo na širem društvenom planu“, naš sagovornik je decidiran.

Marina Abramović je na domaćem stubu srama, premda u svojim radovima često koristi određene crte srpskog folklora, osavremenjujući ih i umećući u svoj izraz. Jer, čak i stručna javnost te pozajmice smatra skandaloznim, budući da obiluju erotikom.

„Pa ništa, onda precrtajte sopstvenu istoriju i folklor”, Đurić komentariše. Da su te kritike naše a svetske zvezde argumentovane, on bi razumeo, ali se one svode na provale besa i izlive gadosti, bez ikakve svesti da je to što kažu – njihovo ogledalo. Stoga je jasno da takvi nisu u stanju da vide ni sebe, niti dubinu umetnosti Abramovićeve.

„Savremena umetnost traži misao, traži uključivanje, traži produbljivanje, traži kulturu, koju je komunizam konstituisao kao deo narodnog fronta još tokom rata, što je i ostvareno 1945. godine, kada je i formirano prvo ministarstvo za ovu oblast, a na njeno čelo postavljena prva žena ministar u istoriji ovdašnje državnosti“, umetnik napominje.

Kulture je bilo i ranije, naravno, ali ona nije bila šire sistemske orijentacije, već više deo akademskih i elitnih krugova, Đurić „priznaje“, dodajući da nijedan priznati književnik predratne epohe – ni Andrić, ni Crnjanski, ni Rakić, ni Dučić – nije živeo od svoje proze i poezije, nego od diplomatije i državnog službovanja.

Muzeji su se takođe mogli nabrojati na prste jedne ruke u čitavoj Srbiji, dok je i domaći film bio retkost, uzleteo tek nakon oslobođenja, za razliku od recimo Mađarske koja je u isto vreme već imala na tone filmova – „zvučnih, igranih, fantastičnih u svojim dometima“.

„Dakle, gde je ta naša velika kultura koju je navodno komunizam ‘srozao’“, Đurić ističe.

ŠTA SE DEŠAVA NA ZAPADU?

Ta društva, „na višem nivou eksploatacije“, uveliko su shvatila da se nova vrednost ne može dobiti „iz jednih te istih stvari“, odnosno, iz „starih majstora“.

„Kad ih je prošla težnja za dostizanjem negdašnjeg aristokratskog statusa, za šta im je trebalo nekih 100-150 godina, i kad su orobili sve antikvarijate, odjednom su se okrenuli savremenoj umetnosti kao nepresušnom izvoru novca“, naš sagovornik zapaža.

Konkretno, Robert Skal, vlasnik taksi kompanije rusko-jevrejskog porekla (Sokoljnikov), početkom šezdesetih godina 20. veka u Njujorku, krenuo je da kupuje pop-art, neo-dadu, asamblaže, počev od Raušenberga, Džaspera Džonsa, Vorhola, Veselmana…, da bi potom odlučio da 50 dela iz svoje kolekcije da na aukciju u Sotbiju i proda za, tada nezamislivih, 2,2 miliona dolara. Đurić nas podseća da je to bila revolucija u svetskim razmerama, praćena velikim rizikom, jer tog vizionara su „svi mogli da otkače“.

„Svaka je takva trgovina hazardna, ali je bolje da se rizik prihvati, što je primer ovog preduzetnika i potvrdio, imajući brojne sledbenike, uključujući i čuvenog Erika Kleptona 30 godina kasnije“, Đurić nastavlja.

„Ne postoji nijedan proizvod koji donosi toliki profit kao dela savremenih umetnika“, Đurić podvlači. Ali, kod nas vlada drugačija logika, pa se klijentela otima samo za mrtve autore.

Vizionara sličnih pomenutom vlasniku taksi kompanije, ali i Kleptonu, u Srbiji još nema u znatnom broju, dok je srednja klasa nestala, a na njoj je počivalo tržište, kako misle mnogi poznavaoci prilika.

Što se tiče novobogataša, danas nosilaca finansijske moći, oni su slični u svakom podneblju. Tako Đurić ističe primer vlasnika vile u elitnom delu Trsta, koju je sa grupom umetnika iznajmio 2015. (ne bi li prošli jeftinije no da su spavali u hotelu). „Sve je u toj vili bilo besprekorno, od bašte do nameštaja, jedino su slike na zidovima bile očajne. Zato sam predložio ekipi da ih preslikamo, kako bi umesto neopevanih gluposti dobili dela istorijski već relevantnih srpskih umetnika, i nivo celog prostora podigli na ‘n-ti’ nivo“, priča naš sagovornik.

MAJICE, ŠOLJE, PEPELJARE

Po istom principu „da nije tužno, bilo bi smešno“, funkcioniše i domaća izložbena taktika koju, zbog nedostatka dalekovidosti, ne možemo zvati politikom, a koja pravi sponu sa pitanjem s početka o tome ko tvori utisak obilja izlagačkih dešavanja. U najvećem broju slučajeva, to su sami autori koji retko dobijaju išta od institucija, pa ulažu sopstvene pare u produkciju svojih radova, a često i u njihov transport i opremanje postavke, izradu stručnih tekstova…

Veći deo onog što galerije dobiju od države – putem konkursa, odlazi na plate, honorare spoljnih saradnika, dizajniranje i štampu kataloga. Osiguranje niko ne pominje, niti se često dešava da se uništeno finansijski nadomesti. Autorski honorar je najčešće misaona imenica, dok se zastupanje na svetskoj tržnici može očekivati samo ako je galerista siguran u profit. Tako, kao i u svakoj trgovinskoj igri, prolaze samo najatraktivniji, prema vrlo problematičnim merilima, smatra još jedna sagovornica, vajarka, art direktorka jedne umetničke grupe.

Iz istog, iako ne isključivo ovog razloga, zaista kvalitetni autori su gotovo nevidljivi.

Za manjak dostupnog kvaliteta, profesor na Fakultetu likovnih umetnosti i kustos Nikola Šuica smatra odgovornim agende fondera, kojima se umetnici okreću kao slamki spasa. Ishod takvih dilova po njemu je urušavanje samosvojnosti autora.

„U današnjoj savremenoj umetnosti i kulturi, pa i ovde kod nas, usled preimućstva fondacijski oslonjene identitetske politike koja se proglasima i negodovanjima proglašava za ispravnu i jedinu važnu umetnost, prirodno je da pojedini umetnici smetaju mnogima, ali i da su prepreka jedinoj ’istini’ o tome šta jeste umetnost koja vodi dalje pod idejom napredovanja i nekakvog prosvećivanja“, smatra Šuica.

Otud i potiranje izvornih snaga i energija likovnih dela koja, u najboljem slučaju, završavaju kao slike na majicama, šoljama i pepeljarama, bez ideje vlasnika o njihovom dubljem značenju.

„Van Gogovi ’Suncokreti’ toplim bojama suvenirski prikazuju obasjanje, u potpunosti van slikarevog poriva da se kroz zagrevanje tih cvetova istaknu pakao svakodnevice, samoća i lična patnja osmatranja nestajanja i samoće“, smatra Šuica.

Sve, ipak, počinje od obrazovanja, koje je takođe urušeno. Nekada je bilo normalno da se u školi zagreješ za umetnost, budeš maltene na ’ti’ sa slikarstvom, vajarstvom, da shvatiš o čemu se tu radi, da nisu mazarije i koještarije pred tobom. Sada napredujemo nizbrdo krupnim koracima. Jer, čak i da imaju volju, što je takođe u opadanju, profesori moraju da prođu kroz horor administracije da bi svoje đake poveli na izložbu.

Od tih novih pravila stradaju čak i stari majstori, oduzetih oreola, ili neblagovremeno prepoznatih, a sve usled, kako kaže Šujica, „poraznog instant rangiranja i podela privatničkih galerijskih interesa“.

„Mnoga dela iz prošlosti su potisnuta, potcenjena, a najnovije birokratizovane slikovitosti i nameštene verzije samobitnosti i od stvaralaca i onih koji ih podržavaju, nemaju odnos prema bilo kakvom očuvanju ili mestu. Direktno je tragičan ishod da nacionalna, pa i ranije južnoslovenska, kultura potiskuje ili tek znatno kasnije otkriva nečije domašaje i potencijale, pa i autentičnost u određenim istorijskim kontekstima. Ne može se oskudna i neočuvana baština, na primer slikarstva s početka prošlog veka, odgurnuti i vrednosno ukinuti zarad trivijalnih zabavljačkih vizuelizacija koje su deo nameštenog dekora kojim neretko galeristi manipulišu, uklanjaju i pomažu potiskivanje drugih u totalni zaborav“, zaključuje Šuica.

Sve se navedeno može i praktično dokazati.

Sprovedete li anketu među mladima, oni će eventualno znati za ime (upravo) Marine Abramović, kao i sasvim oprečnog Paje Jovanovića.

Zavirite li u privatne kolekcije, i ovde će merilo biti proverene vrednosti, dok zidove kuća običnih građana obično krase ikone i poneka fotografija ili reprodukcija.

Ko čini, onda, taj buljuk sveta po izložbama? Rođaci i bliski prijatelji autora, jedina njihova podrška uz pregršt ljubitelja i poznavalaca čija podrška je neophodna, ali ne plaća račune.