Omča oko vrata

U 2024. GODINI DRŽAVA MORA DA SE ZADUŽI 900 MILIJARDI DINARA (7,68 MILIJARDI EVRA) DA BI OBEZBEDILA KAKVO-TAKVO NORMALNO FUNKCIONISANJE. NEVOLJA JE ŠTO TO MORA DA RADI POD NEPOVOLJNIM USLOVIMA

Javni dug Srbije dostigao je krajem oktobra 35,5 milijardi evra. Intenzivan rast javnog duga počeo je 2020. godine, u uslovima kovid krize i za samo tri i po godine javni dug je povećan za 11,5 milijardi evra.

Sve do 2020. godine, javni dug je rastao minimalno. U avgustu 2012. godine dug je bio čak 15,5 milijardi evra (uz ogroman tekući deficit, praznu državnu kasu i nekoliko propalih banaka koje je trebalo sanirati uz trošak od oko milijardu evra), da bi 2019. godinu završili sa 23,9 milijardi evra duga.

Nagli rast duga počinje da pravi sve veće probleme javnim finansijama. Država stalno mora sve više da se zadužuje da bi servisirala stare dugove koji dospevaju i da bi istovremeno mogla da pokrije tekući budžetski deficit.

Tako smo došli u situaciju da je u budžetu za 2024. godinu potrebno obezbediti čak 703 milijarde dinara (šest milijardi evra) samo za vraćanje dospelih obaveza.

Pored toga, mora da se pokrije tekući deficit od 197 milijardi dinara (1,68 milijardi evra). Drugim rečima, u 2024. godini država mora da se zaduži 900 milijardi dinara (7,68 milijardi evra) da bi obezbedila kakvo-takvo normalno funkcionisanje. Nevolja je što to mora da radi pod nepovoljnim uslovima.

Nepovoljni uslovi na tržištu će potrajati

Na međunarodnim finansijskim tržištima uslovi za zaduživanje su znatno pogoršani u odnosu na period od pre samo godinu i po dana. Povlačenje novca ključnih centralnih banaka, kao i podizanje referentnih kamatnih stopa, dovelo je do naglog rasta kamata na novčanim tržištima.

Euribor je u maju 2022. godine bio na istorijski niskom nivou od čak -0.5 odsto, da bi već u oktobru bio oko četiri odsto. To su najviše osetili korisnici stambenih kredita, kojima je rata skočila čak i do 70 procenata u odnosu na period od pre dve godine.

Cenu takve monetarne politike plaćaju i vodeće svetske ekonomije. Za emisiju desetogodišnjih obveznica američka vlada trenutno mora da plati blizu pet odsto godišnje kamate na tržištu. Najkvalitetnija evropska dužnička hartija, nemačke desetogodišnje obveznice, izdaju se uz prinos od blizu tri odsto godišnje, što je najviše u proteklih deset godina.

U tako nepovoljnim okolnostima troškovi zaduživanja jedne male i izolovane ekonomije sa slabim kreditnim rejtingom kakva je srpska značajno su veći.

To se najbolje vidi po naglom rastu rashoda za kamate: u budžetu za 2020. godinu za kamate je plaćeno 111 milijardi dinara (945 miliona evra). U budžetu za 2024. godinu, rashodi za kamate će biti čak 184 milijarde dinara (1,56 milijardi evra). Za samo četiri godine, rashodi za kamate su povećani za 66 procenata, odnosno za 610 miliona evra.

Iz priložene Tabele 1. može se videti da je, posle kratkotrajnog predaha 2021. i 2022. godine, naglo skočila potreba za zaduživanjem države radi vraćanja starih dugova. Novi krediti uzimaju se po sve nepovoljnijim uslovima, pa su zato troškovi kamata u poslednje dve godine imali vrtoglav rast.

Prema projekcijama Uprave za javni dug Ministarstva finansija, iz marta ove godine, država će već 2026. morati da plati za kamate preko 2,1 milijardu evra.

Konačni iznos će biti znatno veći, jer je uprava potcenila potrebe za novim zaduživanjem države, pa je tako računala da će za otplatu glavnice 2024. godine biti potrebno svega 626 milijardi dinara, a stvarno će biti potrebno obezbediti čak 700 milijardi. To su ogromna sredstva; ilustracije radi, celokupna izdvajanja za prosvetu su trenutno 2,68 milijardi evra, pa ćemo doći u situaciju (uz nastavak politike skromnih povećanja budžeta za prosvetu) da za tri-četiri godine za kamate plaćamo više nego za obrazovanje!

Veliko zaduživanje države podrazumeva i veliki rast stavke „troškovi zaduživanja“, a to su razne provizije koje država mora da plati prilikom povlačenja zajmova ili izdavanja obveznica. Samo u 2024. godini, ti prateći troškovi zaduživanja biće 13,5 milijardi dinara (115 miliona evra).

Nepovoljne okolnosti na finansijskim tržištima će potrajati. Nije realno očekivati da će se na finansijskim tržištima ponoviti štampanje novca svih vodećih centralnih banaka, što je dovelo do ekstremno niskih kamata, ali je za posledicu imalo i nagli skok inflacije koja se očigledno otela kontroli.

Zaduživanje evroobveznicama sve teže

Koliko je situacija nepovoljna za novo zaduživanje može se videti po kamatama koje država plaća za izdate obveznice (evroobveznice u daljem tekstu) na međunarodnim tržištima  (Tabela 2).

Država je pre samo dve godine mogla da emituje evroobveznice po praktično simboličnim kamatama od 1,2 do dva odsto. Danas je prinuđena da za te obveznice plati tri do četiri puta veće kamate.

Prema podacima Uprave za javni dug, Srbija je 31. avgusta 2023. izdala evroobveznice u vrednosti od 8,93 milijarde evra. Dobra strana zaduživanja u evroobveznicama je da je kamata (prinos) fiksna, odnosno da promene u visini euribora ne utiču na troškove otplate.

S druge strane, ukoliko dođe do pada kamata na međunarodnim tržištima, država će morati da nastavi da plaća po fiksnim a visokim kamatama. Izdavanje obveznica na međunarodnim tržištima je zato bilo izuzetno povoljno za državu u prethodnim godinama, ali to više nije slučaj. Po svemu sudeći, Vlada zato i okleva da izdaje dodatne emisije obveznica na međunarodnim tržištima jer visoke kamate za obveznice nose teret koji će morati da se plaća godinama.

Zaduživanje u dinarima povoljnije, ali ograničeno

Za svaku državu, pa i Srbiju, najpovoljnije je zaduživanje u sopstvenoj valuti, jer tu ne postoji nikakav rizik promene kursa. Pored toga, uvek postoji mogućnost, koju su u vreme kovida obilato koristile najmoćnije države, da se preko Narodne banke emisijom novih dinara otplate dospele obveznice (uz inflaciju, a to se uostalom upravo i dešava u svetu).

U dinarskim obveznicama država duguje 6,8 milijardi evra, uz prosečnu ročnost od 1.360 dana, što je oko 21 odsto javnog duga. Kamatne stope na dinarske hartije su znatno povoljnije (od 2,25 do 6,35 odsto), što je daleko bolje nego pre 10 godina, kada su kamate bile dostigle 13,4 procenta na godišnjem nivou, uz prosečnu ročnost od svega 390 dana. I na domaćem finansijskom tržištu rastu kamate, pa će država ponuditi sedam odsto kamate za novu obveznicu koja se izdaje na osam godina.

Stiče se utisak da je država dostigla „limit“ koliko može da povuče novca u dinarskim obveznicama, tako da u budućnosti neće moći da računa na nove emisije u dinarima. Odnosno, biće uspeh ukoliko država bude bila u stanju da refinansira obveznice koje dospevaju novim dinarskim obveznicama.
Na domaćem tržištu država se zadužila i obveznicama nominovanim u evrima, u visini od 1,94 milijarde evra.

Polovina javnog duga Srbije je u obveznicama, od toga 8,93 milijarde evra u evroobveznicama, 6,76 milijardi evra u dinarskim obveznicama i 1,93 milijarde evra u obveznicima u evrima izdatim na domaćem tržištu.

U našoj javnosti se plasira pogrešna teza da će nas „ugušiti“ kineski krediti. To naprosto nije tačno, jer je dug prema Export-Import Bank of China svega 2,4 milijarde evra što je ukupno 6,7 odsto javnog duga. Pored toga, kamate koje plaćamo toj banci su fiksne i kreću se između dva i tri odsto (osim za dva kredita u vrednosti od 128 miliona evra), a rok otplate je između 10 i 20 godina, što je u današnjim uslovima izuzetno povoljno.

U situaciji kada naglo rastu kamatne stope ohrabruje činjenica da u strukturi (starog) duga 72,9 procenata ima fiksnu kamatu, dok je oko 9,5 milijardi evra po varijabilnoj kamati (27,1 odsto).

Novi krediti sa visokim kamatama

Nevolja je što država u ovoj godini mora da se zaduži za 7,8 milijardi evra, a to će najvećim delom biti po promenljivim (i ujedno visokim) kamatnim stopama; time će se značajno povećati učešće kredita sa promenljivom kamatom u javnom dugu. Posledica će biti sve veća izloženost države rastu kamatnih stopa. To može imati fatalne posledice. Da podsetimo samo na jedan primer, 1981. došlo je do defakto bankrota SFRJ upravo usled naglog povećanja kamatnih stopa krajem 70-ih godina na međunarodnim finansijskim tržištima. Tada je usledio čuveni „program stabilizacije“, koji je doveo do naglog siromašenja stanovništva i uvođenja bonova za osnovne artikle.

Izgleda da više nema ni mogućnosti da se dobiju povoljni kineski krediti sa fiksnom kamatom. Za projekat „Ekspo 2027“ i za Nacionalni stadion u Surčinu već je angažovana kineska kompanija Power Construction Corporation of China preko međudržavnog sporazuma, mimo redovne procedure javnih nabavki.

Do sada je važilo pravilo da se strane kompanije (kineske, azerbejdžanske i druge) angažuju po međudržavnim sporazumima, ukoliko se obezbedi povoljno finansiranje od strane države. To, očigledno, više nije slučaj, jer je država odlučila da podigne zajmove od Poštanske štedionice i Unikredit banke u visini od oko 200 miliona evra u dinarima, uz promenljivu kamatu koja je u ovom trenutku preko 9,1 odsto na godišnjem nivou (3,3 odsto plus šestomesečni belibor).

Država planira i da se zaduži kod međunarodnih kreditnih institucija kao što su EBRD i francuska razvojna agencija, gde će morati da se plati kamata od 0,65 odsto plus šestomesečni euribor, što uz proviziju u ovom trenutku iznosi oko pet odsto na godišnjem nivou. To su najpovoljniji zajmovi koje će država moći da dobije u narednoj godini.

Najveći deo neophodnog zaduženja države od 7,68 milijardi evra u narednoj godini neće moći da se obezbedi putem povoljnih zajmova od međunarodnih institucija. Nedostajuća sredstva moraće da se nađu na finansijskim  tržištima (sredstva od MMF-a su najvećim delom već povučena).

Uz pretpostavku da prosečna kamatna stopa bude sedam odsto, država će samo za novopodignute kredite u narednoj godini imati godišnji trošak za kamate od 538 miliona evra.

Državni budžet pod sve većim teretom dugova

Rashodi za kamatu i rastući iznosi glavnice koju treba vratiti sve više će opterećivati državni budžet. Ne treba primiti zdravo za gotovo tvrdnje vlasti da je javni dug „pod kontrolom“ i da je niži od duga mnogih evropskih država. To je samo naizgled tačno: naš javni društveni proizvod se obračunava u dinarima i poslednjih nekoliko godina je „naduvan“ usled realne apresijacije kursa dinara u odnosu na evro (domaća inflacija je mnogo veća od inflacije u zoni evra).

Tu je, slobodno možemo reći, inflacija bila najbolji saveznik za vladinu fiskalnu politiku. Naime, iako je javni dug naglo porastao u evrima, njegovo učešće u društvenom proizvodu je čak smanjeno. Ta „medalja“ ima i drugu stranu: javni dug je najvećim delom u stranoj valuti, pa eventualna promena kursa dinara može dovesti do naglog povećanja učešća javnog duga u društvenom proizvodu.

Državne finansije potencijalno ugrožava i mogućnost daljeg povećanja kamatnih stopa na tržištima. Ukoliko kamatne stope skoče za dodatnih dva odsto, to će rashod za kamate u narednoj godini povećati za 150 miliona evra.

Racionalna ekonomska politika podrazumevala bi ozbiljnu kontrolu trošenja i preispitivanje raznih megalomanskih projekata koji teško da mogu da donesu trajnu korist državi.

Da ne nabrajamo sve, dovoljno je podsetiti na već pomenuti Nacionalni stadion i izložbeni prostor za Ekspo 2027. Isto važi i za čitav niz auto-puteva koje država namerava da gradi bez realne potrebe.

Bez ekonomske racionalnosti koja bi na ovaj način skresala troškove, lako možemo doći u situaciju da nam teret otplate duga postane omča oko vrata.