Javno-privatna partnerstva mogu biti rešenje za investicije kada država nema novca, ali ona nose i rizik za državu, govore iskustva Francuske koja većinu javnih delatnosti poverava privatnim preduzećima
Pružanje usluga prevoza, snabdevanja vodom, strujom ili gasom, sakupljanje i tretiranje otpada ili prerada otpadnih voda, u velikom broju zemalja su poslovi koje obavljaju državna, javna ili javna komunalna preduzeća. Međutim, po pravilu ona pate od problema kao što su slaba efikasnost, nedostatak sredstava za investicije, često se suočavaju sa politikom države koja drži njihove cene depresiranim, zbog čega prave gubitke.
U Srbiji su ovi problemi posebno izraženi, a kao rešenje nakon formiranja nove vlade ove godine, moglo se čuti da će se prezadužena država prilikom investicija osloniti na javno-privatno partnerstvo (JPP) i koncesije. U tom pogledu pominjalo se da bi Aerodrom „Nikola Tesla“ mogao dobiti partnera kome bi bilo povereno upravljanje. Takođe, sa približavanjem Evropskoj uniji, Srbija će morati da ispuni veoma stroge standarde u tretmanu otpada, jer je tendencija u EU da se sasvim iz upotrebe izbace deponije, a da se sav otpad ili reciklira ili sagori, ili preradi. Ispunjavanje ovih standarda zahtevaće ne samo ogromne investicije, već i znanje u izgradnji i upravljanju ovakvim sistemima.
Jedna od zemalja u kojima je javno-privatno partnerstvo veoma razvijeno i prisutno već vekovima je Francuska. Na poziv Ministarstva spoljnih poslova Francuske, novinari nekoliko srpskih redakcija imali su prilike da vide kako to funkcioniše u praksi, koje su prednosti, ali i koje su mane JPP i koncesija.
Prema podacima Instituta za delegirano upravljanje, kako Francuzi nazivaju poslovni model kada država prenosi na privatne kompanije upravljanje i investiranje u neke delatnosti za koje je tradicionalno ona odgovorna, 15 odsto javnih rashoda odlazi na JPP.
Takođe, kompanije koje obavljaju usluge za državu zapošljavaju 1,2 miliona ljudi, a u 2012. godini ostvarile su promet od 200 milijardi evra u Francuskoj, a 490 milijardi ukupno. Na primer, svega 34 odsto vodovoda u Francuskoj je pod direktnim upravljanjem države, a čak 90 odsto urbane transportne mreže je povereno na upravljanje preduzećima u koncesiji.
Modaliteti JPP su bezbrojni, ali se svode na to da li će neki infrastrukturni objekat izgraditi i njime upravljati država ili lokalna samouprava, koja onda sama investira i realizuje investiciju i snosi odgovornost, ili će izgradnju i/ili upravljanje poveriti trećem licu – privatnom ili javnom preduzeću. Osnovno je pitanje rizika, odnosno – ko preuzima rizik da se investicija neće povratiti, država ili privatni investitor?
Tu se krije i suštinska razlika između koncesije i JPP. U koncesiji investitor naplaćuje na primer putarinu, direktno od korisnika puta u toku koncesije, dok u JPP država prema ugovoru isplaćuje investitoru određenu sumu u određenom roku.
Nastavak teksta možete pročitati u dvanaestom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
