Slepa mrlja u javnom diskursu

Autorka teksta je Lana Engel, MSc psiholog, ACT terapeut, www.diaid.nl

Među kolegama postoji solidno slaganje oko dijagnoze našeg društvenog problema i oko uzročnika „epidemije“ nasilja. Naime, većina se slaže da je glavni izvor „klica“ u samom vrhu države, a da su glavni kanali širenja „zaraze“ mediji. To je dijagnoza i ona je, čini se, utemeljena. Ali dijagnoza je samo prvi korak. Sada je glavno pitanje koja je terapija poželjna i moguća?

Od kada su se u maju u Srbiji desila masovna ubistva, javnost se napokon, opravdano, fokusirala na problem ogromnog nasilja u raznovrsnim oblicima i na praktično svim nivoima društvenog funkcionisanja. A gde je nasilje, tu je logično i strah. I to strah koji je realan. Strah da mi sami ili naši najbliži i najdraži, kao na primer naša deca, ne postanemo žrtve nasilja.

Ipak, simptomatično, manje se govori i verovatno nas manje brine činjenica da su neki ljudi uzeli na sebe ulogu nasilnika. A to nas ne navodi da se pozabavimo fenomenom postajanja nasilnikom.

Po sebi je razumljivo da ako postoje žrtve, onda postoje i neki nasilnici. Čini se ipak da je i sama pomisao da svaka osoba (pa, dakle i svako od nas lično) u principu može postati nasilnik, ako se aktivno ne suprotstavi tom „nagonu zveri“ u sebi, tabu tema u našem društvu i „slepa mrlja“ u našem javnom diskursu.

Kao i po skoro svim ostalim pitanjima, mi smo se podelili u tabore: na nas „normalne“ i njih nasilnike, umesto da se pozabavimo razumevanjem (NB, razumevanje nije opravdavanje ili odobravanje) dinamike porasta nasilja u društvu. Jer najpre moramo da razumemo, da bismo nakon toga mogli da delujemo u smislu suzbijanja nasilja.

Do sada su se brojne kolege bavile analizom stanja u društvu i uzrocima porasta nasilja. Može se reći da je sada postavljena dosta dobra „dijagnoza poremećaja“ tj. problema. Javnost sada sve češće nama psiholozima i kolegama iz drugih relevantnih struka postavlja sledeće logično i krucijalno pitanje, a to je: „doktore, ima li leka za nas?“ ili „doktore, koji je lek za našu boljku?“.

Pitanje identiteta i prošlosti

Inspirisani iskustvima psihoterapije, ponudićemo neke moguće pravce razmišljanja o rešenjima problema rastućeg društvenog nasilja.

Najčešći laički pristup psihološkim problemima je davanje saveta i ubeđivanje. Tako ćemo, na primer, depresivnu osobu koja pati od negativnih misli o sebi i svojoj budućnosti, po automatizmu pokušati da ubedimo da nije bezvredna i da „svetla budućnost“ za nju postoji.

Međutim, kada bi ubeđivanje bilo uspešan terapijski postupak, mi psihoterapeuti ne bismo imali „`leba da jedemo“, jer bi psihološki problemi mogli očas posla da se razreše prostim iznošenjem argumenata protiv nečijih (nelogičnih) uverenja. Nažalost, rešenja nisu tako jednostavna i pravolinijska kada se radi o psihopatologiji (i, usudićemo se reći, sociopatologiji).

Savremeni bugarski sociolog Ivan Krastev analizira korene polarizacije i sukoba u našim savremenim društvima. Za razliku od hladnoratovskog perioda, u današnjem svetu problemi se vrte oko teme i problema identiteta, konkretno oko napora da druge ubedimo da nas vide onako kako mi vidimo sebe. Identitet je naša sopstvena definicija ko smo i šta smo, odnosno sa kime ili čime se identifikujemo ili poistovećujemo. Pošto se slika o sebi formira u detinjstvu, a o naciji ili zajednici u nekoj prethodnoj istorijskoj fazi, svako pitanje identiteta i problemi u vezi sa identitetom vuku korene u prošlosti. Otud preokupiranost prošlošću u današnjim posthladnoratovskim gubitnicima tranzicije.

Za razliku od ere hladnog rata, kada su dominirale ideologije (komunizma, antikolonijalizma, liberalnog kapitalizma itd.), a koje su kao sve ideologije logično okrenute budućnosti, to jest, nekom cilju ili idealu ka kojem težimo, posthladnoratovska društva karakteriše „kopanje“ po nekoj idealizovanoj prošlosti u nadi da ćemo tamo otkriti sliku o sebi (identitet) koji nam se sviđa i da će to drugi prihvatiti i ispoštovati. Jer, nakon što su naše ideologije propale (komunizam) i naše države i naši nacionalni identiteti nestali (npr. sovjetski ili jugoslovenski), mi sada opet moramo da se redefinišemo, da shvatimo ko smo i da se odbranimo od „spoljnih neprijatelja“ koji bi da nam nametnu svoj identitet (npr. „potrošački“, „zapadnjački“ i sl.).

U hladnoratovskom periodu postojali su jasni narativi o tome ko smo, odnosno sa kojom ideologijom i grupom se identifikujemo. U današnjem posthladnoratovskom periodu mi više ne znamo ko smo, zbunjeni smo, patimo od krize identiteta (psihološki rečeno) i zato nam je bitno da dokažemo svoj identitet i da nas drugi kao takve priznaju. To je osnova za sukobe, počevši od raspada SSSR-a i bivše Jugoslavije, to jest, od završetka hladnoratovske ere. Za hladni rat su bili tipični sukobi među državama, a za današnji svet sukobi su se atomizovali i postali unutrašnji, pa imamo polarizacije među društvenim grupama različitih identiteta i sukobe oko toga da im se prizna postojanje i primat.

Lečenje obolelog društva

U psihologiji problemi identiteta i ličnosti se obično leče tzv. schema terapijom. Možda bi zato neke od metoda koje se koriste u schema terapiji bile korisne i u „lečenju“ našeg „obolelog“ društva. Možda bi pomoglo da se kolektivno naučimo i istreniramo kako da odbacimo neke destruktivne identitete koje sada galimo, kao na primer identitet mačo nasilnika ili identitet žene koja je svedena na telo kao objekt seksualnosti i/ili materice koja će davati potomstvo za neke buduće sukobe i brojčano stanje nacije.

Kako se praktično sprovodi schema terapija? U grubim crtama, najpre postepenim otkrivanjem, shvatanjem u kojoj vrsti tzv. scheme (tj ponavljane matrice doživljavanja i ponašanja) funkcionišemo, odnosno, uslovno, koji identitet pripisujemo sebi. Zatim, po čemu je to u skladu sa realnošću i funkcionalno, a u kojim aspektima nije.

Nakon toga se u praktičnim, tzv. ponašajnim eksperimentima menjaju sheme tako što ih uporno i ponavljano testiramo i svedočimo u praksi i u iskustvu da su falične, da ne odgovaraju realnosti i da nam štete. Takođe, paralelno na taj način učimo neka nova ponašanja koja nam koriste i uvežbavamo ih. Kada tako u dužem vremenu praktikujemo nova, adaptivnija ponašanja, postepeno to „korigujuće iskustvo“ počinje da menja i naš doživljaj sebe, popravlja naš identitet, čineći ga adaptiranijim, funkcionalnijim i zdravijim.

Kao što je rečeno, među kolegama postoji solidno slaganje oko dijagnoze našeg društvenog problema i oko uzročnika „epidemije“ nasilja. Naime, većina se slaže da je glavni izvor „klica“ u samom vrhu države, a da su glavni kanali širenja „zaraze“ mediji. To je dijagnoza i ona je, čini se, utemeljena.

Ali dijagnoza je samo prvi korak. Sada je glavno pitanje koja je terapija poželjna i moguća?

Kao što nas sistemska terapija uči, uzročnik problema, nije nužno onaj član sistema koji najviše pati, kao ni onaj koji je najsvesniji, najvoljniji ili najmotivisaniji i najsposobniji da uvede promenu u sistem. Zato oni koji bi želeli da se uhvate ukoštac sa „lečenjem“ našeg društva (npr. opozicioni političari) treba dobro da smisle strategiju i metodologiju delovanja i da odgovore na par pitanja kao što su: odakle potiče problem, od kog člana/članova sistema? Ko su sve učesnici u toj patološkoj interakciji i koje su im uloge i pozicije u strukturi sistema? Na koji način se patologija uspostavlja i održava, kakvim vidovima društvene interakcije i dinamike? Ko je nosilac simptoma tj. patologije? Ko je tzv. ulazna karika, odnosno preko kog člana sistema „terapeut“ može da se priključi sistemu, uđe u njega, postane član/učesnik/delatnik unutar sistema i tako uvede lekovite promene u bolesnu dinamiku sistema?

Mi i oni

Ranije smo spomenuli da deljenje na tabore, na nas „normalne“ i „nas žrtve“, sa jedne strane i na njih bolesne i nasilne, sa druge, neće dovesti do rešavanja problema, već naprotiv do još veće polarizacije u društvu.

Zato, treba da se zapitamo šta da radimo sa mladima (i malo starijima), koji su svim srcem prigrlili destruktivne vrednosti i identitet nasilnika? Šta da radimo sa onima koji se uopšte ne stide što vole i cene nasilnike i kriminalce, i gledaju na njih kao na idole?

Takođe, šta sa onima koji tome svemu možda ne aplaudiraju, ali zato nasilništvo ćutke prihvataju, kao neminovnu realnost? Nažalost, takvih je mnogo u našem društvu, posebno u poslednje vreme.

U savremenoj kognitivno-bihevioralnoj terapiji, a posebno u ACT-u, centralni značaj pridaje se otkrivanju i konkretizovanju ličnih vrednosti osobe – odgovoru na pitanje šta nam je suštinski bitno u životu i šta nam daje osećaj smislenosti našeg postojanja i duboke ispunjenosti, tzv. komitmenta (engleski commitment, u prevodu: posvećenost). Konkretnije, kakva osoba želim da budem i šta želim da bude moj životni doprinos? Da parafraziramo Njegoša, da možemo da kažemo: Imao sam se/imala sam se rašta i roditi.

Lične vrednosti ne mogu da se otkriju, pojasne i konkretizuju bilo kakvim ubeđivanjem ili držanjem lekcija o „vrednostima“ tipa etike ili domaćinstva, slikanja, fizičkog vaspitanja i slično, nego stručnim razgovorom koji pomaže u samoosvešćivanju mlade osobe. Treba im pomoći da pre svega sebi razjasne šta ih inspiriše da budu nasilni? Šta dobijaju time? Kao i razmotriti hipotetičko pitanje: da zamisle budućnost u kojoj bi se ostvario njihov san o opštem primatu nasilja – kako bi izgledao taj svet i da li to zaista žele ili pak žele nešto drugo? A to drugo treba da otkriju sami (uz našu stručnu pomoć), a ne da im mi namećemo neke svoje vrednosti i ideale ili „popujemo“. Jer, setimo se kako su nama „naši stari“ „drvili“ o NOB-u i bratstvu i jedinstvu. Svedoci smo gde nas je nametanje tog narativa „odozgo“ dovelo 90-ih godina prošlog veka. Zapitajmo se da li je to bila uspešna vaspitna metoda. Ako nije, onda daj da probamo nešto novo, umesto što stalno ponavljamo dokazano neuspešne, stare i već „izlizane“ recepte.