Preko javnih preduzeća se već decenijama vodi socijalna politika, čime se održava privid standarda društva. Ceh ipak dolazi na naplatu, preko dugova koji se plaćaju iz budžeta. Državu socijalna funkcija javnih preduzeća košta 200 miliona evra godišnje
Javna preduzeća u Srbiji upravljaju ogromnim delom privrednih resursa, a u isto vreme predstavljaju rak-ranu kako cele privrede, tako i javnih finansija.
Sa gubitkom od 51,3 milijarde dinara u 2013. godini, dala su najveći doprinos da ukupna privreda završi u minusu od preko 20 milijardi dinara. Ne samo to, već i ogroman budžetski deficit koji će ove godine preći dve i po milijarde evra, kao i javni dug od trenutno 65 odsto BDP-a (prema procenama i svih 70 odsto do kraja godine) dobrim delom se odnosi na subvencije i dugove javnih preduzeća.
Procenjuje se da će subvencije, aktivirane garancije za dugove javnih preduzeća i neplaćeni porezi i doprinosi koštati budžet u 2014. čak 115 milijardi dinara (oko milijardu evra) što je celih tri odsto BDP-a.
Kao što je „Nova ekonomija“ ranije pisala, loše poslovanje javnih preduzeća svakako se može pripisati tretiranju preduzeća kao partijskog plena (aktuelni slučaj Galenika), korupciji, a često i neprofesionalnom menadžmentu. I dalje nijedan direktor nije izabran na konkursu, mada su se uslovi stekli još polovinom prošle godine, novim Zakonom o javnim preduzećima.
Međutim, dobar deo gubitaka odnosi se i na sistemsku politiku svih vlada poslednjih decenija da se socijalna poltika i očuvanje socijalnog mira prebaci na javna i državna preduzeća. Tako su cene koje reguliše država, pre svega energije, veoma potcenjene u odnosu na tržišne, a u nekim slučajevima čak i u odnosu na nabavne cene. Neizostavan deo pritiska na javna preduzeća je prekomerno zapošljavanje, gde imamo slučajeve da firma poveća broj zaposlenih za 50 odsto, dok joj proizvodnja i prodaja stagniraju, a tu su i plate u javnim preduzećima koje su daleko iznad prosečne zarade, a nekad i višestruko veće nego u privatnom sektoru. Ne treba ni reći da su izuzetno visoke plate u preduzećima koja prave gubitke iz godine u godinu, a ide se dotle da pojedina javna preduzeća imaju veći fond zarada nego prihode iz poslovanja. U ovu kategoriju spadaju i neverovatne povlastice koje imaju zaposleni u javnim preduzećima, skoro neshvatljive ostatku stanovništva, kao što su beskamatni stambeni krediti, 13. plate, beskamatne pozajmice, raspodela „dobiti” zaposlenima, besplatno korišćenje usluga tog preduzeća za celu porodicu…
Konačno, možda i najneekonomskiji vid vođenja socijalne politike preko javnih preduzeća je tolerisanje neplaćanja robe i usluga koje oni pružaju. U nekim kompanijama potraživanja koja su se nagomilala što od stanovništva, što od privatnih preduzeća, što od drugih državnih preduzeća i preduzeća u restrukturiranju, mere se desetinama milijardi dinara, često bez velike šanse za naplatu.
Iako se više od deset godina priča o socijalnim kartama, gde bi se najsiromašniji građani identifikovali i kojima bi onda država pružila socijalnu pomoć, što i jeste jedna od najvažnijih funkcija države, na ovaj način se subvencionišu i pomažu često i oni koji imaju sasvim pristojne prihode, pa čak i pripadaju bogatijem delu društva.
I vlasti su prepoznale ovaj problem, mada ne prvi put, a ostaje da se vidi da li će sada konačno nešto i preduzeti po tom pitanju. Ministar finansija i donedavni ministar privrede Dušan Vujović nedavno je izjavio da dobra poslovna politika javnih preduzeća isključuje socijalnu funkciju.
„Moramo prekinuti praksu po kojoj su javna preduzeća socijalne ustanove”, rekao je Vujović, ali da li će biti snage i političke volje da se to i uradi, zasada nije izvesno. Jedno što jes izvesno, kako kažu u Fiskalnom savetu, jeste da će sva štednja i smanjenje plata i penzija biti uzaludni ako se javna preduzeća ne uvedu u red.
Na osnovu podataka iz istraživanja Svetske banke, kao i analize Fiskalnog saveta o efektima poslovanja javnih preduzeća na javne finansije, „Nova ekonomija“ će predstaviti na koji način je država sistemski svojim činjenjem, a još više nečinjenjem, napravila od javnih preduzeća tamni vilajet koji preti da razvali i privredu i budžet.
Prema podacima Svetske banke, socijalna funkcija javnih preduzeća godišnje košta više od 200 miliona evra, računajući subvencije i neuplaćene poreze i doprinose.
Notorni Srbijagas
Jedan od najrasprostranjenijih načina za održavanje standarda stanovništva preko javnih preduzeća je držanje cena njihovih usluga i proizvoda na nivou nižem od tržišnog. Na ovaj način se indirektno subvencioniše i deo privrede koji koristi električnu energiju u proizvodnji. Negativna razlika u ceni preliva se u gubitak javnog preduzeća, a kada se gubici nagomilaju, oni postaju problem države i budžeta. Ovo je tako očigledno u slučaju Srbijagasa, prema podacima Agencije za privredne registre ubedljivo najvećeg gubitaša u Srbiji u 2013. godini, sa gubitkom od 49,7 milijardi dinara i dugom od preko milijardu evra.
Prema procenama samog Srbijagasa, oko 500 miliona evra gubitaka, a sledstveno tome i dugova jer su krediti podizani da bi se pokrili gubici, odnosi se na razliku u ceni. Prema proceni Agencije za energetiku koja se navodi u dokumentu „Polazne osnove za restrukturiranje Javnog preduzeća Srbijagas Novi Sad, od oktobra 2008. godine kada su uvedene regulisane cene, do kraja 2012, ostvareni gubici na razlici između odobrenih i ostvarenih nabavnih cena iznosila je 292 miliona dolara. Prema proceni Fiskalnog saveta iznetoj u „Analizi državnih preduzeća – fiskalni aspekt“ doprinos razlike u ceni ukupnim gubicima Srbijagasa iznosi oko 40 milijardi dinara. Odnosno, bilo bi 40 odsto gubitaka i dugova manje da cene nisu držane ispod tržišnog nivoa.
Od 2008. godine prestalo je prilagođavanje cena gasa i od tada se poslovni i finansijski rezultati Srbijagasa pogoršavaju. Srbijagas je do poslednjeg kvartala prošle godine uglavnom prodavao gas po ceni čak nižoj od nabavne. Kao rezultat usklađivanja cena u drugoj polovini prošle godine, poslovni gubitak Srbijagasa se smanjio na svega 90 miliona dinara u 2013. godini, ali su katastrofalnom neto gubitku presudili finansijski rashodi, nastali zbog zaduživanja radi pokrića gubitaka prethodnih godina.
Niske regulisane cene
Drugi veliki i još značajniji primer potcenjenosti cena robe koju pruža javno preduzeće je električna energija, odnosno Elektroprivreda Srbije. EPS je jedan od najvećih poslovnih sistema u zemlji, sa ogromnom imovinom i skoro 40.000 zaposlenih. Iako je EPS u prošloj godini ostvario dobit od 19 milijardi dinara, akumulirani gubici iznose skoro 120 milijardi dinara. Poslednji proizvodni kapacitet je proizveden još 1990. godine, a prosečna starost postrojenja za proizvodnju električne energije je preko 30 godina. I pored dugogodišnjeg lošeg i partijskog upravljanja ovom kompanijom (neverovatno je da ima čak 600 direktora) verovatno najvažniji razlog zbog koga nije bilo investicija, jeste konstantna potcenjenost električne energije u Srbiji u odnosu na tržišnu cenu, ili cene u okruženju.
U EPS-u procenjuju da je u poslednjih osam godina „održavajući nisku cenu električne energije građanima i privredi Srbije faktički poklonjeno šest milijardi evra, što je moglo da bude uloženo u projekte gradnje novih proizvodnih kapaciteta. Dosadašnja cena električne energije nije omogućavala nikakve investicije i ulaganja u nove proizvodne objekte”.
Oni su ovu računicu izveli na osnovu razlike između cene struje u Srbiji i u okruženju, množeći sa isporučenom energijom u ovom periodu. Iako bi verovatno više cene dovele do manjeg, tj racionalnijeg korišćenja struje, pre svega za grejanje, te ovaj „poklon” EPS-a građanima ne bi iznosio baš šest milijardi, nesporno je da je očuvanje kupovne moći i standarda građana koštalo razvoja ovu kompaniju, ali i ceo elektroenergetski sektor. Država do sada nije garantovala za kredite Elektroprivrede, ali u Fiskalnom savetu upozoravaju da se finansijsko stanje ove kompanije pogoršava i da bismo lako mogli dobiti novi Srbijagas, samo mnogo veći, koji bi za godinu-dve potpuno potopio javne finansije.
Pred EPS-om se nalazi treća faza liberalizacije tržišta električne energije gde će domaćinstva od 1. januara 2015. godine morati da izaberu od koga će kupovati struju, čime se faktički otvara tržište. Međutim, pitanje je da li će EPS to moći da iskoristi za uspostavljanje tržišne cene, budući da je i dalje državna kompanija.
Železnice Srbije
Železnice Srbije su već godinama najveći gubitaš u Srbiji, sa akumuliranim gubitkom od 146 milijardi dinara, uprkos godišnjim subvencijama države od 13 milijardi dinara. Ova kompanija iz poslovnih prihoda ne može čak da pokrije ni plate za oko 20.000 zaposlenih. Iako to nije najveći problem, niske regulisane cene železničkih usluga ipak predstavljaju problem za poslovanje ove kompanije.
Cene u robnom saobraćaju nisu menjane od 2008. godine, a u putničkom saobraćaju od 2010. godine. Posledica niskih prodajnih cena je naravno upropašćen železnički saobraćaj, sa dotrajalom infrastrukturom u koju same Železnice nemaju šanse da ulažu.
Profesor ekonomije na Tehnološko-metalurškom fakultetu i član Naučnog društva ekonomista Petar Đukić ističe da se socijalna politika, ili društvena uloga javnih preduzeća ostvaruje politikom cena i da je to najgore moguće rešenje za privredu i državu u tržišnom okruženju.
„Nizak dohodak, populizam i stalno političko posredovanje stvaraju sistem regulacije cena koji je nespojiv sa tržišnom konkurencijom. Sa druge strane, nešto od toga je neophodno u uslovima nepostojeće ili nepotpune konkurencije. Kad reguliše cene, država to radi po definiciji trapavo, tako da su cene uglavnom preniske ili su nekad i previsoke, kako bi se pokrili ogromni troškovi. Međutim, najgore je treće rešenje, kada takve cene za nekoga važe, dok drugi ne moraju u celini da plate javnu uslugu.“
Otpis dela duga za utrošenu struju, grejanje, tzv. socijalne karte za povlašćene cene energije, gasa, struje i grejanja, samo su deo iste ikonografije, koja sve više kompikuje stanje i perspektive, ne samo javnih preduzeća, već i reformi ekonomije u celini”, objašnjava Đukić.
Regulisane niske cene imaju još najmanje jednu lošu stranu, a to je stvaranje alibija za menadžment da se ponaša neodgovorno, pa čak i koruptivno.
„Kada od preduzeća napravite gubitaša, ne možete ni od menadžmenta tražiti rezultate. Onda ulaze partijski kadrovi koji još dodatno zidaju gubitke kad je preduzeće već u gubicima. To je lagodna pozicija i za menadžment i za celu partijsku državu. Da te firme nemaju socijalnu funkciju, bilo bi očigledno loše upravljanje njima”, smatra ekonomista Aleksandar Stevanović, dodajući i da se šalju loši signali građanima i privredi da nečega, kao na primer struje, ima u izobilju jer je cena niska, zbog čega oni donose dugoročno nerentabilne odluke.
Nenaplativa potraživanja
Upravo činjenica, strancima često nerazumljiva, da struja, voda, gas i grejanje (čak i porez) ne moraju da se plate, dovela je veliki broj javnih preduzeća pred stečaj, u kome bi verovatno i bili da nisu u državnom vlasništvu. Naplatiti struju ili gas ili iseći sa mreže one koji neće da plate, često je pre političko i socijalno pitanje, nego što je ekonomsko. I ovde prednjače Elektroprivreda Srbije i Srbijagas sa ogromnim potraživanjima prema stanovništvu, privatnim preduzećima, ali posebno prema preduzećima u restrukturiranju i državnim institucijama. Koliko se radi o političkom pitanju, pokazuje primer Srbijagas i Železare Smederevo iz februara ove godine. Srbijagas je pustio menicu zbog neisplaćenog duga Železare od 6,3 miliona evra, ali je promptno reagovala tadašnja ministarka energetike Zorana Mihajlović, rekavši da „obaveze prema državi moraju da se plaćaju, ali isto tako moraju da se naprave jasni kriterijumi na osnovu kojih se isključuju dužnici”, verovatno misleći da nije dovoljno dobar kriterijum to što je Železara dugovala Srbijagasu 2,4 milijarde dinara. Inače, zbog te blokade računa radnicima Železare nisu mogle biti isplaćene plate, te je brzom reakcijom ministarka sprečila jedan socijalni problem, ali na račun javnog preduzeća.
Prema izjavama rukovodstva Srbijagasa, potraživanja ove kompanije početkom godine iznosila su 107 milijardi dinara, a 70 odsto dugova napravili su HIP Azotara, HIP Petrohemija koja je dugovala početkom godine 20 milijardi dinara, DP Novi Sad gas, Galenika, Železara Smederevo i MSK Kikinda. Njihovo isključivanje sa mreže nije moguće, tako da dugovi nastavljaju da se gomilaju.
Čak tri četvrtine potraživanja je otpisano ili će biti, tako da neto potraživanja iznose 26 milijardi dinara.
Kada se neplaćanje toleriše, onda nastaju i čitavi lanci nelikvidnosti, gde niko nikome ništa ne plaća, a račun stiže sa kamatom na račun poreskih obveznika. Dobar primer su toplane koje Srbijagasu duguju oko osam milijardi evra, prema rečima Milovana Lečića, direktora Udruženja toplana, i smanjile su dug za 40 odsto u odnosu na 2013. jer su podigle kredite. Inače, u 2013. ukupna dugovanja toplana su iznosila 26 milijardi dinara. S druge strane, ukupna potraživanja za toplotnu energiju koja je isporučena iznosila su 23,6 milijardi dinara. Samo Beoelektrane su potraživale 14 milijardi dinara početkom ove godine, ali isključivanje sa mreže daljinskog grejanja kao da nije opcija.
Iza odluke Srbijagasa da ne isključuje dužnike stoji država, odnosno vlada. Tako se pred svaku zimsku sezonu dugovi zaboravljaju, a vlada donosi odluke kojima predlaže Srbijagasu „da zаključi ugovore o reprogrаmu dugа sа svim energetskim subjektimа koji proizvode toplotnu energiju”.
Opraštanje dugova
Početkom 2013. godine osnovano je preduzeće EPS snabdevanje na koje je prebačena naplata potrošene električne energije. Prethodni dugovi za struju koji su iznosili preko 100 milijardi dinara su reprogramirani i za samo godinu i po dana napravljen je novi dug prema novom preduzeću od 20 milijardi dinara. Od toga građani duguju osam, a privreda 12 milijardi dinara.
„Procenat naplate dostiže 92 odsto, ali i dalje, kao i ranije, mali deo dužnika duguje veliki deo duga za utrošenu električnu energiju”, kaže se u dopisu EPS-a.
Da li se nešto promenilo, videćemo nakon akcije prinudne naplate za 100.000 dužnika koji imaju dug zaključno sa novembrom 2013. godine, koju je ovo preduzeće pokrenulo pre nekoliko dana.
Samo usled otpisa potraživanja od 2004. do 2012. godine EPS je ostvario gubitak od oko 100 milijardi dinara, što je polovina godišnjih poslovnih prihoda.
Takođe aktuelan primer je Gradsko saobraćajno preduzeće Beograd, koje ovih dana apeluje na građane da plaćaju karte, jer je naplata pala na svega 45 odsto. Ovo preduzeće subvencioniše grad sa tri do četiri milijarde dinara godišnje, u 2013. sa čak 7,5 milijardi dinara.
Prihodi od prodaje ne pokrivaju čak ni plate oko 6.000 zaposlenih, a akumulirani gubitak ovog preduzeća na kraju 2013. godine iznosio je 20 milijardi dinara. Takođe, prema istraživanju Svetske banke, Beograd daje ubedljivo najveće povlastice svojim građanima u gradskom saobraćaju, tako da svi penzioneri bez obzira na visinu penzije imaju povlašćenu cenu, kao i što se samo u Beogradu trudnice i đaci voze besplatno.
U ovu kategoriju socijalne funkcije javnih preduzeća treba svrstati i preuzimanje propalih firmi na osnovu njihovog duga kako bi se sprečilo da odu u stečaj i da radnici tih kompanija ostanu bez posla.
Ovde svakako dominira Srbijagas koji je, na osnovu odluka vlade, preuzeo na ime konverzije duga u kapital MSK Kikindu, Azotaru, Srpsku fabriku stakla, ali i Agroživ koji nema veze sa poslovanjem Srbijagasa, kao i preduzeće Informatika. Direktor Srbijagasa se naširoko hvalio kako je spasao 12.000 radnih mesta, ali svako od njih je kasnije plaćeno kroz dugove Srbijagasa.
Zapošljavanje
Zaposlenost je važan, možda i najvažniji socijalni pokazatelj u jednoj državi. U situaciji kada vlast nije u stanju da stvori ambijent da privatna preduzeća šire poslovanje i zapošljavaju ljude, politiku zapošljavanja prebacuje na javna preduzeća. Ovaj sektor je u prošloj godii zapošljavao skoro 100.000 ljudi, prema podacima Agencije za privredne registre, ali njihova evidencija ne obuhvata sva javna preduzeća. Osim toga, zaposleni u javnim preduzećima uživaju nesrazmerno lagodniji i finansijski izdašniji položaj nego bilo gde u ostatku privrede.
Na primer, u Telekomu Srbija zaposleni imaju privilegiju da dobiju beskamatne stambene kredite. U prošloj godini fond ovih kredita koji se odobravaju na 25 godina iznosio je 1,7 milijardi dinara. U isto vreme ova kompanija se zadužuje da bi finansirala investicije i poslovanje (npr. otkup 20 odsto akcija OTE) sa kamatom od 5,5 – 6,3 odsto godišnje. U ovoj kompaniji, kojoj se iz godine u godinu smanjuje učešće na tržištu, postojala je praksa isplaćivanja i 13. zarade.
Najveći deo rashoda EPS-a odlazi na primanja zaposlenih, oko 54 milijarde dinara od 187 mlrd dinara ukupnih poslovnih rashoda.
Prema podacima iz izveštaja Fiskalnog saveta, prosečna neto plata u EPS-u u 2013. godini, od skoro 80.000 dinara, bila je gotovo dvostruko veća od prosečne plate u Srbiji. Na primer, u Hrvatskoj ili Republici Srpskoj plate u elektroprivredi su veće za 30 do 40 odsto nego u ostatku privrede.
Prihodi koje Železnice ostvaruju od 10 do 11 milijardi dinara ne mogu da pokriju čak ni plate 18.000 zaposlenih koje iznose 15 milijardi dinara. Uprkos ogromnim subvencijama i izuzetno lošem poslovanju, u Železnicama je u poslednjih pet godina broj zaposlenih smanjen za svega 1.500 ljudi.
Petar Đukić smatra da je kod nas socijalističko nasleđe prilično tvrdokorno, pa se održava i nekakav iskrivljeni društveni karakter načina poslovanja i upravljanja u javnim preduzećima.
„U svemu tome ima mnogo čiste politike, u smislu u kome partijski kadrovi i ᾿zaslužni᾿ pojedinci dobijaju ogromnu moć i privilegije da upravljaju javnim kapitalom u uslovima velike tržišne neizvesnosti i krize koja pre svega pogađa privatni sektor. Dakle, ako su već dobili tu ulogu na privilegovan način, onda je prirodno da ti kadrovi moraju ispunjavati vladine ili političkopartijske zadatke, onako kako ovi politički subjekti procenjuju taj „društveni interes”. U tome je prilično bitna razlika između naših državnih preduzeća i javnih kompanija u tržišnim – kapitalističkim sistemima, mada postoje i sličnosti koje se ogledaju pre svega u relativno niskoj efikasnosti. Broj zaposlenih u javnom sektoru privrede i u svim javnim službama, koji Ministartvo finansija pokušava da utvrdi, kreće se oko 800.000. Međutim, dostupni statistički podaci govore nešto drugačije. Poseban položaj u okviru javnog sektora imaju zaposleni u državnim preduzećima i on se direktno ogleda u visini zarada. Realne zarade od 2001. do 2008. porasle su gotovo 2,5 puta, a evro-zarade su više nego učetvorostručene u ovim preduzećima“, kaže Petar Đukić.
Prema njegovim rečima, u ovom momentu zapošljavanje je ključni pokazatelj zloupotrebe čitavog javnog sektora, pa makar da se radi o javnim preduzećima, ili upravi, raznim državnim telima, agencijama, komisijama…
„Valja uzeti u obzir promene politike prema javnom sektoru, koje znače nove pritiske sa ciljem da se smanji formalna uposlenost radne snage, u vidu prinudnog i planskog smanjenja broja zaposlenih u državnoj upravi, obrazovanju, zdravstvu ili prinudno smanjivanje neto zarada (promovisano od strane nove–stare vlade, najpre tzv. solidarni porez, a zatim faktički linearno smanjenje zarada javnih službi) aktuelno kao plan i praksa od 2014. godine. To je počelo još u vreme vlade Zorana Đinđića, a sa skoro jednakim neuspehom proteže se do dana današnjeg, više kao ideja nego kao praksa“, skeptičan je Đukić dodajući da je svaka nova vlada obećavala da će uspostaviti red u javnom sektoru tako što će „pojačati odgovornost” i uspostaviti parametre poslovanja tako da zarade zavise od rezultata poslovanja i još nijednom se to nije dogodilo.
Tekst možete pročitati i na websajtu javnapreduzeca.rs
Ovaj projekat „Javna preduzeća – milionski gubici u medijskoj tišini“ finansira Evropska unija kroz program „Jačanje slobode medija u Srbiji“ kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji, a realizuje EPTISA Servicios de Ingenieria.
Ovaj tekst je napravljen uz podršku Evropske unije. Sadršaj ovog
dokumenta je isključivo odgovornost Business Info Group, izdavača „Nove
ekonomije“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske
unije.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
