Šta sve možeš u Srbiji kad imaš prljav novac

Kod pranja
novca je poenta da se sakrije izvor prljavog novca. Cilj je da se pruži privid
da je novac legalan, ali i da se obezbedi da se ne sazna odakle je došao. Prema
rečima stručnjaka, ali i prema izveštaju Uprave za sprečavanje pranja novca,
najpogodnije za to je građevinarstvo.

Krajem juna
ove godine Srbija je posle godinu i po dana boravka na „sivoj“ listi FATF
(Financial Action Task Force – međunarodno telo čiji je zadatak razvoj i
unapređenje borbe protiv pranja novca i finansiranja terorizma) skinuta sa
monitoringa i sa ove liste, nakon što je usvojila niz zakona i procedura u
kontroli pranja novca. O kakvom se društvu radi, najbolje pokazuje spisak zemalja
koje su u isto vreme bile na spisku FATF: Bahami, Bocvana, Etiopija, Gana,
Pakistan, Sri Lanka, Sirija, Trinidad i Tobago, Tunis i Jemen. Tek nakon što je
FATF u februaru 2018. godine, kad je utvrdio da Srbija nije ispunila preporuke,
žigosao je stavljanjem na crnu listu, naši zvaničnici su obećali da će ispuniti
zadatke koji su im dati.

Radi se o
modernizaciji postupka procene rizika, kontroli advokata, notara i kazina, sprovođenju
kontrola i povećanju broja zaposlenih u kontroli prema analizi rizika, primeni
utvrđenih mera kod provera klijenata, kontroli političara i novčanih transfera.
Takođe, zadatak je bio i utvrđivanje stvarnih vlasnika pravnih lica i, što je
verovatno najvažnije, obezbeđivanje delotvornih istraga i suđenja u slučajevima
pranja novca.

U javnosti su
predstavnici vlasti nastupali kao da se radi o grešci FATF-a, pa da su to samo
formalnosti i da se kasnilo sa donošenjem nekoliko  zakona, inače je sve u najboljem redu. Ipak, u
oktobru 2018. FATF je uradio reviziju, a Srbija je ostala na crnoj listi. Tek
osam meseci kasnije stvar je rešena, nakon što su doneti traženi zakoni i
ustanovljene procedure. O tome kakva će biti njihova primena, čućemo verovatno
nakon neke nove kontrole međunarodnih institucija.

Prema rečima Miroslave
Milenović, forenzičkog računovođe koja širom sveta radi na otkrivanju pranja
novca, jedan od razloga što smo se našli na crnoj listi FATF je i što je pre
pet godina promenjena praksa ove institucije. Naime, do pre pet godina FATF i
Manival su samo pratili formalnu ispunjenost uslova, da li su doneti zakoni, da
li su osnovane institucije, da li imate upravu za sprečavanje novca, da li
imate jedinicu za finansijske istrage itd. Međutim, tada su počeli da prate i
rezultate borbe protiv pranja novca, tako da se prati i broj slučajeva
prijavljenih Upravi za sprečavanje pranja novca, zatim za koliko njih je Uprava
napravila izveštaj, pa koliko je izveštaja poslato policiji, pa tužilaštvu, i
na kraju koliko sudskih presuda je po njima doneto. Drugim rečima, gleda se
efikasnost celog sistema.

„Oni prate
kako je uređen finansijski sistem, kakve su banke, kakvu funkciju obavlja
Narodna banka, kakav je monitoring nad finansijskim tržištem u oblasti pranja
novca i finansiranja terorizma. Na primer, ako na monitoringu vide da nijedan
političar nije procesuiran, a mi im pokažemo slučajeve gde su osuđeni saobraćajni
policajac ili lekar, to njih ne zadovoljava. Naravno, u procenu ulazi i rizik
zemlje od određene vrste kriminala. Srbija važi za zemlju u kojoj postoji
korupcija, i to visoka korupcija. Tranzitna smo zemlja za trgovinu narkoticima,
a rizični smo za trgovinu ljudima, pošto smo i tranzitna zemlja za migrante.
Oni su primetili da određene stvari ne funkcionišu u nekom delu. Ali treba reći
da ta lista zna da se koristi i za pritisak. Ima mnogo zemalja koje trebalo
da  pre nas budu na toj listi, ali nisu.
Mi nosimo veliko nasleđe, od ratova, Kipra, pranja para za vreme sankcija…“,
objašnjava Milenovićeva.

Iako
zvaničnici tvrde da nikakvu štetu nismo pretrpeli boravkom na crnoj listi FATF,
Milenovićeva ističe da su mnogi građani Srbije sa srpskim pasošem imali
probleme prilikom otvaranja računa u inostranstvu, kao i da ugledne svetske
banke nisu želele da uđu u transfere novca prema Srbiji.

Cilj svakog
kriminalca je da plati porez

Kod pranja
novca je poenta da se sakrije izvor prljavog novca. Cilj je da se pruži privid
da je novac legalan, ali i da se obezbedi da se ne sazna odakle je došao. Prema
rečima stručnjaka, ali i prema izveštaju Uprave za sprečavanje pranja novca,
najpogodnije za to je građevinarstvo.

„U odnosu na protekle godine, i tokom 2018. godine se uočava već
ustaljeni trend investiranja gotovine, ili novca koji potiče iz nepoznatog
porekla, kao i od organizovanog kriminala, ili pojedinaca kriminalaca. Ove
navode potvrđuje i saradnja sa državnim organima u istražnim radnjama u vezi sa
proverama tokova novca izvršenih u sektoru građevinarstva ili u prometu
nepokretnosti, kao i sačinjena Nacionalna procena rizika od pranja novca i
finansiranja terorizma tokom 2018. godine, u kojoj je istaknut visok rizik od
pranja novca građevinskog sektora“, kaže se u godišnjem izveštaju Uprave.

Međutim, kada
počne zidanje luksuznih zgrada, uglavnom se svi pitaju da li imaju građevinsku
dozvolu, a retko kome pada na pamet da pita „gazdu“ odakle mu novac i da li je
platio porez.

Goran Radosavljević,
profesor na FEFA i bivši državni sekretar u Ministarstvu finansija, ukazuje na
jedan svima dobro poznat primer zgrade na vrhu Kopaonika od 1.500  kvadrata, a niti se zna ko je vlasnik niti
odakle mu pare.

„Kod pranja
novca glavna dimenzija je legalizacija nelegalnih para, odnosno uvlačenje
nelegalnog novca u sistem preko nekog biznisa. Tu se građevina ističe kao jako
pogodna, jer se stanovi prodaju i u devizama, ne postavlja se pitanje odakle
novac za izgradnju, materijal može da se plaća u kešu. Imamo skok cena stanova,
a pri tome BDP u dužem periodu nije značajnije porastao, standard se nije puno
popravio. Istovremeno, na tržištu nekretnina rastu cene. To ukazuje da postoji
u opticaju određena količina novca koja nema uporište u standardu“, smatra on.

I Miroslava
Milenović napominje da svi ti investitori koji peru novac ulažu u normalne
poslove, mešaju beli i crni novac i time otežavaju otkrivanje pranja novca.

„U siromašnoj
zemlji u kojoj nema visokog standarda stanovništva, gde nema ekonomske živosti,
gde ljudi masovno odlaze, nema logike da raste cena kvadrata, a kod nas cena
raste kao da smo u Hongkongu. To ukazuje na pranje novca. Kriminalcima nije
nikakav problem da izgube ni 20 ni 40 odsto novca, ako će ostatak da bude čist.
Nije mu problem da kupi nekretninu po 5.000 evra za kvadrat i sutra da proda po
3.000 evra. Pranje novca može da se uoči i kod kupovina nekretnine, da li su
kupci firme sa ofšor destinacija ili strani državljani. Za  nekog u čijem portfoliju se nalaze milijarde,
nije ništa da kupi i hiljade stanova. Opet, taj neko može posle da iskoristi to
za terorizam, a onda to postaje mnogo veći problem za državu“, upozorava
Milenovićeva.

Radosavljević
ukazuje i na drugi način za pranje novca, sada nešto manjeg obima nego ranije –
privatizaciju.

„To je sada
nešto manje, ali imali smo svojevremeno Metals banku, Šariće… kada su novcem
od kriminala kupovana preduzeća u privatizaciji i poljoprivredno zemljište. Ali
imamo i situaciju kada se preko javnih nabavki izvlači novac iz javnih
preduzeća. Taj novac onda treba ubaciti u legalne tokove. I kada imate fizičko
lice koji pravi zgradu za gotovinu i ne želi da proda stanove na kredit, jasno
je da postoji sumnja na pranje novca“, objašnjava on.

On ističe da
i dalje postoje neke zakonske nelogičnosti koje otežavaju život građanima.
Recimo, po zakonu je našim građanima zabranjeno otvaranje računa u
inostranstvu.

„Zabranjeno
je, a stotine hiljada ljudi ih ima. Oni faktički krše zakon, ali zakon je
besmislen, a Narodna banka uporno odbija da ga promeni. Račun u inostranstvu
nije sam po sebi pranje novca, ali pitanje je šta se dešava sa ljudima koji u
inostranstvu imaju ogromne količine novca“, kaže on.

Na kraju,
svega dvadesetak hiljada ljudi prijavi godišnji porez na dohodak građana, a to
su ljudi sa platama od preko 1.500 evra mesečno.

„Koliko samo
stanova, skupih automobila i luksuznih turističkih aranžmana se godišnje proda?
Da li zvanični prihodi tolikog broja ljudi odgovaraju tolikoj imovini? Meni se
čini da ne“, ističe Radosavljević.

Sigurna kuća

Još jedan deo
„paket aranžmana“ u koji upada pranje novca je i pružanje utočišta za ljude
koji su u svojim zemljama osuđeni za korupciju ili pronevere. Miroslava
Milenović podseća na skorašnji slučaj da je bivša premijerka Tajlanda Jingluk
Šinavatra, koja je osuđena za korupciju, nedavno dobila državljanstvo Srbije.
Slično je bilo pre nekoliko godina sa rumunskim biznismenom Sebastijanom Gicom,
a i Svetozar Marović koga traži Crna Gora se sklonio u Beograd.

Ovo nije kraj
kada se radi o visokoprofilnim slučajevima koji mogu imati veze sa pranjem
novca. Naime, tada gradonačelnik Beograda, a sada ministar finansija i od pre
mesec dana čak predsednik
Koordinacionog tela za sprečavanje pranja novca i finansiranje terorizma,
Siniša Mali, našao se 2016. u izveštaju Uprave za sprečavanje pranja novca kao
vlasnik, ili da je upravljao posredno sa čak 45 bankarskih računa u Srbiji. Posebno
je bila sumnjiva transakcija od pola miliona evra sa računa u jednoj
švajcarskoj banci, na jedan od njegovih računa u Srbiji.

Uprava je
poslala izveštaj Višem tužilaštvu u Beogradu, ali je prema pisanju Krika, ono
odustalo od istrage. U čuvenom slučaju „tetke iz Kanade“ u kom je sadašnji
ministar vojni Aleksandar Vulin 2012. godine kupio stan za 205.000 evra, koje
je navodno pozajmio od suprugine tetke, Agencija za borbu protiv korupcije je
slala izveštaje na adrese čak tri tužilaštva, ali nijedno nije reagovalo.
Sporno je bilo što nije bilo tragova uplate te sume na bankarski račun, a
zakonom je dozvoljeno uneti do 10.000 evra u gotovini u zemlju, bez prijave
vlastima. Vulin je novinarima rekao da je možda i uneo novac u tranšama od po
10.000 evra, što je postalo predmet zabave u javnosti, mada bi verovatno bilo
bolje da je bilo predmet ozbiljnog rada tužilaštva. Možda koju godinu kasnije
ne bismo završili na crnoj listi.

Kompleksnost
i mogućnosti za pranje novca su skoro beskonačne. Korupcija, organizovani
kriminal, pa onda i potreba da se opere kriminalni novac, postoje svuda. Miroslava
Milenović kaže da je u svetu hit tzv. TBML – „trade base money londering” ili
pranje novca putem legalne trgovine, koji smo mi usavršili devedesetih godina
kada smo preko firmi u Makedoniji probijali sankcije.

„To je
situacija kada koristite legalni uvoz ili izvoz da ’properete’ pare koje su prljave. Umesto da ’mule’ u koferima prenose novac avionom, to
se radi robom ili preko faktura. Manje od pet odsto svetskog karga se pregleda.
Ako je kriminal napravljen u zemlji A, a regulativa i banke su jake, on ne može
tamo da uloži novac, već mora da ga prebaci u ’banana’ zemlju. Kada imate da je izvoz iz A
zemlje u zemlju B jedan iznos, a uvoz zemlje B iz zemlje A je potpuno drugačiji
iznos, tu mogu biti posredi dve stvari – ili pranje novca, ili izbegavanje
plaćanja poreza na profit“, kaže Miroslava Milenović.

U Srbiji je
Poreska uprava uvek jurila one koji naduvavaju rashode, jer se tako smanjuje
profit i posledično porez. Ali, kako napominje ona, niko ne gleda kada firme
naduvavaju prihode, jer plaćaju porez na to, ali u stvari oni tako peru novac,
ubacuju ilegalan novac u legalne tokove i prikazuju ih kao prihod.

„Ako postoji razlika
između prikazanog izvoza i priliva novca koji dolazi po tom osnovu i to iz
nekih trećih zemalja, to  je takođe
interesantno sa stanovišta pranja novca“, kaže ona.

Ekonomski
analitičar Dragovan Milićević kaže da Srbija ima nepoklapanje u spoljnotrgovinskoj
razmeni od oko 2,5 do tri milijarde dolara godišnje.

„Ono što mi
uvezemo i izvoz svih zemalja u Srbiju, ne poklapa se za oko milijardu do
milijardu i po evra godišnje, a isto tako je i sa izvozom. Kod EU zemalja je to
nesaglasje podataka zanemarljivo, čak i kod Hrvatske je to veoma malo. Inače do
10 odsto razmimoilaženja se toleriše zbog različitih metodologija. Mislim da se
tu radi o osiromašenju države putem uvoza ili izvoza, a još je sad i dobro, s
obzirom na to da su se pre desetak godina podaci razlikovali za oko pet
milijardi dolara godišnje“, ocenjuje Milićević. On objašnjava da se to događa
zbog razlike između stvarne vrednosti robe i vrednosti na fakturama, a ta razlika
se akumulira na nekom drugom mestu.