Sve banke godišnje zarade manje od Telekoma

Suprotno opštem uverenju, poslovne banke u
Srbiji baš i ne zarađuju mnogo. O tome govore njihovi bilansi. Naime,
sve banke koje posluju kod nas u prošloj godini su imale dobit od 14
milijardi dinara. „To znači da su sve one zaradile manje nego jedan NIS,
EPS ili Telekom Srbija“, kaže u razgovoru za „Novu ekonomiju“ prof.
Veroljub Dugalić, generalni sekretar Udruženja banaka Srbije

Bankarski sektor jeste stabilan. Odlazak nekoliko banaka u prethodne
dve godine u stečaj, pre svega onih koji su bile u većinskom državnom
vlasništvu, dokaz je, kako kaže, da vlast mora ozbiljnije da shvati
upravljanje kapitalom u bankama.

Kažete da banke ne zarađuju mnogo, ali da rade stabilno. Gde je onda
problem, a očito da postoji, posebno na liniji realni – bankarski
sektor?

Siguran sam da ključni problem nije u bankama. Srbija poslednjih godina
ima izuzetno nizak nivo bruto domaćeg proizvoda, ogromnu nezaposlenost.
Koliko smo oslabili u poslednjim decenijama govori, recimo, podatak da
je samo u industriji Beograda 1989. godine bilo 245.000 zaposlenih, a
danas svega 13.700.

Nema danas banke bez problema nenaplativih kredita. Loši krediti,
pritom, imaju rastući trend. Neki bankari tvrde da je udeo tih zajmova u
njihovim plasmanima prešao i 40 odsto.

Prema zvaničnim podacima Udruženja banaka krajem februara, 29 odsto
kredita koje je uzela privreda spadaju u loše, odnosno nenaplative,  dok
je kod preduzetnika taj procenat nešto niži  – 21,5 odsto. Jasno je da
sve to vrlo opterećuje banke.

Da li je rešenje za to da se oni izdvoje od redovnog poslovanja, odnosno da se „od njih bilansi očiste“?

To je samo tehnička stvar, a ne istinsko rešenje problema. Ukoliko
želimo da se trend povećanja loših kredita ne nastavi, važno je da se
privreda pokrene i da se reši pitanje zaostalih dugova. Danas se, i
pored donetog zakona, ne poštuju utvrđeni rokovi plaćanja. Tačnije, svi
svima duguju. Udruženje banaka Srbije predlagalo je da se, kao obavezan,
uvede mehanizam multilateralne kompenzacije, gde bi ona bila obavezna
za sve učesnike na tržištu. Međutim, taj predlog nije prihvaćen,
verovatno zato što je država najveći dužnik.

Pa šta je, u ovakoj slici, kratkoročno rešenje za banke?

One mogu da pokušaju da ta dugovanja ustupe.

Zašto banke nerado ulaze u vlasništvo firmi koje im duguju, pa čak i
onda kada je u pitanju dobar biznis? Recimo, nijedna banka nije htela
da uđe u vlasništvo „Galenike“, iako su sve svesne da je teško da će od
ove firme uspeti da naplate potraživanja?

Potpuno je jasno zašto banke to ne žele. One se ne bave vođenjem tih
industrija i nemaju kadrove koji bi te poslove uspešno vodili.

Stičete li i vi utisak da dobre platiše, zapravo, plaćaju više kamate zbog tih nenaplativih kredita?

Naravno da je tako. I to nije samo u slučaju banaka i kamata. Tako je
uvek u životu. Slično je i u obrazovanju, poreskoj politici, svuda.
Normalno je da banka pokušava da nadomesti rizik i gubitak koji ima.

Zato je riziko premija u Srbiji 20 odsto?

Svaka banka analizira svoje poslove, pa i sve moguće rizike, kako bi se zaštitila od gubitaka.

Zašto onda nisu niže kamate na kredite koji su indeksirani u evrima?
Eulibor je već duže na, kako se to obično kaže, „istorijskom minimumu“
od 0,25?

Taj argument, koji koriste mnogi analitičari, uopšte ne stoji. Osnovni
trošak za banke, kada se zadužuju u inostranstvu nije 0,25, već 3,25
odsto. Na to se dodaju troškovi osiguranja kredita, rizik klijenta,
zarada banke … Podsećam da je naš ionako nizak kreditni rejting sa BB-
smanjen na B+, što govori o proceni povećanog rizika države. Mislim da,
kada su u pitanju krediti u evrima, nema prostora da kamate budu
značajnije niže. Dugoročno posmatrano, kada dođe do rasta evropske
privrede i euribora, postoji potencijalna mogućnost da krediti koji su
indeksirani u evrima budu i skuplji.

Nastavak teksta možete pročitati u devetom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“