TAJNO RASPOLAGANJE BUDŽETOM

„SUNČEVA SVETLOST“ JE NAJBOLJA POLITIKA SPREČAVANJA KORUPCIJE I ODRŽAVANJA NAJVIŠEG STANDARDA INTEGRITETA U KORIŠĆENJU JAVNIH SREDSTAVA. OVO JE JEDAN OD ARGUMENATA OECD ZA BUDŽETSKU TRANSPARENTNOST. DRUGI JE DA JE JASNOĆA U VEZI SA TROŠENJEM JAVNOG NOVCA NEOPHODNA KAKO BI SE PREDSTAVNICI DRŽAVE I ZVANIČNICI MOGLI DRŽATI ODGOVORNIM ZA EFEKTIVNOST I EFIKASNOST U TROŠENJU

Vlada Republike Srbije je tokom 2022. godine iz budžeta uspela da potroši milijardu evra iz tekućih budžetskih rezervi, skoro pa duplo više nego što zakon to dozvoljava. 

Za pola od toga postoje odluke Vlade objavljene u Službenom glasniku, pa bar znamo kome je novac otišao. Mada cela svrha usvajanja budžeta u Skupštini nakon usvajanja predloga na Vladi jeste da se raspravlja o tome kako će se naredne godine trošiti javni novac što među poslanicima, što u javnosti, kod korišćenja budžetskih rezervi toga nema. Samo se donese odluka Vlade i pare odlaze bez obzira na to šta bi o tome imali da kažu predstavnici građana ili javnost.

Druga polovina ove milijarde ili oko 500 miliona evra je podeljeno pod oznakom strogo poverljivo, pa ne znamo ni ko ni kako ih je potrošio. 

Očigledno da „sunčeva svetlost” nije dobrodošla u naše javne finansije, bar ne u meri u kojoj bi se naš budžet mogao nazvati transparentnim.

STROGO POVERLJIVE BUDŽETSKE REZERVE

Na (zlo)upotrebu tekuće budžetske rezerve Fiskalni savet, telo osnovano da nadgleda javne finansije, upozorava već godinama i ukazuje na sve veće iznose novca koji se u toku godine prebacuju sa jednih računa na druge.

Recimo, u budžetu koji se usvaja pred Skupštinom se odvoji neki iznos za projekte koji se onda tokom godine ili ne realizuju ili se na njih potroši tek delić planiranih sredstava. Onda u toku godine neutrošeni deo novca sa tog projekta prebacuje se u budžetsku rezervu i s njim može, samo na osnovu rešenja Vlade, da se finansira bilo koji projekat koji poslanici nikada nisu videli niti su za njega glasali. Na primer, da se pred izbore podeli po 20.000 dinara penzionerima.

Dugo je zakonom bilo propisano da se na ovaj način može trošiti maksimalno do 1,5 odsto budžetskih prihoda u jednoj godini. Međutim, pre šest, sedam godina, zakon je promenjen i sada se može na ovaj način potrošiti do četiri odsto budžetskih prihoda.

Prošle godine, kako pokazuje ocena Fiskalnog saveta završnog računa budžeta za 2022. godinu, Vlada je otišla korak dalje i potrošila dvostruko više od toga, celih 122,4 milijarde dinara.

Pomenutih četiri odsto ukupnih prihoda iznosilo bi prema računici Saveta oko 60 milijardi dinara.

Razlog za još veću zabrinutost leži u tome što je od toga čak 61 milijarda dinara (više od pola milijarde evra) potrošena na osnovu Vladinih rešenja koja nisu objavljena u Službenom glasniku. Na njih je stavljena oznaka „poverljivo” i javnost, ni šira, a ni stručna, nema predstavu na šta su potrošene te pare. 

Ono što je Savet uspeo da utvrdi jeste da je svega 2,5 odsto tog novca dato za sektor bezbednosti, odnosno policiju i vojsku, za šta se može razumeti oznaka poverljivo. 

Posrednim putevima, Savet je uspeo da nađe za šta je potrošen manji deo tog „poverljivog” novca.

Smatra se da je oko 100 miliona evra potrošeno za interventnu kupovinu energenata na međunarodnom tržištu.  

Za nešto više od 30 miliona evra utvrđeno je da su otišle Republičkim robnim rezervama za popunjavanje rezervi nafte.

Ipak za celih 370 miliona evra „ne može se čak utvrditi ni koji budžetski korisnik ih je realizovao”, a kamoli šta je za njih kupio.

Koliki skok u ovakvom načinu trošenja javnih fondova je napravljen prošle godine pokazuje podatak da je u 2021. godini potrošnja 190 miliona evra kroz budžetske rezerve proglašena poverljivom. 

Netransparentnosti trošenja sredstava doprinosi i izostanak bilo kakvih objašnjenja na pojedinim stavkama. Recimo, neto budžetske pozajmice su bile treća po veličini rashodna stavka u budžetu za 2022, iza investicija i plata za zaposlene, a nigde nema objašnjenja za šta su one davane. Savet je, opet posrednim putem, utvrdio da je od ukupno 202 milijarde dinara pozajmica, oko 189 milijardi otišlo za pomoć Srbijagasu i EPS-u.

Tu su, kao i po običaju, troškovi za kazne i penale koji su u 2022. godini iznosili 165 miliona evra bez preciziranja za koje kazne se daju pare iz budžeta. Takođe je nastavljena i praksa da se objavljuje samo ukupan iznos novca za subvencije za privlačenje investicija, a ne i koliko se kome daje.

Koliko je ove godine novca potrošeno iz tekućih budžetskih rezervi i sa oznakom poverljivo videćemo tek kada se usvoji završni račun, a to je negde krajem sledeće godine. Ali, mi već sada imamo usvojen budžet za 2024. godinu, gde se slična situacija sa (ne)transparentnošću nastavlja, ali imamo i eskalaciju novog trošenja milijardi evra mimo procedura i kontrole, a dobrim delom i očiju javnosti.

ZAKONI IZNAD ZAKONA

Naime, kao što je poznato, država planira da do 2027. godine bude spremna za organizaciju Svetske specijalizovane izložbe – EXPO 2027 i za tu priliku će u Surčinu da izgradi paviljone i ceo sajamski kompleks,  i to odmah pored Nacionalnog stadiona.

Za Nacionalni stadion je budžetirano da se od 2023. do 2026. godine izdvoji 50 milijardi dinara i to bez povezanih infrastrukturnih projekata, poput izgradnje pruge Zemun – Nacionalni stadion, koja bi sama do tada mogla da košta 30 milijardi dinara.

EXPO će u sledećoj godini, bar prema onom što stoji u budžetu, koštati skoro 23 milijarde dinara, a isto toliko je planirano da se izdvoji i u 2025. i 2026. godini.

Dakle, ogroman novac će se u naredne tri godine potrošiti na taj kompleks u Surčinu, ali zahvaljujući zakonu koji je usvojen istovremeno sa budžetom, za njega neće važiti standardna procedura javnih nabavki.

Kako za Novu ekonomiju objašnjava Nemanja Nenadić, programski direktor Transparentnosti Srbija, netransparentnost u oblasti nabavke javnih radova je trend koji traje jako dugo, a započet je i pre dolaska sadašnje političke garniture na vlast.

„Sve vreme postoji problem netransparentnosti, ali i još veći problem, nedostatka konkurencije. Podaci o vrednosti radova su ponekad poznati, pre svega zato što kroz Skupštinu moraju da prođu zakoni koji omogućavaju zaduživanje za određene projekte, a onda je u njima i informacija o tome ko će te radove izvoditi. To je recimo slučaj sa kineskim kreditima. I tu imamo neku informaciju, ali nema nikakve konkurencije. U svim tim projektima nedostaje razumno objašnjenje zbog čega je Vlada predložila, a Skupština prihvatila da ne primenjujemo svoje propise. Tako ni ne znamo da li je i kolika šteta u budžetu napravljena zato što nije bilo konkurencije”, objašnjava on.

Za EXPO 2027 donosi se poseban zakon, tzv. lex specialis, kao u slučaju Beograda na vodi ili Moravskog koridora, kojim se suspenduju odredbe drugih zakona.

Nenadić ističe da je predloženi zakon o EXPO sličan, ali ne i identičan ovim prethodnim projektima.

Kod Moravskog koridora, na primer, Vlada donosi uredbu kojom se utvrđuju kriterijumi za izbor strateškog partnera, odnosno izvođača radova.

„Kod EXPO 2027, ovo neće biti uređeno ni propisom Vlade, već internim aktom preduzeća koje će država da osnuje da upravlja izgradnjom projekta. Bez obzira na sadržaj tog akta, ako se desi da uslovi tendera budu diskriminatorni, ne postoji mogućnost da nezadovoljna strana ospori postupak. Ako bi se požalili Republičkoj komisiji za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki, ona bi morala da se proglasi nenadležnom, jer je zakon o javnim nabavkama tu suspendovan”, navodi Nenadić.

Za taj slučaj važan je još jedan, sada već bivši, Zakon o linijskoj infrastrukturi. Prema tom zakonu, svi projekti koji dobiju status od posebnog značaja ulaze u skraćenu proceduru i na njih se ne primenjuju postojeći zakoni, pa ni zakon o javnim nabavkama. Prema tom zakonu, Vlada je uredbom određivala kriterijume izbora strateškog partnera direktnom pogodbom. 

Veliki broj državnih infrastrukturnih projekata je započet po tom zakonu. To su Moravski koridor, deonice auto-puta ka Crnoj Gori, auto-put Beograd – Sarajevo, Fruškogorski koridor (deonica Novi Sad – Ruma), državni put Ruma – Šabac – Loznica, auto-put Niš – Merdare, državni put Valjevo – Iverak. Takođe, po tom propisu se radi i deo radova na železničkoj infrastrukturi na pruzi Beograd – Budimpešta i još niz železničkih pravaca.

Fiskalni savet je izračunao da se radi o projektima vrednim 8,4 milijarde evra. Jedini problem je što je pod pritiskom Evropske unije taj zakon u maju ove godine ukinut. U tri uzastopna izveštaja Evropske komisije se pominjao ovaj zakon, uz zamerke da se njime anulira zakon o javnim nabavkama. Projekti započeti po tom zakonu biće po njemu i nastavljeni iako je ukinut.

Navodno, uvidevši da to stvarno nije u redu, Vlada Srbije je ove godine ukinula zakon,  da bi šest meseci kasnije donela novi, veoma sličan, samo još gori zakon, u smislu transparentnosti i primene javnih nabavki.

Sa Nacionalnim stadionom i EXPO 2027, vrednost projekata koji se rade po zakonima koji suspenduju zakon o javnim nabavkama prevazići će 10 milijardi evra.

„Ovakvi potezi sa sobom povlače brojne rizike – od rizika da cena radova bude veća nego što bi bila u uslovima fer konkurencije (tendera), preko nepravičnih procedura rešavanja imovinsko-pravnih odnosa, pa sve do rizika da projekat ne ispuni očekivanja u pogledu uticaja na društveno-ekonomski razvoj i životnu sredinu. Kako bi ulila kredibilitet u svoju odluku da započne pomenute projekte, Vlada bi trebalo da javnosti jasno predstavi koji su planirani troškovi, kakve se koristi od tih projekata očekuju, kakav će oni uticaj ostvariti na životnu sredinu i slično. Konkretno, pozivamo Vladu da objavi studije opravdanosti za te projekte, studije uticaja na činioce životne sredine, ali i svu prateću tehničko-finansijsku dokumentaciju neophodnu za njihovu realizaciju“, navodi se u Oceni predloga zakona o budžetu za 2024. godinu i Fiskalnog saveta.

Savet se poziva na zakon o budžetskom sistemu kojim je, između ostalog, predviđena obaveza Vlade da obezbedi „ažurne finansijske i nefinansijske informacije koje se odnose na upravljanje fiskalnom politikom, da su dostupne kako bi se omogućila delotvorna javna provera vođenja fiskalne politike i da oni koji su odgovorni za objavljivanje takvih informacije te informacije ne uskraćuju“, 

Kada se strogo poverljivim budžetskim rezervama i velikim infrastrukturnim projektima koji se grade po posebnim zakonima doda i potrošnja tokom pandemije, hitne i tajne nabavke medicinske opreme i lekova, ispada da se poslednjih godina milijarde evra poreskih obveznika troše mimo očiju javnosti. A gde nema kontrole uvek postoji rizik da se ne potroše efikasno, da ne pominjemo prostor za korupciju. Čini se da ovde nije popularno osvetljavanje trošenja narodnih para.