Sve što treba da znate o misiji Artemis 2, koja je sinoć krenula ka Mesecu: Deset dana u svemiru bi mogla da koštaju više od četiri milijarde dolara

Četvoro astronauta poletelo je na putovanje oko Meseca, u okviru NASA programa Artemis 2. Čitav svet prati misiju koja kao konačni cilj ima povratak ljudi na Mesec kasnije ove decenije, nakon više od 50 godina. Procenjuje se da će ova misija, koja će trajati deset dana, koštati i do četiri milijarde dolara.

Raketa NASA Sistema za lansiranje u svemir (SLS) sa Orion kapsulom za posadu, poletela je iz Kenedi svemirskog centra na Floridi ka Mesecu.

Posadu čine troje američkih i jedan kanadski astronaut – Rid Vajzmen, Viktor Glaver, Kristina Kok i Džeremi Hensen.

Ova misija zapravo je, kako su rekli zvaničnici NASA, uvod za naredne misije na Mesecu, koje će uključivati izgradnju baze. Prema planu, posada će obleteti oko Meseca i vratiti se za 10 dana. Dakle, posada se neće iskrcati na Mesecu.

Koliko košta misija?

Ovo će biti prvi let sa posadom raketom Sistema za lansiranje u svemir (SLS), čija je izrada, započeta 2010. godine, koštala više od 24 milijarde dolara. Ipak, analitičari smatraju da je SLS program skup, te da verovatno neće biti održiva dugoročna opcija za redovan, a ekonomičan povratak na Mesec. Naime, procenjuje se da svako lansiranje SLS-a košta od dve do četiri milijarde dolara.

Slične su procene i američke Vladine kancelarije za računovodstvo (GAO), koja je procenila da svako lansiranje u okviru Artemis programa košta više od četiri milijarde, što pokriva raketu SLS i kapsulu Orion. Ranije procene su bile da će ukupni troškovi projekta Artemis između 2012. i 2025. dostići 93 milijarde dolara, dok bi do misije Artemis 4, odnosno samog sletanja na Mesec koje je planirano za 2028, ukupni troškovi mogli da dostignu oko 105 milijardi. To je, međutim, dramatično manje od procenjenih 290 milijardi dolara (po današnjoj vrednosti novca), koliko je potrošeno na program Apolo do prvog sletanja na Mesec.

Veći deo finansiranja dolazi od američkih poreskih obveznika. Budžet Nase određuje se na godišnjem nivou u američkom Kongresu, a trenutno, NASA troši manje od pola procenta ukupnog američkog budžeta. Primera radi, u vreme misije Apolo, NASA je dobijala više od četiri procenta. Takođe, velike svemirske kompanije aktivno učestvuju u izgradnji hardvera za Artemis. To su Boing, Nortrop Gruman i Lokid Martin, koje se, prema pisanju portala Biznis tudej, plaćaju putem državnih ugovora, što znači da njihova uloga uključuje realizaciju, a ne nezavisno finansiranje.

Takođe, kako je Artemis globalni program, svoj doprinos su dale i agencije iz Kanade, Evrope i Japana, ali je njihov doprinos je relativno mali u poređenju sa američkim finansiranjem.

Prema pisanju medija, razlog za ovako visoke troškove Artemisa jeste to što on nije samostalna misija, test sistema za buduće sletanja na Mesec i njegovo dugoročno istraživanje.

NASA, inače, nije objavila vrednost misije Artemis 2.

Druge alternative znatno su jeftnije. To su, primera radi, Staršip kompanije Spejs iks i Nju Glen kompanije Blu oridžin. Doduše, cene mogu varirati za desetine miliona dolara, u zavisnosti od složenosti misije. Primera radi, NASA je prošle godine platila 18 miliona dolara za prvi let Nju Glena, dok je Vojadžer dao 90 miliona za lansiranje Staršipa.

Prvi let ka Mesecu nakon više od 50 godina

Raketa je lansirana 1. aprila u 18.35h po lokalnom vremenu Floride, odnosno 00.35h po centralnoevropskoj vremenskoj zoni. Nekoliko minuta ranije, otvoren je dvočasovni prozor za lansiranje misije, što znači da je lansiranje planirano u tom vremenskom okviru. Rezervni datumi su bili između 2. i 6. aprila, u slučaju da lansiranje bude otkazano.

Upravo lansiranje označeno je kao najopasniji deo misije.

Četvoročlana posada provela je poslednje dane pre lansiranja u karantinu unutar Kenedi svemirskog centra, gde su pratili kontrolisani raspored spavanja i plan ishrane, kako bi ostali u formi pred samo lansiranje.

Četvoro astronauta prvi su ljudi koji lete ka Mesecu od misije Apolo 17 u decembru 1972. godine. Njihov cilj je da oblete oko Meseca, testiraju sve sisteme za održavanje života i vrate se bezbedno na Zemlju, što predstavlja prvi korak ka redovnim misijama na Mesecu. Rid Vajzmen je komandant misije, Viktor Glaver pilot, a Kristina Kok i Džeremi Hensen su specijalisti misije. Ova misija specifična je po tome što prvi put šalje ženu, crnog astronauta i Kanađanina van niske Zemljine orbite.

Specifično je i to što je SLS raketa ranije letela samo jednom, u misiji Artemis 1, ali bez posade.

„To je probna misija i spremni smo za svaki scenario… Biće fantastično”, rekao je Vajzmen.

Ako misija Artemis 2 bude uspešna, Artemis 3 planiran je za 2027, a konačno, Artemis 4, koji za cilj ima sletanje na Mesec, trebalo bi da se realizuje 2028. Nakon toga, misije Artemis 5 i 6 biće lansirane 2029. i 2030. godine, s obzirom na to da NASA ima cilj da izgradi stabilniji ritam misija na Mesecu.

Plan misije

Prvog dana misije, astronauti će orbitirati oko Zemlje. Oko tri sata od početka leta, gornji segment rakete će se odvojiti od svemirske letelice Orion. Tada će posada početi ručno da upravlja Orionom. Kada kontrola misije bude sigurna da može da odobri nastavak, Orion će pokrenuti glavni motor da bi oslabio Zemljinu gravitaciju i krenuo ka Mesecu.

Nakon više od 50 godina, posada će se približiti Mesecu. Astronauti će leteti oko njegove dalje strane, koju ne možemo da vidimo sa Zemlje, na udaljenosti od između 6.500 i 9.500 kilometara od mesečeve površine. Posada će mesec posmatrati tri sata.

„U zavisnosti od vremena lansiranja, u zavisnosti od osvetljenja druge strane Meseca… mogli bismo da vidimo delove Meseca koje još nikad nije videlo ljudsko oko”, rekla je Kristina Kok.

Iako će ovo biti istorijski trenutak, svakako neće biti najbezbedniji. Naime, dok posada bude prolazila iza Meseca, izgubiće vezu sa kontrolom na Zemlji na 30 do 50 minuta. Kada ponovo uspostave vezu, krenuće nazad na Zemlju. Za povratak biće im potrebna četiri dana. Posada će sleteti u Tihi okean uz obalu Kalifornije, gde će ih sačekati tim za spasavanje. Na kopno će biti prebačeni helikopterom.

Artemis u brojevima

Njih četvoro preći će ukupno 685.000 milja, odnosno više od milion kilometara, oko Meseca i nazad.

Iako će u svemiru posada provesti deset dana, kapsula Orion dizajnirana je tako da četvoročlana posada u njoj može da boravi 21 dan.

Visina SLS-Orion raketnog sklopa iznosi oko 98 metara, dok je njegova težina pri poletanju oko 2,6 miliona kilograma (2.600 tona). Neophodna količina goriva na Evropskom servisnom modulu (modul svemirske letelice Orion koji služi kao glavni izvor energije i pogonski sistem) iznosi nešto više 8,6 tona. Pomenuti modul ima ukupno 33 motora.

Kapsula Orion, u kojoj će četvoro astronauta provesti deset dana, veoma je skučena – visoka je oko tri, a široka pet metara. Da bi se navikli na život u tako skučenom prostoru, članovi posade su provodili što više vremena zajedno, a bilo je i noći koje su prespavali u kapsuli.

„Postajem sve svesniji svoje veličine. Zaduživši mene, Kanada je dobila pozamašno parče udela u misiji”, rekao je u šali Kanađanin Džeremi Hansen, inače visok 188 centimetara.

Građani su lansiranje mogli da gledaju preko prenosa, ali i uživo – sa udaljenosti od oko 4,8 kilometara.

Prilikom povratka na Zemlju, preciznije prilikom ulaska u atmosferu, raketa će dostići brzinu veću od 40.000 kilometara na sat. Raketni sklop poseduje 11 padobrana za usporavanje kapsule prilikom spuštanja, a ciljna brzina prilikom spuštanja iznosi oko 32 kilometra na sat.

Gde će živeti astronauti tokom misije?

Modul za posadu, unutar koje će astronauti provesti deset dana, biće mesto na kojem će oni spavati, jesti i vežbati. U modulu se nalaze i četiri sedišta za lansiranje, a čim se nađu u orbiti, članovi posade će ih sklopiti da bi imali više prostora za sebe. Kako je objavio BBC, imajući u vidu bestežinsko stanje, astronautima će biti dostupne sve površine, zbog čega kontrolna tabla može da bude i na tavanici.

Tu su aparati za vodu i rehidriranje hrane, a svaki član posade odabrao je omiljenu hranu za misiju. Astronauti će svaki dan vući kabl po 30 minuta, kao vid kardiovaskularnih i vežbi otpora. A ispod poda – nalazi se toalet.

Astronautima će pre, tokom i posle misije biti uzeti uzorci pljuvačke, da bi se analizirali njihovi imuni sistemi, koji mogu da oslabe u svemiru.

Ko su članovi posade?

Komandant misije Rid Vajzmen je NASA astronaut od 2009. godine. Godine 2014. je bio inženjer leta na Međunarodnoj svemirskoj stanici tokom misije Ekspedicija 41, od maja do novembra, tokom koje je sa posadom sproveo više od 300 naučnih eksperimenata u oblastima kao što su ljudska fiziologija, medicina, fizika, nauke o Zemlji i astrofizika. To je bio njegov prvi svemirski let, tokom kog je proveo gotovo 13 sati u svemirskim šetnjama kao vodeći astronaut, tokom dva izlaska izvan orbitalnog kompleksa. Master je inženjer, a obavljao je funkciju šefa Kancelarije astronauta u Nasi.

Pilot Viktor Glaver izabran je za astronauta 2013. godine, dok je radio kao zakonodavni saradnik u Senatu Sjedinjenih Američkih Država. Nedavno je bio pilot svemirske letelice koja je letela ka Međunarodnoj svemirskoj stanici. Diplomirani je inženjer i kapetan je američke mornarice. Glaver je sakupio 3.500 sati naleta na više od 40 različitih letelica.

Kristina Kok je istraživačica i inženjerka koja je postala astronautkinja 2013. godine. Njeno prethodno iskustvo u svemiru uključuje boravak i rad na Međunarodnoj svemirskoj stanici tokom gotovo cele 2019. Kok je provela ukupno 328 uzastopnih dana u svemiru i učestvovala u prvim svemirskim šetnjama koje su izvele isključivo žene. Pre nego što je postala astronautkinja, radila je na razvoju instrumenata za svemirske naučne misije, kao i na terenskim naučnim istraživanjima u ekstremnim uslovima na Antarktiku i Arktiku.

Džeremi Hansen je kanadski astronaut, koji je zvanično postao prvi Kanađanin koji leti ka Mesecu. Hansen je diplomirani inženjer svemirskih nauka, sa master diplomom iz fizike. Za avijaciju je počeo da se interesuje sa 12 godina kada se, kako se navodi u biografiji na sajtu Vlade Kanade, priključio 614. eskadrili Kraljevskih kanadskih vazduhoplovnih kadeta. Nakon studija je radio kao pilot borbenih aviona, da bi 2009. bio izabran za astronauta u Kanadskoj svemirskoj agenciji, a dve godine kasnije završava obuku za astronauta. Bio je na misijama pod zemljom, na dnu okeana, ali je ovo njegova prva misija u svemiru.

Da li svemirski turizam ima naučnog značaja ili služi samo za zabavu?