Govor mržnje na internetu: Kada se svađate sa slikom na ekranu, a ne sa živim bićem

Internet može da se posmatra kao jedan „brisani prostor“ koji omogućava ljudima da iza lažne slike ili imena šire lažne vesti ili mržnju prema drugima. Ljudi negativne posledice anonimnosti ili govora mržnje na internetu često uoče tek onda kada se osobama iz njihovog bližeg okruženja desi neki incident u onlajn sferi, ocenjuje vanredena profesorka Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Jelena Kleut.

„Ljudi i dalje najčešće smatraju virtuelni svet bezbednim i vode se logikom, ‘neće se to meni desiti’, pa tek kada im se nešto desi, shvate koliko prostora za razna nepočinstva omogućava digitalni svet“, rekla je Kleut u razgovoru za Novu ekonomiju.

U sve prisutnijoj diskusiji o botovima, lažnim vestima, zloupotrebi tuđih identiteta, postaje očigledno da javnosti nedostaje kritički pristup medijima, ali Jelena Kleut napominje da je tu često nejasno šta se zapravo traži od građana.

Prema njenoj oceni, za sprečavanje negativnih pojava u onlajn okruženju neophodno je predzanje koje se tiče u školi. 

„Da bi ste vi shvatili da ne možete da budete čipovani vakcinacijom ili da maske ne mogu da budu antene, vi morate da imate nekakvo bazično zvanje iz biologije, fizike, tako da ja mislim da je početak kritičkog mišljenja građana ove zemlje u dobrom obrazovanju“, kazala je profesorka Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.

Ona smatra i da je za to neophodno i veće ulaganje u obrazovanje, što podrazumeva bolje motivisane i bolje plaćene profesore, kao i dobre udžbenike.

PORAST NEPOVERENJA KAO PROBLEM

Drugi koren problema na koji Jelena Kleut ukazuje je nedostatak poverenja, jer imamo „osnovni problem sa tim da su građani sluđeni i da ne znaju kome da veruju“. 

„Sve te tradicionalne institucije kojima se verovalo, naučna zajednica, masovni mediji, institucije u našem slučaju, delimično su i same zaslužne što su dovele (do toga) da se sroza poverenje u njih, a delimično su bile na meti populista u poslednjim godinama“, smatra sagovornica Nove ekonomije.

Ona dodaje da su građani „sluđeni“ zbog poruka da ne mogu da veruju nauci ili medicini, a kada usvoje poruke da ne mogu da veruju ni medijima, obično se isključe iz dnevnog priliva informacija.

Tada počinju da veruju samo informacijama koje im je poslao neko iz najbližeg okruženja, što je plodno tlo za širenje „teorija zavere“.

„Ispostavlja se da od jedne do druge Vajber grupe vrlo lako i brzo putuju različite lažne vesti i neproverene informacije“, ukazuje Kleut.

Da bi se stanje preokrenulo, svaka institucija čije je poverenje poljuljano mora da počne da se „bavi sama sobom“ i da aktivno radi na tome da povrati poverenje građana.

Prema njenim rečima, u medijskoj sferi to već postoji i time se bave kuće koje štite integritet profesije, tu je i Savet za štampu, kao i organizacije koje se bave proverom tačnosti medijskih navoda (fektčekeri).

LAŽNE VESTI U KONTEKSTU PANDEMIJE

Jelena Kleut kaže da se, prema novim naučnim izveštajima i istraživanjima, pokazalo da se tokom pandemije najviše lažnih vesti odnosilo na informacije o koronavirusu.

„Pokazuju se nekakvi nepoznati stručnjaci koji nešto objašnjavaju, pa se na kraju ispostavi da to nisu nepoznati stručnjaci nego nepostojeći stručnjaci iz nekih drugih zemalja“, podseća sagovornica Nove ekonomije.

Prema njenom mišljenju, u mnogim sferama života pokazalo se da je pandemija ogolila problem lažnih vesti i učinila ga „sto puta uticajnijim i društveno relevantnijim“.

„Ukoliko vi sada širite lažne vesti koje su bliske teorijama zavere, da luk pomaže u lečenju korone, to onda može da ima dalekosežne posledice ne samo po zdravlje pojedinaca, nego po javno zdravlje, svih nas kao građana“, smatra Kleut.

ANONIMNOST I GOVOR MRŽNJE NA INTERNETU

U stručnoj javnosti se često govori i o izvesnom negativnom „doprinosu“ novih platformi za onlajn komunikaciju i društvenih mreža. Tu se pre svega misli na činjenicu da postoji veliki prostor za anonimnost.

„Problem sa onlajn mržnjom je što ona najčešće dolazi iz polja anonomnosti“, smatra Jelena Kleut.

Prema njenim rečima, o tome treba da se uči u školama i da se ljudi uče empatiji, da se stranci i drugačiji posmatraju kao „živa bića, a ne slika na ekranu“.

„Činjenica da se sve dešava u virtuelnom prostoru stvara osećaj kod učesnika da osoba koja je napadnuta nije stvarna, nego da je samo neka virtuelna persona“, ukazuje Kleut.

Problem je, međutim, i to što je Tužilaštvu za visokotehnološki kriminal potrebno mnogo vremena da pronađe ljude koji prete ili vređaju druge na internetu.

Prema rekaciji ljudi kada dobiju neku pretnju ili stravičnu poruku vidi se kako oni reaguju ljudski, „kao da im je to neko rekao na ulici“, dodala je Kleut.

„Mislim i da je to jedan važan deo medijskog opismenjavanja, razumevanje da potencijal anonimnosti nije dozvola da sve može da se kaže“, zaključuje sagovornica Nove ekonomije.

Čedomir Savković