INTERVJU: Šta o izmenama zakona kažu izvršitelji?

Nakon brojnih kritika u javnosti iznetih na rad javnih izvršitelja, Srbija menja Zakon o izvršenju i obezbeđenju (ZIO) koji reguliše njihov rad. O novinama u zakonu, kritikama i problemima u sistemu izvršenja Nova ekonomija razgovarala je sa Svetlanom Manić iz Komore izvršitelja Srbije. 

Ona kaže da se javnost najviše protivila tome da se izvršenjem „previše zahvata“ u plate i penzije, da se prodaju nepokretnosti za mali dug za komunalna potraživanja i da se ometaju javne prodaje, odnosno da „postoje određene sumnje da pojedina lica učestvuju a da nisu pravi kupci“.

„Nama je u intersu da ima manje situacija koje su sporne, koje stvaraju lošu predstavu o radu izvršitelja, a zapravo tog lošeg rada nema, jer mi ne želimo da radimo nezakonito ni nesavesno. Mi odgovaramo celokupnom svojom imovinom, znači to nije u našem interesu“, rekla je Manić.

Izmenama zakona uvode se i kazne za solidarne građane koji sprečavaju prinudna iseljenja, a Manić kaže da od prvog dana postoji mehanizam žalbi koji građani mogu da koriste – mada on ne odlaže izvršenje.

Jedna od stvari koje su se često pominjale u javnosti su aukcije, i sada se menja više stvari u vezi njih. Izvršitelji i članovi porodica više neće moći da učestvuju na aukciji. Kako će funkcionisati elektronske aukcije?

Ja ne mogu da vam kažem detalje, ali jedna od novina ovog zakona, kad je reč o prodaji nepokretnosti, je ta da se proširuje krug lica koja ne mogu biti kupci nepretnosti ni na javnoj prodaji ni neposrednom pogodbom. To su javni izvršitelj, njegov zamenik, njegov pomoćnik, svi zaposleni u kancelariji javnog izvršitelja, njihovi srodnici po pravoj liniji, njihovi srodnici po pobočnoj liniji do četvrtog stepena, i tako dalje: usvojilac, usvojenik, staratelj, vanbračni partner… Proširena je maksimalno lista lica koja ne mogu biti kupci nepokretnosti, i to se odnosi na sve prodaje koje vode svi izvršitelji. 

Pored toga, kako se uvodi elektronska prodaja, i administrator tog portala elektronske prodaje ubuduće neće moći da učestvuje u javnim prodajama, kao ni njegovi srodnici. Znači maksimalno je proširen krug lica koja ne mogu biti kupci nepokretnosti. To je, da kažem, glavna novina.

Da li su uočene još neke zloupotrebe, osim čuvenog slučaja da je stan kupio sin izvršiteljke?

To nije zloupotreba. Mislim, to se može tumačiti sa moralnog stanovništva, ali važeći zakon (u trenutku kada je intervju vođen) ne zabranjuje sinu javnog izvršitelja da na javnoj aukciji kod drugog javnog izvršitelja učestvuje i kupi nepokretnost ako bude najpovoljniji ponuđač. Znači to treba da razjasnimo, tu se ne radi o zloupotrebi. Zloupotreba bi bila ako je postupljeno suprotno nekon zakonskoj normi. 

To je sad stvar etičkog razmišljanja svakog od nas. Ja ne mogu da tumačim ničije misli, ali verovatno se pošlo od toga da to nije zabranjeno i da samim tim može da se učestvuje bez problema.

Sigurno vidite da to može potencijalno biti sukob interesa?

Ne znam u kom smislu mislite. Sve prodaje su javne, javno se objavljuju. I ova je bila javno objavljena – mogao je da učestvuje ko god je zainteresovan da kupi taj stan. Mogao je da ga kupi svako ko ponudi najpovoljniju cenu. Tu ništa nije drugo bilo sporno, jedino to što je kupac sin izvršiteljke.

Mnogi koji su pokušali da prisustvuju aukcijama prijavili su da se aukcije zakazuju u udaljenim mestima, u čudno vreme, kao na primer dan pred Novu godinu…

Nemojte tako, to nije čudno vreme, radni je dan.

…Takođe da postoje osobe na samoj aukciji koje na različite načine pokušavaju da „obeshrabre“ druge potencijalne učesnike, ili se pojavljuju kao fiktivni učesnici. 

Gledajte, svaka javna aukcija se mora održati u roku od 30 dana od dana zakazivanja. Ako je to radni dan i vreme rada izvršitelja, aukcija se može održati bez ikakvih prolema. Aukcija se održava u kancelariji javnog izvršitelja ili na nekom drugom mestu, ali to mora pisati u oglasu kojim se oglašava prodaja, i taj oglas se javno objavljuje. U tom smislu ne bi trebalo da bude nikakvih tajnih mesta, neprilagođenih ili čudnih vremena.

A što se tiče navodnih incidenata na samim aukcijama, od toga da određene osobe pokušavaju da spreče druge učesnike, do toga da je na aukciji u kancelariji jedne izvršiteljke nedavno pokušano isključenje dela javnosti, što je policija odbila da uradi?

Ne znam koji je to slučaj, morali bi da mi kažete koja je to izvršiteljka i da je kontaktiramo, pa da nam da neki detaljniji podatak. Drugo, o javnoj prodaji se vodi zapisnik. Ukoliko je bilo bilo kakvih smetnji da se održi javna prodaja, izvršitelj bi po redovnom toku stvari trebalo da to unese u zapisnik kao deo nečega što se desilo prilikom prodaje. Ukoliko smatra da je to od značaja, naravno – to ne postoji kao zakonska obaveza.

Ona (izvršiteljka) je verovatno procenila u tom momentu da je bolje da se isključi javnost da bi se mogla u miru i na zakonit način održana javna prodaja – pričam hipotetički, ja ne mogu da kažem zašto se ona za tako nešto odlučila. Prodaje su javne, održavaju se javno, ali to ne znači da ceo grad dođe, razumete, onda ne može da se održi u određenoj prostoriji, onda mora zbog toga da se odloži i da se zakaže ne znam gde…

Dobro, sigurno nije došao ceo grad, ali se radi o tome da je policija rekla da se radi o kancelariji javnog izvršitelja i da nema ovlašćenja da isključi javnost?

Policija traži određene zakonske uslove po zakonu o policiji i Zakonu o izvršenju za postupanje. Procenila je, na svoju odgovornost, da nisu ispunjeni uslovi da bi dala asistenciju, odnosno pružila pomoć radi isključenja javnosti. To je njihova odluka iza koje oni verovatno stoje.

Sada se uvodi pravilo da jedina nekretnina ne može da se proda za komunalni dug manji od 5.000 evra. Koliko se često dešavalo da neko napravi toliki komunalni dug i da mu zbog toga bude prodata nekretnina umesto da se izvršenje obavi na primanjima?

U dosadašnjem radu izvršitelja samo je jedna nekretnina prodata za dug za struju, i bila je reč o dugu koji je sa kamatom dostigao milion dinara. Kuća je čak bila manje vrednosti nego dug. Znači to nije bio tako veliki problem u primeni, toga nije toliko bilo. Bilo je dugovanja par stotina hiljada, za struju naročito, pa i za infostan. Sada toga gotovo da nema kada su u pitanju fizička lica.

Izmenama ZIO i ovim predloženim rešenjem se zapravo htelo da se izbegne situacija u kojoj se jednom licu za dug za struju, telefon, grejanje… proda kuća, jer to su ipak komunalni dugovi. Da se izbegne da lice ostane bez jedine nekretnine – ukoliko je to jedina nekretnina, ukoliko ima više, može se prodati. Mislim da je to sasvim korektna zaštita da se ne stvori socijalni slučaj od nekoga ko ima komunalni dug. 

Ovaj zakon se ne bavi socijalnom zaštitom, ali ima tu komponentu, i ovim izmenama je socijalno-ekonomska zaštita dužnika još pojačana. Tu se sada značajno smanjuje iznos penzije odnosno zarade na kom se može sprovoditi izvršenje. Na zaradi se može sprovoditi do jedne polovine, na minimalnoj zaradi do jedne četvrtine. Na penziji do jedne trećine, a minimalnoj penziji do jedne desetine. 

Kad smo počeli da radimo 2012. godine bilo je dosta tih predmeta gde je dug, naročito za struju, bio par stotina, a u određenim ekstremnim slučajevima i milion dinara. Jednostavno pronađena je neka druga imovina, ili dva predmeta izvršenja – penzija i auto, novčana sredstva na računu i auto.

Procenilo se da je bolje da se ostane na tome, jer ni mi ne idemo na to da prodajemo kuće. Ali ako dužnik nema imovinu, nego samo nepokretnost, onda ne možete da birate. Srazmera postoji kad možete da birate, ali onog momenta kad nema druge imovine, to je to. Višak će se vratiti dužniku od onoga što se proda. Imate i na strani poverilaca često lica koja su u teškim ekonomskim situacijama i kojima mnogo znači da naplate taj dug.

Kao što ste pomenuli, višak treba da se vrati dužniku. Imali smo slučaj da je zbog duga od 6.500 evra zaplenjen stan na Dorćolu vredan 90.000 evra (kako tvrdi dužnik), koji je prodat za 26.000 evra.

Tržišnu vrednost procenjuje stručno lice. Neka nepokretnost ne vredi koliko je nekad vredela, ili koliko dužnik lično procenjuje, nego onoliko koliko proceni veštak građevinske struke. Ako je zaista tako kako tvrdi dužnik, zašto nije prodao svoju nepokretnost, vratio dug od 6.500 evra, i ostalo bi mu više od 80 hiljada da kupi novu nekretninu? To jednostavno nije tačno, ali to niko ne želi da čuje.

Postupak javne prodaje po ZIO, ovde se više ne prodaje po tržišnoj ceni. Procenjuje se tržišna cena, ali prva prodaja ide na 70 posto, a druga prodaja na 50 posto od procenjene vrednosti. Tržišna prodaja je bila moguća da je dužnik sam prodavao svoju nepokretnost, namirio dug, i ostalo bi mu para koliko bi mu ostalo nakon prodaje. On je mogao sve vreme od kad je doneta presuda, do momenta pokretanja postupka i maltene nakon pokretanja postupka da ponudi izmirenje duga. 

Moram da kažem, pošto već pričamo o tom pojedinačnom slučaju, da dužnik tvrdi da jeste tražio da plati dug na drugi način.

Ja bih volela da vidimo da to stoji u predmetu, da dužnik to piše izvršitelju i da je izvršitelj to odbio. To sigurno ne postoji u predmetu.

Još jedna zamerka koja se čuje celih proteklih sedam godina je da su troškovnici izvršitelja netransparentni i da nisu detaljni.

To prosto nije moguće, ali dobro, svako može da kaže šta misli. Prvo, netransparentni nikako ne mogu biti, zato što se iz spisa predmeta vidi koje su radnje preduzete. Druga transparentnost je ta što je izvršitelj dužan da na kraju postupka uradi rešenje o konačnim troškovima gde će pored ukupnog iznosa troškova da navede šta čini taj iznos, odnosno koje radnje je preduzeo i koliko puta, i iz toga se vidi specifikacija, struktura tih troškova.

Postoji slučaj u kom je jedna izvršiteljka od penzionerke na ime troškova izvršenja naplatila 1.300.000 dinara, i da ona i dalje ne zna šta čini taj trošak.

Izvršitelj je dužan da donese rešenje o konačnim troškovima, kod prodaje nepokretnosti zaključak o namirenju, u kom će tačno navesti na ime čega koji iznos namiruje. Mislim da to uopšte nije moguće da se desilo. Pretpostavljam da mislimo na isti predmet, ali reč je o koleginici koja je veoma iskusna i stručna i ne mogu da verujem da je tako nešto moglo da se desi. Mislim, ja znam o tome iz medija, to mediji iznose a u predmetu ne stoji tako.

Kako stoji u predmetu?

U predmetu stoji da su troškovi specificirani i, kako vi kažete, transparentni. 

I kako dužnik može da izvrši uvid u taj predmet?

Svaki izvršni dužnik dobija rešenje o troškovima, to je jedan način da sazna koliki su troškovi i njihova struktura. Ukoliko mu rešenje nije moglo biti uručeno lično, nego je bilo uručeno preko oglasne table suda, može izvršiti uvid u spise predmeta i na taj način utvrditi koliki s troškovi i zašto.

Zašto je dotična žena morala da ide u PIO fond da bi saznala koliko ti troškovi izvršenja iznose?

Verovatno je njoj to uručeno preko oglasne table suda jer nije moglo biti uručeno lično, i da je ona otišla u PIO fond kad je saznala da postoji obustava na penziji. Ali ona svakako kod izvršitelja može izvršiti uvid i dobiti fotokopiju rešenja. 

Zakon se primenjuje od 2012, međutim tek sa ovim izmenama se došlo do toga da se smanji procenat koji može biti oduzet od plata i penzija. Zašto je trebalo toliko vremena da prođe da bi se ta mera uvela?

Ja to zaista ne mogu da vam kažem zato što, prvo, mi smo imenovani kao izvršitelji da sprovodimo zakon takav kakav je donesen i da uspostavimo tu novu profesiju u pravni sistem. Rešenje koje je usvojeno zakonom iz 2011, što se tiče sprovođenja na trećini minimalne penzije ili plate, bilo je prisutno u našem zakonodavstvu unazad nekih 10-ak i više godina. I sud je tako sprovodio izvršenje na penziji i plati, i tu nije bilo protivljenja, nikavog otpora tome. Stvorio se jedan otpor kad su počeli da rade izvršitelji, prvo zato što javnost, pre svega dužnici, nisu bili spremni na jedan efikasan sistem izvršenja.

Postojala je praksa dugogodišnjeg nesprovođenja izvršenja, i dužnik je bio bezbrižan u pogledu toga da će mu neko naplatiti dug na plati ili penziji. Bilo mu je potpuno svejedno da li se sa penzije ne može skinuti jedna trećina ili jedna devedesetina, njemu je bilo potpuno irelevantno kakv je zakon, jer izvršenja gotovo da nije bilo. Tek sa početkom rada izvršitelja, kada s ti predmeti počeli da se intenzivno rade, i kad su PIO fondu i poslodavcima počeli da stižu zaključci o sprovođenju na zaradi i penziji, dužnici su se probudili i pobunili. Zato što im to nije odgovaralo. A zakon je bio isti, ništa se nije promenilo. 

Poverioci su po 10-20 puta odlazili u sud da urgiraju za svoje predmete, međutim ništa se nije dešavalo. Izvršitelji su zaprimili za ovaj period od sedam godina preko tri miliona predmeta. Urađeno je više od pola tih predmeta. Iako su svi priželjkivali efikasan sistem izvršenja, ispostavilo se da reforma u tom pravcu jednom broju stanovništva nije odgovarala, i ono se intenzivno buni. Negodovanje poverilaca niko nije slušao ranije, tek sada uvođenjem zakona i izvršitelja imamo sistem koji funkcioniše.

Vi imate predmete iz 2008, 2009, 2010. koji nisu završeni, koji dolaze kod izvršitelja u rad. Pitamo se zašto je dug od 100.000 dinara sada recimo 500.000 – zato što je kamata višestruko prevazišla glavni dug. I sa druge strane imamo dužnika koji se buni zašto mu se sa penzije skida polovina penzije, jer ne može da živi sa drugom polovinom. I to je tačno, i jedno i drugo, samo sad treba naći meru. Ovde će biti dobro za dužnika, ali će postupci dugo da traju. Kamata će da teče. Nije ni ovo idealno rešenje za dužnika, ali je toliki bio pritisak javnosti i mediji davali podršku tome, da se stvorio utisak da treba da se taj iznos značajno smanji.

PROČITAJTE JOŠ:

Sve što treba da znate o izvršiteljima, a niko vam nije rekao