Izgradnja plastičnih spomenika odlika autoritarnih režima

Hiperprodukcija spomeničke plastike odlika je autoritarnih režima, a osim Srbije primer je i Hrvatska u kojoj je od osamostaljivanja do danas izgrađeno 33 spomenika Franji Tuđmanu, kazao je  Branislav Dimitrijević, istoričar umetnosti i profesor na Visokoj školi likovnih i primenjenih umetnosti. 

Poređenja radi, u vreme Titovog režima, u centru Beograda, Ljubljane ili Zagreba nikada nije izgrađen spomenik Titu, a taj režim se smatra totalitarnim, dodao je on.

Dimitrijević je na nedavno održanoj tribini „Nije Filozofski ćutati”  na Filozofskom fakultetu, čija je tema bila mapiranje destrukcije u Beogradu, kazao da je danas lako praviti skulpture jer postoje tehnologije koje mogu da simuliraju tradicionalne oblike i materijale.

Zato je prva karakteristika spomeničke plastike koruptivnost jer „nema nikakve sumnja da se koristi situacija da je proizvodnja plastike za spomenike jeftina, u odnosu na novac koji se u to ulaže“.

Autoritarnost u smislu donošenja odluka o tome koji spomenik će se podići i gde će se podići, je druga odlika politike izgradnje spomenika u Beogradu, kazao je Dimitrijević. 

„Ta autoritarnost je sad već transparentna potpuno. Mi sad dobro  znamo da je spomenik Vudro Vilsonu inicijativa Aleksandra Vučića. Mi znamo da je Vučić rekao da mu se neke zgrade u centru ne sviđaju i da ih treba srušiti. Sećam se još pre nekoliko godina da je imao te estetske izlive pa je rekao da je zgrada Generalštaba, čuvena Dobrovićeva zgrada, ružna“, naveo je Dimitrijević.

Prema njegovim rečima, treća karakteristika je  kolonijalni tj. autokolonijalni momenat u izgradnji spomenika u Beogradu.

„To je novo, to dosad nismo imali. Kada se neka strana država pojavi sa kešom i sa idejom da se podigne neki spomenik, njima se „izlazi u susret„, kazao je on ističući da je  taj fenomen počeo za vreme prethodne  vlasti sa spomenikom azerbejdžanskom totalitarnom vođi Hajdaru Alijevu na Tašmajdanu (2011. godine, prim. novinara) , i da to nije isključivo fenomen ovog režima.  

„Nije to (Alijev) usamljen primer. Nije jasno zašto je ruski car Nikolaj u sred centra grada. I spomenik Stefanu Nemanji koji je očigledno isto ruska inicijativa. Jedan od članova žirija za taj spomenik bio je profesor Miodrag Živković koji je realizovao spomenike kao što je Tjentište. On je izašao iz te komisije u kojoj su pet članova bili političari, a četiri stručnjaci, koji su bili preglasani“, naveo je on kao primer i dodao i da je i Mađarska vrlo aktivna u Srbiji na polju izgradnje spomenika.  

Spomenik Sibinjanin Janku na Zemunskom keju ima i vrlo lošu izvedbu i ide u domen komedije i komičnog, ocenio je on.

On je rekao i da na vlasti u Srbiji „imamo garnituru koja u ime stranog interesa, pravi spomenike“.

NIKAKO DA SE OSLOBODIMO POTREBE DA SVI SPOMENICI BUDU U OBLIKU FALUSA.

Dimitrijević je kazao i da ne postoji nikakva svest i potreba da se ideja o spomeniku i razumevanju uloge spomenika u javnom prostoru oslobodi logike totema. 

Logika totema, kao je objasnio, znači da je jedan jedini oblik spomeničke skulpture u  formi totema  tj. ima falusoidni oblik koji predstavlja nekog muškarca i koji nema nikakvu umetničku vrednost. 

Takav spomenik je i najavljeni spomenik Stefanu Nemanji ispred zatvorene glavne železničke sanice koji će biti visok 28m, naveo je kao primer.

„Najviši spomenik u Srbiji je Stevanu Filipoviću iznad Valjeva, ali njegova veličina (16 m) tamo ima smisla. Zamislite da imate u gradu nešto tako visoko“, zaključio je na kraju Branislav Dimitrijević. 

PROČITAJTE: SVI DETALJI RENOVIRANJA STEPENICA NA KALEMEGDANU