Kvalitet vazduha ne meri se svuda po propisima, upozorava državni revizor

Državna revizorska institucija (DRI) uočila je brojne nepravilnosti u merenju kvaliteta vazduha u Srbiji. Oni se pre svega odnose na nepravilno određivanje lokacija mernih stanica, kao i na neodgovarajući način uzimanja uzoraka.

Takođe, DRI navodi da Srbija i dalje nema jedinstveni sistem monitoringa kvaliteta vazduha jedinstveni način izveštavanja o ovim podacima, niti jedinstveni indeks kvaliteta vazduha.

Kvalitet vazduha se ocenjuje i na osnovu podataka sa mernih mesta i lokacija koja nisu predviđena za ocenjivanje kvaliteta vazduha.

Kako navodi DRI, usisne cevi za uzimanje uzoraka su postavljene na većoj ili manjoj udaljenosti od propisane, a ponekada usisne cevi nisu postavljene tako da omogućavaju slobodno strujanje vazduha ili postoje značajne prepreke koje mogu da utiču na strujanje vazduha.

Džavni revizor upozorava i da se ne vrše fiksna merenja svih zagađujućih materija.

U izveštaju su posmatrani gradovi sa zagađenim vazduhom, odnosnom kvalitetom vazduha treće kategorije. To su Beograd, Novi Sad, Pančevo, Užice i Bor.

U svim gradovima uočeni su nedostaci kada je u pitanju praćenje kvaliteta vazduha i DRI je u svakom od gradova uočio nedostatak jednog broja mernih mesta za fiksno merenje.

U Beogradu nedostaju merna mesta za fiksna merenja koncentracija olova, benzena, arsena, kadmijuma, nikla i benzo(a)pirena, u Novom Sadu za merenje koncentacije benzena, u Pančevu za merenje koncentracija olova, arsena, kadmijuma, nikla i benzo(a)pirena.

U Užicu nedostaju merna mesta za fiskna merenja koncentracija olova, benzena, arsena, kadmijuma, nikla i benzo(a)pirena, a u Boru za merenja koncentracije benzena i benzo(a)pirena.

Iako su mere predviđene planovima kvaliteta vazduha u lokalnim samoupravama sprovedene, do značajnijeg poboljšanja vazduha od 2018. do 2020. godine došlo je samo u Novom Sadu.

Razlozi zbog kojih planovi nisu doveli do poboljšanja vazduha u većini gradova su ti što su mere ograničene samo na aktivnosti koje su pod nadležnošću jedinica lokalne samouprave, a ne postoji ni zakonska obavzea praćenja implemetacije plana i izrade izveštaja o njegovoj realizaciji.

Takođe, postoji nedostatk kvantitavni procene, odnosno nije određeno u kom periodu je potrebno postići i koliko smanjenje koncentracija zagađujućih materij. Ne postoji ni centralna baza pri Ministarstvu i Agenciji svih planova zbog čega ne postoji ni razmena iskustava. Takođe planovi ne sadrže relevantne podatke o inventaru emisija i projekcijama emisija zagađujućih materija u vazduh, navodi DRI.

Planove kvaliteta vazduha donose nadležni organi autonomne pokrajine i jedinica lokalnih samouprava tamo gde je vazduh treće kategorije.

Rešenje bi bilo donošenje nacionalne Strategije koja bi bila efikasnija od loklanih planova.

Međutim, ona još uvek nije doneta iako je rok za njenu izradu bila 2011. godina.

„Zbog kašnjenja u pripremi Strategije (Programa) zaštite vazduha javlja se problem prekoračenja graničnih vrednosti zagađujućih materija, jer planovi kvaliteta vazduha koje donose lokalne samouprave ne mogu biti efikasni bez odgovarajućih mera na nacionalnom nivou“, piše u izveštaju DRI.

U izveštaju DRI piše i da nije dokumentovan postupak izbora odabranih mernih mesta i lokacija za uzimanje uzoraka detaljnim fotografijama okolnog područja i detaljnom mapom sa ucrtanim položajem lokacija najvećih izvora zagađivanja.

Nije vršena ni provera odabranih mernih mesta i lokacija nakon određenog vremenskog perioda „u cilju potvrđivanaj validnosti kriterijuma koji su korišćeni za izbor“.

Da li nam je vazduh zaista najlošiji u Beogradu?