Roditelji na ivici živaca zbog škole na daljinu

Otkako je korona promenila ustaljeni režim rada škola, brojni oditelji su suočeni sa velikim brojem problema, a zbog teškoća da usklade posao sa školskim obavezama svoje dece, sve češće čujemo komentare da su „na ivici pucanja“. 

– Izgleda mi kao da su 24 časa malo za sve što treba da odradimo u toku jednog dana. I to bez težnje ka perfekcionizmu, kako smo navikli, već se dan svodi na „otaljavanje“ obaveza. Bitno je samo da sve stignemo, ali i to je jako teško – opisuje Beograđanka Kristina Popović uobičajeni radni dan u svojoj petočlanoj porodici.

Online škola posao za majke

Škola je i do sada najčešće bila posao za majke, a pandemija je to samo potvrdila. Mame te koje su dominantno zadužene da pomažu deci u izradi domaćih zadataka, da kontrolišu, preslišavaju, pišu sastave iz srpskog, crtaju i boje radove iz likovnog, dok su za zadatke iz matematike i dugih prirodnih nauka mahom zaduženi očevi. 

Jovana Ružičić, direktorka i osnivačica Centra za mame, prenosi rezultate istraživanja te organizacije koji svedoče da je preko 60 odsto majki na sebe preuzelo veći deo dodatnih obaveza oko dece tokom pandemije, a dve trećine kaže da svoj raspored češće nego partner prilagođavaju školi, vrtiću i drugim obavezam. Tek svaka peta majka ističe da je partner više nego ranije uključen u obaveze oko dece, dok 13 odsto ističe da se angažovanje očeva u pandemiji čak smanjilo.

Iskustva sagovornika portala Nova ekonomija potvrđuju nalaze nekih studija da su se očevi više uključili u obaveze u domaćinstvu i oko dece ako su radili od kuće, a majke morale da odlaze na posao. Ipak, ni to nije pravilo, jer neki od naših sagovornika kažu da se deca, verovatno po ustaljenoj navici, radije obraćaju za pomoć majkama. 

„Muž pola radnog vremena radi za kompjuterom i vodi telefonske razgovore. Ne dozvoljava deci da ga prekidaju. I što je zanimljivo oni su ga ostavili na miru. Ali kad sam ja radila od kuće, a oni imali onlajn nastavu, ne samo da su me svaki čas prekidali da im nešto dodam, pomognem, već nije moglo da prođe 14 sati, a da mene ne upitaju kad će ručak“, kaže Sunčica, koja je po struci ekonomistkinja.

Petar T. je informatičar čija se firma od pojave kovida 19 prebacila na rad od kuće. Njemu je to donelo nova zaduženja. Sada ide u nabavku, sprema doručak, podgreva, a ponekad i skuva ručak. 

– Zbog prirode posla, moj rad se ne razlikuje kod kuće i u kancelariji. Ali baš zbog toga što sam sada fizički prisutan u kući, supruga očekuje da nadgledam dete koje prati onlajn nastavu i da ga kontrolišem. Ne stižem to zbog posla, a s druge strane, smatram da dete mora da bude odgovorno prema svojim školskim obavezama – priča Petar.

Njegova supruga Jelena, zaposlena u javnom sektoru, kaže da njen posao zbog škole nije trpeo, ali napominje da su se, kada je dete od jeseni krenulo u peti razred, prvi put suočili s tim da moraju da mu pomažu.

– Suprug misli da dete treba da bude samostalno i ja bih to podržala da se u školu ide normalno. Ali u situaciji kada se nastava prati onlajn i kada svaki nastavnik ima drugačiji metod i način rada, a uz to dete nema priliku da čuje živu reč  nastavnika, ipak dolazimo do toga da je ponekad potrebno nešto objasniti i približiti pojmove s kojima se prvi put susreće – ističe naša sagovornica.

Kristina, koja radi kao novinarka, veći deo godine radi od kuće, a sa troje školske dece, organizacija dana nije nimalo jednostavna. 

„Deca očekuju pomoć za obaveze u školi, a posao čeka. Hiljadu puta u toku dana moraš da izvagaš da li da prekineš rad i pomogneš im ili da ih pustiš da pokušaju sami da se snalaze. Šefovi se ne libe da nas zovi i rano ujutro i kasno uveče, da nam šalju poruke i zahteve. To pojačava sveprisutnu nervozu“, ističe Kristina. Iako se, kako kaže, ne raduje povratku đaka u škole, jer njena deca jedan dan nastavu slušaju u učionici, a drugi dan na daljinu (a to znači da se nastavnici ne uključuju već samo „kače“ prezentacije i zadatke), ipak joj je lakše što će imati bar tri sata mira da „odradi“ poslovne ili kućne obaveze.

Tatjana T, samostalna umetnica, kaže da njen posao generalno ne trpi jer drži radionice u popodnevnim satima i vikendom, ali je sve obaveze morala da prilagodi obavezama svoje dece. Najstarija ćerka je druga godina gimnazije, srednja je osmi razred, a najmlađa četvrti, a pritom dve idu i u muzičku školu. Sve tri su u različitim sistemima nastave: najmlađa je ide u školu svaki dan, osmakinja svaki drugi dan, a gimnazijalka svake druge nedelje. 

„Sreća da svaka od njih ima svoju sobu pa ne smetaju jedna drugoj. Ali se desi da se iz jedne sobe čuje flauta, iz druge gitara, a onda treća izleti i traži da se stišaju jer ne može da prati onlajn nastavu. Ne mogu da zamislim kako je ljudima koji rade od kuće, a deca im takođe prate nastavu. Mi bar nemamo tih problema, ali, recimo, često dolazi do preklapanja, pošto u kući imamo samo jedan kompjuter. Moja deca nastavu prate preko mobilnih telefona, ali im za neke zadatke i testove treba kompjuter. Dešava se da ja počnem neki svoj dodatni posao, pa da moram da prekinem i ustupim im kompjuter da one završe svoje obaveze. Zaista ne poznajem nijednu porodicu u kojoj svaki član ima svoj kompjuter i prostor odakle može nesmetano da radi“, ističe Tatjana.

Prenoseći iskustva svojih prijatelja, kaže da je roditeljima mlađih osnovaca nezgodno da decu ostave same za računarom da slušaju nastavu na daljinu jer se mnoga ne snalaze i potrebna im je pomoć. Navodi i primer svoje prijateljice koja je mesecima bila prinuđena da svaki dan detaljno prati šta se dešava u školi, pošto je učiteljica njene ćerke koja pohađa treći razred sva predavanja držala preko Vajbera. Tatjana dodaje da se i sama se tokom prošle školske godine s tim suočila, jer je najmađoj ćerki svakodnevno morala da prenosi obaveštenja iz škole koja su stizala na njen mobilni telefon.

„Kada pogledam ovih 13 meseci unazad, čini mi se da su roditelji u Srbiji kategorija koja najviše podnosi teret takozvane nove normalnosti i to po više osnova. Na ličnom nivou, suočavamo se sa strahovima od bolesti i neizvesnosti, moramo da odgovorimo novim izazovima u profesionalnom smislu, bilo da to znači prilagođavanje na nove načine rada ili suočavanje sa gubitkom posla. A na sve to, moramo da budemo podrška i oslonac drugim osetljivim članovima porodice, našim roditeljima i deci“, smatra Bojana Selaković, majka dva osnovca. 

Ona napominje da prilagođavanje i usklađivanje sa novim načinom ispunjavanja školskih obaveza, nije jedini problem sa kojim su se roditelji suočili. 

„Paralelno sa tim, u nedostatku jasnih i nedvosmislenih državnih epidemioloških mera, roditelji su ti koji deci moraju da ukažu na to šta je odgovorno ponašanje, zašto nema druženja po kućama, igraonicama, odlazaka na rođendane. Dodatni pritisak stvara činjenica da se roditelji njihovih drugara različito pema tome ophode, pa je onda još teže objasniti zašto neko drugo  dete može da ne nosi masku, da ide na ples i organizuje druženja“, kaže Bojana.

Ona kaže da će postoječi način školovanja sigurno ostaviti posledice po znanje dece, a u kojoj meri, zavisi od toga koliko su roditelji mogli da im obezbede dodatnu podršku. Bilo ličnim angažovanjem, bilo plaćanjem privatnih časova.

„Kada sve saberemo, jedina činjenica koju niko ne može osporiti jeste da neće sva deca na isti način osetiti posledice nastave koja se izvodi na ovakav način“, ističe Bojana i ocenjuje da je ova školska godina „odrađena“ preko volje od strane i dece i nastavnika i roditelja i veruje da svi željno čekaju da se ona završi.

V. S.