Šapić krši zakon: Ne dozvoljava Savetu za borbu protiv korupcije da vidi podatke o Beogradu na vodi

Uprkos zakonskoj obavezi, državni organi u Srbiji često ignorišu zahteve i građana i drugih institucija za slobodnim pristupom informacijama od javnog značaja. To ne samo da ostavlja brojna pitanja bez odgovora, već i dodatno produbljuje sumnje u netransparentnost velikih državnih projekata. Jedan od tih projekata je Beograd na vodi, jedan od omiljenih projekata aktuelne vlasti, u vezi sa kojim brojna pitanja godinama ostaju bez odgovora.

Iako Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja omogućava građanima Srbije da dobiju informacije ili uvid u dokumentaciju od javnog značaja, u praksi, stvari često ne funkcionišu onako kako piše u zakonu.

Ni građani, pa čak ni same državne institucije, često ne uspevaju da na ovaj način dođu do traženih podataka. To su neki od zaključaka poslednjeg izveštaja Saveta za sprečavanje korupcije, o netransparentnosti rada domaćih institucija.

Jedna od institucija koja odbija da dostavi podatke tražene po osnovu Zakona jeste Grad Beograd. Konkretno, Grad Beograd Savetu nije želeo da dostavi informacije u vezi sa dugovanjem preduzeća Beograd na vodi prema Gradu od oko 100 miliona evra, koji je utvrdila Državna revizorska institucija.

Ovakvo prikrivanje informacija kod Saveta, kako kažu, budi sumnju na korupciju i zloupotrebe. Tu sumnju Savet je izrazio još 2019. godine, u Izveštaju o netransparentnosti ugovaranja, u kojem je istaknuto šta sve javnost ne zna o projektu Beograd na vodi, a trebalo bi da zna.

Takvih stvari je mnogo. Kako kažu iz Saveta, ne samo da javnost ne zna zbog čega je ovaj projekat proglašen projektom od nacionalnog značaja, već ni u kom postupku je izabran strani, arapski partner. Javnosti je dostupan samo Ugovor o zajedničkom ulaganju, ali ni on ne daje odgovore na sva pitanja. Naime, kažu iz Saveta, to nije ugovor o građenju, niti zajedničkoj izgradnji, a ni o zajedničkom ulaganju.

“Kada se zaključi jedan ugovor o zajedničkom ulaganju u izgradnju objekata i infrastrukture, on pre svega mora imati osnovne elemente ugovora o građenju, a to je da reguliše posao u koji se zajednički ulaže, šta se gradi, koja je cena tog posla, ko šta ulaže i u kom periodu će biti završen svaki objekat pojedinačno, kao i planirana infrastruktura i javne površine. Ovaj ugovor nema te elemente, a pre svega ko je investitor koji plaća cenu radova i ostale troškove gradnje, kao ni koji su izvođači radova”, pojašnjavaju iz Saveta.

Iz Saveta dalje navode da u ugovoru nije navedeno koja je funkcija države Srbije u ugovoru, ali su zato njene obaveze navedene nejasno, i pritom nisu vrednosno iskazane.

Druga strana u ugovoru je strateški partner, firma Belgrade Waterfront Capital Investment LLC iz Abu Dabija, čiji je zakonski zastupnik Mohamed Alabar. Pored toga što nije poznato po kojim kriterijumima je ova firma odabrana, ne zna se ni koliko je dosad uložila u projekat.

Naredna firma iz ugovora je “Beograd na vodi”, koja je, kako kažu iz Saveta, označena kao “Društvo”, ali nije jasno koja je tačno funkcija ove firme. Na taj način se, kažu iz Saveta, maskira njena uloga.

Konačno, četvrta firma u ugovoru je Al Maabar International Investment LLC, takođe iz Abu Dabija, koju zastupa Mohamed Alabar i ta firma je označena kao “garant”. Dakle, firma koja je garant ima istog zastupnika kao i firma koja je strateški partner.

Interes države ili koruptivni posao?

“Na osnovu navedenog, iz ovog Ugovora može jedino da se zaključi da se ne radi o zajedničkoj gradnji niti zajedničkom ulaganju u objekte Beograda na vodi, nego da se radi o zajedničkom uređenju odnosa vlasništva Republike Srbije i stranog strateškog partnera i to 68 odsto privatni kapital i 32 odsto kapital Republike Srbije. Taj odnos vlasništva je utvrđen na potpuno netransparentan način, zbog čega postoji ozbiljna sumnja da se tu ne radi o nacionalnom interesu države, već potencijalno veoma koruptivnom poslu”, zaključuju iz Saveta.

Još jedna nepoznanica na koju ukazuje Savet jeste kako se u ulozi investitora našla kompanija Beograd na vodi, a ne Eagle Hills Properties, preko koje je strateški partner trebalo da plasira ugovorena sredstva u iznosu od 300 miliona evra.

Savet ukazuje i na “veoma očitu” disproporciju obaveza ugovornih strana. Naime, Srbija se obavezala na prilagođavanje pravnog sistema projektu, davanje zemljišta u zakup bez naknade a potom i u svojinu bez naknade, fizičko raščišćavanje površine obuhvaćene projektom i sanaciju životne sredine i ubojitih eksplozivnih naprava zaostalih iz prošlosti. Potom, obavezali smo se i na eksproprijaciju, da ćemo isključivo na sopstveni račun obezbediti izgradnju komunalne infrastrukture i pružanja komunalnih usluga, uključujući i sva spoljna saobraćajna rešenja, veze sa linijama podzemne železnice i tramvaja.

S druge strane, strateški partner se obavezao da će obezbediti dodatni kapital od 150 miliona evra i još toliko pozajmice. Da li je i kada strateški partner ova sredstva obezbedio, pod kojim uslovima, od kojih kreditora i u kojim pojedinačnim iznosima, Savetu nije poznato, jer ove informacije nisu dostupne javnosti.

Firma Beograd na vodi obavezala se da će snositi troškove uređivanja javnih površina u svojini Grada Beograda koje su obuhvaćene projektom, troškove izrade studije nultog stanja u kojoj su procenjeni troškovi sanacije životne sredine i dinamički plan, kao i na to da investitor ima ekskluzivno pravo da za potrebe projekta pruža usluge projektovanja, izgradnje i upravljanja, prodaje i marketinga, odnosa sa kupcima, usluge informacionih tehnologija, te druge povezane usluge. U praksi se, međutim, pokazalo da te usluge vrši Eagle Hills i fakturiše ih kompaniji Beograd na vodi.

Jedini dokument gde se jasno određuje ko je investitor u projektu izgradnje luksuznog naselja je Odluka o uređivanju zemljišta i načinu i postupku obračuna i plaćanja doprinosa za uređivanje građevinskog zemljišta u okviru projekta Beograd na vodi. Interesantno je da se u pomenutoj odluci Eagle Hills Properties, koji je u medijima predstavljen kao investitor, ni ne pominje, odnosno nema nikakve obaveze. Kao investitor se, naime, spominje firma Beograd na vodi, u kojoj, inače, Republika Srbija ima 32 odsto vlasničkog udela.

Institucije zajedno ćute

Savet za sprečavanje korupcije je još 2019. godine tražio od Grada Beograda ugovor između Grada i Republike Srbije o međusobnom regulisanju obaveza koje se odnose na troškove uređenja građevinskog zemljišta na lokaciji obuhvaćenoj planskim dokumentom, ali odgovor nikada nije dostavljen. Čak ni nakon žalbe Povereniku za informacije od javnog značaja, koji je doneo rešenje kojim obavezuje Grad da dostavi informacije, odgovora nije bilo.

Savet je i od Direkcije za građevinsko zemljište i izgradnju Grada Beograda tražio podatke koji se odnose na troškove uređivanja (pripremanje i opremanje) građevinskog zemljišta, troškove fizičkog raščišćavanja površina obuhvaćenih projektom, troškove sanacije životne sredine i ubojitih eksplozivnih naprava zaostalih iz prošlosti i troškove eksproprijacije.

Takođe, od Ministarstva za zaštitu životne sredine zatražili su podatke o njihovim aktivnostima u vezi sa sanacijom životne sredine u okviru projekta Beograd na vodi. Ministarstvo je obavestilo Savet da ne poseduje traženu dokumentaciju.

Ni šest godina kasnije, Savet nije u boljoj poziciji.

“Podsećanjem na Izveštaj o netransparentnosti ugovaranja koje je Savet uradio pre šest godina, ima za cilj da pokaže sa kakvim se problemima Savet susretao prilikom izrade svojih izveštaja, počevši od svog osnivanja do današnjeg dana. Odluka aktuelnog gradonačelnika (Aleksandra Šapića) da nastavi kontinuitet ćutanja državne administracije i bez ikakvih sankcija ne ispoštuje rešenje Poverenika, kojim mu je naloženo da dostavi informaciju Savetu, da li je Beograd na vodi doo izmirio dug Gradu Beogradu, predstavlja ne samo kršenje zakona, već urušavanje državnih institucija”, zaključuju iz Saveta.

RGZ vređao i pretio Vladinom Savetu za sprečavanje korupcije: Šta je sve vlast sakrila od sopstvenog antikorupcijskog tela?