Uvođenje „zelene“ energije treba da se ubrza

U Srbiji bi uvođenje „zelene„ energije iz obnovljivih izvora koja bi zamenila i povukla iz pogona „prljave„ resurse trebalo prilično da se ubrza, ili neće biti ispunjeni ciljevi predviđeni strateškim energetskim dokumentom, piše u ediciji Klima i Biznis – zašto se isplati poslovati održivo, koja je objavljena u okviru platforme BeRiskProtected, koju su pokrenuli portali Sve o osiguranju i Sve o novcu.

Zbog toga, ali i zbog drugih problema u elektroenergetskom sistemu možemo biti suočeni sa energetskom krizom, ocenjuju eksperti navodeći da se veći deo energije u Srbiji dobija iz “prljavih” izvora energije, termoelektrana prosečne starosti 45 godina i energetske efikasnosti ispod 30 godina. 

Srbija ima usvojen strateški dokument po kojem bi do 2024. godine trebalo da „ozeleni„ svoj elektroenergetski sistem.

Prema Strategiji razvoja energetike Republike Srbije do 2025. godine sa projekcijama do 2030. godine predviđeno je sukcesivno povlačenje iz pogona termoenergetskih blokova u periodu od 2018. do 2024. godine. Prema toj Strategiji (koja je usvojena 2015. godine) ostalo je još dve godine da se sistem „ozeleni“ i postane energetski efikasniji. 

Energetsko-klimatski paket 

Pored toga što je tehnologijja kojom Srbija raspolaže zastarela, energetski stručnjaci ukazuju i da su, usled neadekvatnog održavanja, proizvodni procesi degradirali u poslednjih nekoliko decenija. 

Andrija Petrušić, ekspert za tržište električne energije i direktor United Green Energy tržišnog integratora kaže da se Srbija u okviru energetsko-klimatskog paketa EU 20-20-20 obavezala da do 2020. godine 27 odsto bruto finalne potrošnje „potekne„ iz obnovljivih izvora energije. 

Dve godine posle ovog roka, ciljevi su postavljeni na nivo od 32 odsto za 2030. godinu.

„Iako je na sajtu EPS-a stajalo da 31 odsto proizvedene energije u sistemu EPS-a potiče iz hidropotencijala, procenjuje se da je Srbija dostigla samo 22 odsto bruto finalne potrošnje iz obnovljivih izvora, jer energija proizvedena iz obnovljivih izvora koja je namenjena potrošnji van granica Srbije ne treba da bude razmatrana kao proizvodni potencijal koji je doprineo povećanju učešća obnovljivih izvora u bruto finalnoj potrošnji“, kaže Petrušić. 

Željko Đurišić, profesor na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, kaže da se ne može dati eksplicitan odgovor koliko se smanjuje uticaj na klimatske promene upotrebom obnovljivih izvora energije. 

„Srbija je mala zemlja da bi se moglo meriti koliko utiče ili ne utiče na klimatske promene. Ali, svako smanjenje proizvodnje iz termoelektrana na račun povećanja proizvodnje iz obnovljivih izvora utiče na smanjenje emisije CO2“, kaže Đurišić.

Obnovljivi izvori u Srbiji doprinose manjoj emisiji CO2 u onoj meri koliko su u stanju da zamene energiju koju dobijamo iz „prljavih“ izvora energije, ocenjuje Petrušić.

„Recimo jedna solarna elektrana od 1MW može da proizvede 1.200 MWh zelene energije godišnje, što za Srbiju znači da bi se za svaki proizvedeni MWh iz obnovljivih izvora smanjila emisija za 900 tona CO2“, kaže Petrušić. 

Potencijal obnovljivih izvora energije 

U Strategiji razvoja energetike Republike Srbije do 2025. godine sa projekcijama do 2030. godine, ukupni tehnički raspoloživi potencijal obnovljivih izvora energije u Srbiji procenjuje se na 5,65 miliona ten godišnje (1 ten=1 tona ekvivalentne nafte=11.630kWh) Od ovog potencijala, kako piše u tom dokumentu, koristi se 1,054 miliona ten biomase (najvećim delom kao ogrevno drvo) i 909 hiljada ten hidroenergije.

Biomasa predstavlja značajan energetski potencijal Srbije, koji se procenjuje na 3,448 miliona ten što je 61 odsto ukupnog potencijala obnovljivih izvora. 

“Pored 500 MW vetroparkova i 10 MW solarnih elektrana koji su bili na podsticajnom programu do uvođenja novog Zakona o korišćenju obnovljivih izvora energije, očekuje se da je u projektima spremno još 1.000 MW vetroparkova i preko 300 MW solarnih elektrana. Tu su naravno i biogasna postrojenja i mini hidroelektrane, za koje ne očekujem da će se razvijati u ovolikoj meri. Ukoliko se realizuju svi projekti ili bar većina, Srbija će ispuniti ciljeve zadate za 2030. godinu”, procenjuje Andrija Petrušić.  

Ipak, on postavlja pitanje da li će doći do ovako visokog nivoa apsorpcije obnovljivih izvora u elektroenergetski sektor Srbije, i da li će ta energija biti namenjena finalnoj potrošnji u Srbiji, kako bi se uzela u razmatranje pri ostvarivanju ciljeva. 

Nestabilni izvori 

Poslednjih godina, postoji preispitivanje politike EU o obnovljivim izvorima energije koje se prevashodno odnosi na stabilnost snabdevanja iz ovih izvora kao važne komponetne njihove eksploatacije.

Uprkos tome što su obnovljivi izvori čistiji, njihov negativan efekat ogleda se u njihovoj nepredvidivosti u pogledu proizvodnje, odnosno njihovom negativnom uticaju na balansiranje celog sistema. Zato bi ih trebalo postepeno uvoditi u elektroenergetski sistem Srbije u dužem vremenskom period, smatra Andrija Petrušić.

„Nestalna proizvodnja kao glavna odlika obnovljivih izvora glavni je kamen spoticanja i izvor nesuglasica između Ministarstva energetike sa jedne, i Agencije za energetiku, EMS-a i EPS-a sa druge strane. Struka insistira na postepenom uvođenju obnovljivih izvora, a Ministarstvo je radilo na novom zakonu i budućim podsticajnim programima tako, da ne postoje nikakva ograničenja u pogledu tempa kojim će se realizovati projekti“, objašnjava sagovornik.

„Sve ovo je dovelo do toga da Agencija, EMS i EPS povuku svoje predstavnike iz svih radnih grupa početkom 2022. godine. Pitanje je kako će se sve odraziti na novi podsticajni program koji definiše Zakon o korišćenju obnovljivih izvora energije“, smatra Petrušić. 

Prema njegovom mišljenju, treba raditi na izmenama i dopunama Zakona u skladu sa predlozima Agencije, EMS-a i EPS-a, kako bi se dugoročno održala stabilnost i sigurnost sistema na način da to najmanje košta građane Srbije. 

To podrazumeva, kako on ocenjuje, da se OIE postepeno uvodi, a da se dodatno ulaže u upravljive kapacitete (gasne elektrane, skladištenje energije, nuklearne elektrane).

Eksperti ukazuju da OIE treba tretirati kao nepredvidive i nestalne. Prema oceni Petrušića, to znači da iza svakog megavata iz obnovljivih izvora treba da stoji po megavat iz termoelektrana ili ostalih upravljivih izvora koji će „uskočiti“ u trenucima kada naiđu oblaci ili kad, primera radi, vetar prestane da duva.