Posle dugo očekivanog sastanka u Ministarstvu privrede bivši radnici društvenih preduzeća u Niš su se vratili sa informacijom da od Vlade mogu da dobiju samo jednokratnu socijalnu pomoć, jer bi isplata onoga što im država duguje urušila finansijski sistem.
Sada traže razgovor s premijerom, koji im je prošlog oktobra obećao da će sva dugovanja dobiti do kraja prošle godine.
Tri i po sata trajao je sastanak u Ministarstvu privrede sa pomoćnicima ministra i objašnjenje da para nema. Predstavnici radnika sa tom informacijom, kažu, nisu hteli da se vrate u Niš, već su insistirali da razgovaraju sa ministrom Kneževićem.
„Jel hoćete da pozovete vi ministra ili da ga mi pozovemo pošto imamo vizit kartice? Ne, ne, mi ćemo. Sačekali smo jedno pola sata i ista priča kao sa ovim prethodno je bila: Para nema, ne možemo mi da urušimo finansijski sistem“, kaže Žarko Đorđević, predstavnik radnika.
Radnici kriju doručak od sramote, a neki ne nose ništa
Da para nema kažu da ne veruju, jer im je na sastanku prošle godine predsednik Vlade lično obećao da će svi biti isplaćeni.
„Sa premijerom kad smo razgovarali oktobra dobili smo obećanje da će isplata biti do nove godine. Znači, isplata“, kaže jedan od radnika.
„Premijer je obećao do Nove godine, ali nije rekao konkretno do koje“, dodaje drugi.
Danas radnici kažu da iako nisu deca, obećanjima su verovali. Penzioneri su, neki bez penzije, jer nisu ni na nju nisu ostvarili pravo.
„Ja sam bivši radnik Građevinara, 32 godine radnog staža, 62 starosti tako da nemam ni penziju. Sedam godina jedno dinarče nisam stavio u džep“, navodi jedan radnik.
„Ja imam porodičnu penziju koju sam počela da primam 9.000 dinara“, kaže jedna penzionerka.
Većina ima i presude suda. Na ime neisplaćenih zarada neki i više od milion dinara. Kažu da im je u Ministarstvu rečeno da neće uspeti da ih naplate.
„Nego je rečeno da će sad da utiču na Ustavni sud i sud u Strazburu da ne donose ovakva pojedinačna rešenja. A znamo da je sudstvo nezavisno i da ne treba niko da utiče na sud“, kaže Žarko Đorđević.
Oni bi, sa druge strane, hteli da nadležni utiču na izvršitelje, javna komunalna preduzeća kojima mnogi duguju.
Kad bi dali samo Toplanu da isplatimo, kaže jedna radnica.
„Za sve dažbine na dinar se kamata računa, a država da nema nikakvu obavezu prema nama. Mi ne tražimo pomoć ili subvencije. Samo zarađeni dinar jer smo se krili na poslu jedni od drugih ko je šta poneo za doručak ili ručak. Neko nije nosio ništa“, zaključuje Đorđević.