Knedle sa šljivama, ali bez šljiva

Knedle sa šljivama volimo, između ostalog, zato što su sa šljivama. One im daju sočnost i punoću ukusa i sjajno idu uz to testo od krompira u koje su umotane. I zamislite sad, naoštrili ste se da pojedete jednu veliku, ukusnu knedlu, zasečete viljuškom hrskavu spoljnu koricu od šećera i prezli i kada prodrete unutra – nema šljive? 

“Ko je ukrao šljivu ili gde je moja sočna suština?”, zapitali bismo se tada, a isto bismo mogli da se zapitamo i prilikom čitanja izveštaja pojedinih kineskih kompanija o zagađenju životne sredine i održivosti poslovanja. Ima tu svega, al’ često ne i onog najvažnijeg.

Kompanije često ističu šta su uradile na zaštiti životne sredine, navode šta su uložili na tom planu i samo postojanje ulaganja predstavljaju kao veliko dostignuće, iako su ulaganja u većini slučajeva zakonska obaveza za njih. Druga je stvar, naravno, što se te zakonske obaveze gotovo nikad ne stavljaju ispred zakona profita i nepisanih zakona koji nalažu da se strani investitor ugodno oseća u našoj zemlji, pa na terenu imamo situaciju da je praktično stvar dobre volje kompanije da li će i koliko ulagati u zaštitu okoline.

s

Ilustracija: Paola Felix Meza

S druge strane, neretko se u istim tim izveštajima prećutkuju ili površno pominju ekološki incidenti koje su određene investicije izazvale, a o nekim celovitim strategijama brige za životnu sredinu da i ne govorimo. Drugim rečima, ono što bi za građane, stručnu javnost i, na kraju krajeva, i vlast ove zemlje bilo najsočnije, vrlo često nedostaje.

I ima tu nekog ukusa, ima šta da se “zamezi”, nije da nema, ali na kraju ipak ostaneš nekako gladnjikav, a pomalo se osećaš i prevareno, jer “šljive” nema u izveštaju. A ako se takav odnos dotičnih kompanija prema prirodi nastavi nekažnjeno, vrlo brzo šljive neće biti ni bukvalno. Pa zar u Srbiji, zemlji šljiva, da knedla sa šljivama postane samo knedla? Ne biva.