Kuglof: Praznina sa suštinom

Većina ljudi će reći da ne voli ukalupljivanje i bilo kakve kalupe (mada, paradoksalno, većina ljudi istovremeno jeste ukalupljena), ali kalupi ponekad nisu loši. Evo uzmite za primer Kuglof.

Taj specifični kolač, globalno poznat i priznat, ne bi bio tako zanimljiv da nije kalupa koji ga oblikuje na tako specifičan i prepoznatljiv način. I jeste taj oblik u isto vreme i autentičan, ali i uvek isti, ali stvar je u tome što svaki kulinar može svom Kuglofu da da svoj pečat. Varijacije u pripremi su praktično neograničene i zavise samo od naše kreativnosti i imaginacije. A tu dolazi do izražaja ono da li smo mi sami ukalupljeni ili razmišljamo van okvira.

Osnovu čine jaja, brašno, mleko, šećer, kvasac, ulje i vanilin šećer, a za bazično šareni “model” Kuglofa u smesu se najčešće dodaje kakao. Odatle pa nadalje počinje prostor vaše originalnosti i samo od vas zavisi da li ćete ovaj kolač obogatiti suvim ili svežim voćem, lešnicima, orasima, čokoladom, kremom ili nekim desetim sastojkom. Kuglof trpi (skoro) sve.

Zanimljivo je kod ovog kolača i to što je njegova struktura nalik đevreku, a praznina u središnjem delu, koju uglavnom ne viđamo kod torti i kolača, nekako predstavlja deo njegovog identiteta i specifičnosti. Takoreći, nema je, a tu je i ima svoju ulogu.

To bi se donekle moglo uporediti sa mnogim projektima i projektčićima u koje se Srbija kao država upušta. Nema ih, a tu su. Metro, nacionalni stadion, leteći taksiji…sve tu to priče od kojih možda u budućnosti nešto i bude, ali od kojih trenutno ne vidimo gotovo ništa osim velike rupe to jest šupljine u državnom budžetu. Prisutni su u javnosti kroz konstantne priče koje bi trebalo da nas fasciniraju, u tajnosti kroz trošenje budžetskog novca kojem nije baš lako ući u tragove i tokove, ali kada izađemo napolje, ništa od toga realno ne postoji, iako je recimo, samo sudeći prema najavama nadležnih, do sada već 5-6 godina trebalo da se vozimo metroom.

Sve su ovo pokazatelji vrlo prisutnih i dubokih progadno-marketinških tehnika manipulacije kojima smo podvrgnuti godinama unazad i protiv kojih mnogi građani jednostavno nemaju mnogo šanse. Kada mu najviši zvaničnici (od kojih se ne očekuje da toliko lažu, već se ne očekuje da lažu uopšte) o metrou pričaju konstantno kao da on postoji, običan mali čovek jedino može da se vrlo neprijatno da se iznenadi kada u realnosti uvidi da od Mirijeva do Makiša još uvek ne može zaista da dođe metroom već promenom nekoliko linija gradskog prevoza, ako i tako uspe.

A tako dolazimo i do jedne bitne razlike u odnosu na Kuglof. Kod njega oko šupljine ipak postoji nešto opipljivo i ukusno, a kod brojnih propagandnih potemkinovih sela posle svakog ništa dolazi – još jedno ništa. Takav je kalup. I za sada radi dosta dobro.